Mar 31, 2014

Filmovi o arhitekturi

Od samih početaka sedme umetnosti, arhitektura zauzima značajno mesto u filmskoj mašineriji, pre svega kao kulisa. Već početkom 20. veka pojavljuju se filmovi potpuno neodvojivi od arhitekture (u bilo kom obliku), od kojih možda najbolji primer predstavlja Langov "Metropolis" iz 1927. godine, kopiran i recikliran sve do današnjih dana. Arhitekturom i građevinarstvom kao sredstvom služili se se i komičari poput Bastera Kitona, Harolda Lojda, Stanlija i Olija... Međutim, arhitektura kao nauka i umetnost retko je sama bila predmet igranog filma.

Razlog je vrlo jednostavan: iako rezultati prave arhitekture neretko umeju da budu fascinantni, sam proces projektovanja i/ili realizacije arhitektonskih projekata generalnoj publici najčešće može delovati vrlo dosadno. Iskreno, i ja bih takođe uvek radije dva sata gledao kako tip obučen kao šišmiš mlati psihotičnog klovna sa glazgovskim osmehom nego kako neki drugi tip bulji u monitor i s vremena na vreme prošeta po sobi. Arhitektura kao proces jednostavno nije dovoljno dramatična da bi prosečan čovek uživao u posmatranju na način na koji se može posmatrati završen objekat. Kada neki filmski vajar razbija svoja dela čekićem, ili slikar cepa i pali svoja platna, to izgleda nemerljivo efektnije nego kada neki projektant stisne shift+delete ili eventualno zgužva list papira.

I mada je arhitektura retko bila u centru pažnje filmske umetnosti, arhitekta kao junak filma već ne predstavlja toliku retkost. Ipak, sama činjenica da je junak nekog filma arhitekta ne mora nužno da znači da film ima ikakve veze sa arhitekturom. Na primer, Čarls Bronson glumi arhitektu u kultnom filmu Death Wish, ali taj film govori o osvetničkom pohodu čoveka sa pištoljem; Džon Riter glumi arhitektu u filmu It, ali taj film govori o demonskom pajacu koji progoni grupu dece; Tom Selek glumi arhitektu u filmu Three Men and a Baby, ali taj film govori, pa, o tri muškarca i bebi.

Zapravo, na internetu postoji gomila spiskova filmova svih mogućih žanrova u kojima se pojavljuju arhitekte i građevinci. Umesto toga, ja ću ovde pokušati da skrenem pažnju na neke primere čiji zaplet je direktno baziran na arhitekturi.



Ovaj film je po godinama zreo za penziju, ali se ne može zaobići kad se govori o filmovima o arhitekturi. Gari Kuper glumi Hauarda Roarka, arhitektu idealistu koji bi radije tucao kamen nego da dozvoli neukom investitoru da meša svoje prste u njegovo delo i koji bi radije minirao zgradu nego da dozvoli izvođaču da unese i najmanju izmenu u njegov dizajn. Iako se dosta oslanja na stereotipe, ova adaptacija romana Ajn Rand nosi vanvremensku poruku o neshvaćenim usamljenim vizionarima u ušuškanom društvu koje po pravilu koči progres. Pitanje koje ostaje nakon svih ovih godina je: da li je zaista vredno žrtvovati sopstvenu lagodnost zarad viših ideala koje niko ne želi? Sudeći po Roarku, jeste.



Klasičan primer disaster movie žanra, popularnog početkom sedamdesetih godina prošlog veka, i definitivno jedna od najjačih glumačkih postava tog doba: Pol Njumen, Stiv MekKvin, Vilijam Holden, Fej Danavej, Ričard Čemberlen, Fred Aster, Robert Von... i O-Džej Simpson. Ovog puta, katastrofa pogađa (fiktivnu) najvišu zgradu na svetu, u kojoj izbija požar jer su izvođači škrtarili na opremi, pa zato glavni arhitekta (Njumen) i šef vatrogasne službe (MekKvin) moraju da udruže snage protiv vatrene stihije. "The Towering Inferno" je samo jedan u nizu filmova koji se služe građevinom kao okruženjem (još jedan, mada potpuno drugačiji, koji mi odmah pada na pamet je "The Shining"), ali je za arhitekte potencijalno zanimljiv po tome što prilično realno prikazuje razvoj i sve moguće posledice požara u loše obezbeđenoj zgradi. Specijalni efekti se dobro drže i nakon četiri decenije, i ceo film ni u jednom trenutku ne deluje naivno i preterano. Obavezno štivo za protivpožarce.



"Mrdalice, unikatno umetničko delo!"
Pomalo zaboravljeni film Gorana Markovića, što ga ne čini manje vrednim. Da bi konačno počeo da se bavi strukom, nezaposleni arhitekta primoran je da se poveže sa grupom dubioznih tipova koji ga na kraju potpuno izrađuju (iako ni sam nije nimalo naivan lik). "Tajvanska kanasta" prikazuje neke stvari koje su skoro svakom domaćem arhitekti itekako poznate: nameštene konkurse, divlju gradnju, građevinsku mafiju, starce koji ne žele da prepuste kormilo struke mlađima... Zastrašujuće je koliko je ovaj film aktuelan i dan danas.



Duboko alegoričan i višeslojan film kontroverznog reditelja Pitera Grinaveja, u kojem sjajni Brajan Denehi glumi američkog arhitektu čiji život se raspada paralelno sa višemesečnim postavljanjem izložbe posvećene polu-mističnom Etjenu-Luju Buleu u Rimu. U ovom izuzetnom ostvarenju sve je prikazano kroz arhitekturu, sve ima veze sa arhitekturom i arhitektura je simbol za sve, od kreacije do destrukcije, a referencira gotovo sve stilove od graditeljstva antičkog Rima preko renesanse i baroka do fašističke arhitekture dvadesetih i tridesetih godina 20. veka. Kao i većina Grinavejevih dela, ovaj film apsolutno nije za svakoga, ali ako ni zbog čega drugog, vredi ga pogledati makar samo zbog fenomenalne fotografije.



Zvanično poslednji film istočnonemačke kinematografije, koji kroz pesimističnu alegoriju o timu arhitekata koji radi na zlosrećnom projektu modernog naselja na periferiji Istočnog Berlina prikazuje unapred izgubljeni generacijski sukob mladih intelektualnih snaga bivšeg DDR-a, usmerenih ka otvaranju prema svetu i građenju novog društva (bukvalno i figurativno), i zadrtog sistema koji ih polako ali sigurno slama i asimiluje. Prvenstveno kroz arhitekturu, film oslikava mentalno stanje jedne zazidane nacije, a naročito odnos pojedinaca i čitavog društva prema svetu koji se nalazi sa druge strane zida. Nažalost, "Die Architekten" se pojavio u vrlo nezgodnom momentu: snimanje je počelo nekoliko meseci pre, a premijera je održana uveliko nakon rušenja Berlinskog zida i ujedinjenja dve Nemačke, u vreme kada niko više nije želeo da se podseća teških trenutaka koji tek što su prošli, makar i samo na filmu. Danas važi za izuzetan raritet, ali i jedan od najboljih filmskih spomenika jednog vremena u jednoj zemlji koja više ne postoji.



Da ne ispadne da su svi filmovi o arhitekturi automatski dobri, pobrinulo se ovo prilično bledo ostvarenje. Iako je naslovni Entoni LaPalja standardno dobar, a priča ima potencijala (crna aktivistkinja skuplja potpise za rušenje kompleksa koji je projektovao dotični, jer smatra da je nizak životni standard u kvartu posledica loše arhitekture), paralelni zapleti koji variraju od nepotrebno šokantnih do jednostavno nepotrebnih čine da gledanje ovih jedva sat i po filma u komadu predstavlja pravi mali podvig. Ipak, "The Architect" negde između redova postavlja jedno važno pitanje: da li je arhitektura zaista dobra ako ne uzima u obzir sve faktore okruženja? Osim toga, ovo je jedan od retkih filmova koji demistifikuju arhitektu kao stvaraoca i prikazuju ga kao čoveka koji samo radi svoj posao, kao i svako drugi.


Za sada toliko o filmovima koji u svojoj postavci imaju arhitekturu u pravom smislu reči. O filmovima koji se služe arhitekturom kao simbolom i kao sredstvom za kreiranje specifične atmosfere, nekom drugom prilikom.


Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.


No comments:

Post a Comment