Apr 30, 2014

Filmovi o arhitekturi (2)

Kao što sam ranije već pisao, postoji vrlo malo filmova koji u prvi plan stavljaju arhitekturu u punom smislu reči. Mnogo je više onih koji tek uzgred govore o arhitekturi ili imaju arhitekte i arhitekturu za protagoniste, a fokusiraju se na neku drugu tematiku (od kojih sam neke takođe već pominjao). U većini takvih filmova ova profesija je predstavljena kao kliše, neretko iskarikirana do granica uvredljivosti, pritom najčešće nije ni u kakvoj vezi sa radnjom filma.

Manji broj filmova koji arhitekturu stavljaju u drugi plan izdvaja se po tome što se njom služe kao značajnim simbolom ili sredstvom fabule. Iako neki od filmova sa ovog spiska možda ne govore o arhitekturi per se, većina ovih filmova može biti zanimljiva za kolege arhitekte i uopšte poštovaoce arhitekture, iz ovog ili onog razloga. Ovom prilikom predstavio bih nekoliko takvih primera koji su meni lično bili interesantni.


Empire (1964)

Što sam stariji, sve više cenim Endija Vorhola. Po mom skromnom mišljenju, njegova genijalnost se ogleda u tome što je stvorio umetnost od potpunih banalnosti koje niko pre njega nije ni pokušavao da posmatra kao umetnost. Jedno od takvih dela je i ovaj film, fascinantan u svojoj bespredmetnosti, koji je jako malo ljudi videlo u celosti. U "glavnoj ulozi" nalazi se jedna od najvećih arhitektonskih ikona dvadesetog veka, Empajer Stejt Bilding, u jednom kontinualnom statičnom nemom snimku, podeljenom u tri filmske rolne ukupnog trajanja oko šest sati a zatim usporenom tako da traje punih 485 minuta. Vorhol nikad nije dozvolio skraćene projekcije filma, mada postoji promotivna VHS verzija u trajanju od oko sat vremena. Dole možete videti (naravno neautorizovani) isečak slabijeg kvaliteta, koji traje desetak minuta. Pogledajte ga pedeset puta zaredom i dobićete prilično jasnu sliku o tome kako ceo film treba da izgleda.



Fearless (1993)

Ovo je jedan od onih filmova koji svakim novim gledanjem bacaju novo svetlo na detalje koji su do tada bili neprimećeni ili su delovali sasvim drugačije. Ipak, to nije jedan od onih filmova koji nose poruku u skrivenom sloju iza prividno banalne fabule; naprotiv, poruka koju nosi i pitanja koja postavlja izrečeni su vrlo direktno, ali istovremeno pojačani mnogobrojnim, gotovo neuhvatljivim pozadinskim simbolima. U majstorskoj režiji Pitera Vira ispunjenoj sjajnom muzikom Morisa Žara, (jedan od mojih ličnih favorita) Džef Bridžis glumi arhitektu čiji se pogledi na život i svet drastično menjaju nakon što preživi tešku avionsku nesreću. Njegova profesija, pomenuta vrlo suptilno i gotovo uzgredno, ovde je jedan od značajnijih simbola, koji vrlo lako može proći neopaženo. To je dovoljan razlog da se ovaj skriveni biser joie-de-vivre drame nađe na ovoj listi.



Originalan južnokorejski film koji je, nažalost, ostao u senci predramatizovanog i preslađenog holivudskog rimejka sa Kianu Rivsom i Sandrom Bulok u glavnim ulogama. U pitanju je ona priča o arhitekti (odnosno, u originalu, mladiću koji je iz nekih svojih principa digao ruke od arhitekture onog dana kad je trebalo da odbrani diplomski rad) i devojci koja s njim komunicira iz drugog vremena kroz poštansko sanduče koje ima neobjašnjivu sposobnost da šalje predmete dve godine napred i nazad. I dok je američka verzija tehnički možda realizovana profesionalnije, izvorni film je superiorniji u svakom drugom smislu, a pre svega po neobičnoj, gotovo meditativnoj atmosferi, za koju su mnogo zaslužni adekvatna muzika (za razliku od američke verzije) i vrlo zanimljiva arhitektura (opet...). Korejski filmovi su uopšte često puni kvalitetne arhitekture koja teži ka zapadnoj, a opet zadržava neku suptilnu azijsku osobenost, što naročito ovom filmu daje neki autentičan kvalitet. O kontemplativnim slojevima priče moglo bi se poduže raspravljati, a rasplet ostaje tema za razmišljanje dugo nakon gledanja filma. Opet, za razliku od američke verzije koja nekako uspeva da od identične postavke napravi popodnevnu razbibrigu koja iščezava iz misli iste sekunde čim se završi.



Mnogo pre serije "Breaking Bad", Kevin Klajn je glumio čoveka koji boluje od raka i nosi bele slip-gaće, mada se nije odao nikavoj ilegalnoj raboti. U suštini, naslov otkriva manje-više sve o poruci filma. Topla i nepretenciozna priča o ocu i sinu koji, rušeći staru i gradeći novu kuću, uporedo grade svoj narušeni odnos, možda nema neku naročitu dubinu sa filozofske strane, ali nosi nekoliko lepih pouka. Što se same arhitekture tiče, krajnji rezultat je čak prilično dopadljiv za jednu klasičnu američku kuću sa drvenim skeletom.



Kako ovaj simpatični film opisuje sam sebe u prvih nekoliko rečenica, "ovo je priča o dečku koji upoznaje devojku, ali ovo nije ljubavna priča". Dečko (sjajni Džozef Gordon-Levit) je diplomirani arhitekta koji zarađuje za život smišljajući slogane za čestitke, a devojka je njegova vetropirasta koleginica (Zui Dešanel) koja u životu želi sve osim ozbiljne veze. Osim što je specifičan po narativnoj strukturi i anti-ljubavnom tonu, film na zanimljiv način prikazuje kako se "dečko" povlači u sebe, pokazujući da svaki pravi arhitekta živi arhitekturu, nebitno čime se u životu bavi. Ipak, pre svega je namenjen nesrećno zaljubljenima i/ili sveže ostavljenima; nećete se osećati bolje, ali bar ćete se nasmejati sopstvenom samosažaljevanju.


Inception (2010) 

Mada su mišljenja o njemu vrlo polarizovana, u pitanju je sigurno jedan od najupečatljivijih holivudskih blokbastera poslednjih godina. U ovom filmu sve puca od arhitekture, iako ne u svakodnevnom smislu reči. Bar tri značajna lika su arhitekti, a njihova dela su izuzetna, iako potpuno efemerna; naime, sva "izgradnja" se odvija isključivo u svetu snova. To ova dostignuća samo čini fascinantnijim, jer osim vremenske dimenzije mogu da zanemare i zakone fizike, a time je na posredan način istaknuta i važna uloga mašte u arhitekturi. Čak i ako niste ljubitelj (često grandomanskih) psiholoških igrarija Kristofera Nolana, morate barem odati priznanje inovativnim vizuelnim efektima, za koje je film nagrađen Oskarom.


Medianeras (2011) 

Zanimljiv argentinski film koji se služi arhitekturom Buenos Airesa kao metaforom ljudske otuđenosti i životne dezorijentacije. Glavni likovi su rekluzivni i hipohondrični programer i mlada arhitektica (koja se, naravno, bavi nečim što nema mnogo veze sa strukom), koji žive paralelne živote nedaleko jedno od drugog. Priča prati njihovu svakodnevicu i sa dve tačke gledišta opisuje istu stvar: usamljenost mladog čoveka koji traži svoje mesto u svetu. Zašećeren i predvidljiv kraj filma ipak ne kvari interesantne pouke ispričane jezikom arhitekture. 



U poslednje vreme sve više postajem ljubitelj južnokorejske kinematografije. Ono što mi se najviše dopada kod svih južnokorejskih filmova koje sam do sada video je to što su vrlo inteligentni (pritom ne mislim nužno intelektualni, već da se trude da ne tretiraju gledaoca kao maloumnika). Ni "Architecture 101" (naslov engleskog prevoda) nije izuzetak po tom pitanju. Priča o arhitekti i njegovoj velikoj neostvarenoj ljubavi koja ga unajmljuje da joj uradi projekat kuće petnaest godina nakon što su se poslednji put videli odiše životom, realizmom i smislom i puna je iskrenih, neusiljenih i uverljivih emocija. Istakao bih posebno realističan prikaz arhitekte i njegovog posla, bez karikiranja ili pompe koja na filmu često prati ovu profesiju, zatim zaista odličnu arhitekturu, kao i kraj filma na kojem pobeđuje život, dok svi drugi ostaju kratkih rukava. S obzirom na popularnost koju je ovaj film s punim pravom doživeo među filmofilima pro-azijske orijentacije, u narednih nekoliko godina očekujem holivudski rimejk sa stereotipnim hepiendom, koji vrlo verovatno neću ni pokušavati da gledam.

Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.


1 comment:

  1. ''...svaki pravi arhitekta živi arhitekturu'', kao najsenzibilniji i najsofisticiraniji oblik Čovekovog delovanja na okruženje...

    ReplyDelete