Apr 17, 2014

G. G. Markes - Oproštajno pismo

Gabriel García Márquez
(1927-2014)



Kada bih imao jedan komadić života,
dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle
da prestaju da se zaljubljuju kada ostare,
a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta,
i podario mi komadić života,
moguće je da ne bih kazao sve što mislim,
ali bih nesumnjivo mislio sve što kažem.

Stvari bih cenio ne po onome koliko vrede,
već po onome što znače.

Spavao bih manje, sanjao više.

Shvatio sam da za svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju
gubimo šezdeset sekundi svetlosti.

Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju.

Slušao bih druge dok govore.

I kako bih uživao u sladoledu od čokolade.

Kada bi mi Bog poklonio komadić života,
oblačio bih se jednostavno,
izlagao potrbuške Suncu,
ostavljajući otkrivenim ne samo telo već i dušu.

Bože moj, kada bih imao srce,
ispisivao bih svoju mržnju na ledu
i čekao da je izgreje Sunce.

Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama jednu Benedetijevu poemu,
a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja.

Zalivao bih ruže suzama,
da bih osetio bol od njihovih bodlji
i strastven poljubac od njihovih latica.

Bože moj, kada bih imao jedan komadić života…
Ne bih pustio da prođe ni jedan jedini dan,
a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim.

Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži
i živeo bih zaljubljen u ljubav. 

Deci bih darovao krila,
ali bih im prepustio da sama nauče da lete.
Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću
već sa zaboravom.

Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi…

Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine,
a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica.

Shvatio sam da kada tek rođeno dete
stegne svojom malom šakom svoga oca
da ga je steglo zauvek.

Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo
jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi.

Toliko sam toga mogao da naučim od vas,
premda mi to neće biti od veće koristi,
jer kada me budu spakovali u onaj sanduk,
ja ću, na žalost, početi da umirem.


...

Ova pesma prvi put je objavljena 1999. godine. Danas je popularno tvrditi da pesma nije Markesova i da je to bila smišljena podvala, te da ju je napisao izvesni meksički pesnik Džoni Velč, te da stihovi parafraziraju Borhesa, pa čak i da je Markes lično javno potvrdio da pesma nije njegovo delo. Istina je da je pesma objavljena pod Markesovim imenom i da je on lično nikada nije komentarisao javno, ni da potvrdi niti da demantuje njenu autentičnost. Ko god zaista bio njen autor, to ne može umanjiti snagu i lepotu njenih reči.

Ja sam je prvi put pročitao dve godine kasnije u skraćenom obliku, u Politikinom Zabavniku, u jednom trenutku kada mi je bilo mnogo potrebno da pročitam tako nešto. Do danas čuvam tu stranicu Zabavnika, zalepljenu sa unutrašnje strane vrata garderobera. Ako je i ne pročitam svaki dan, makar je okrznem pogledom. Smatrao bih se srećnim da sam išta iz nje naučio i primenio, ali nije na meni da o tome sudim.

Svi bi trebalo da se smatramo srećnim, i vrednijim, što smo imali jednog Markesa.

2 comments:

  1. Kada se spomene Markes, ljudi obično prvo pomisle na Sto godina samoće. Meni uvek prvo na pamet padne ova pesma. Kao i ti, i ja sam na nju ,,naletela" kada mi je bilo potrebno nešto da mi otvori oči. I srce.
    Slažem se da bi trebalo da se smatramo srećnim i vrednijim, imali smo divnog učitelja, samo se nadam da smo bili dobri učenici. :(

    ReplyDelete
    Replies
    1. Da li smo bili dobri učenici ili ne, to verovatno bolje znaju drugi.
      Nikad nisam bio naročito dobar deklamator, ali ovu pesmu umem često da citiram, naročito deo koji kaže: "Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica". Iskreno, ne znam ni odakle da počnem da objašnjavam na koliko nivoa mi znači ta rečenica. Uostalom, kao i cela pesma.
      Hvala na komentaru i veliki pozdrav.

      Delete