Jun 18, 2014

Iron Maiden, Kalemegdan 17.6.2014. - sumiranje utisaka


Iron Maiden, kao jedan od sinonima heavy metala, nikoga ne može ostaviti ravnodušnim. Voleli ih ili mrzeli, ne može im se poreći da su jedan od najpopularnijih i najuticajnijih gitarskih bendova svih vremena. Tokom karijere duge gotovo četrdeset godina, objavili su petnaest studijskih albuma, prodali na milione nosača zvuka i odsvirali na hiljade koncerata širom sveta, čime se malo muzičara može pohvaliti. U okviru turneje "Maiden England 2012-2014", kojom obeležavaju 25 godina od objavljivanja albuma "Seventh Son of a Seventh Son" iz 1988. godine, Iron Maiden su juče svirali i u Beogradu, po šesti put u svojoj karijeri.

Tokom cele karijere, Iron Maiden predvodi basista i glavni kompozitor Stiv Heris, a svetsku slavu stekli su nakon što im se 1981. godine pridružio harizmatični pevač Brus Dikinson. Takozvana "klasična postava" kompletirana je sledeće godine, a činili su je, pored Herisa i Dikinsona, gitaristi Dejv Marej i Edrijan Smit i bubnjar Niko MekBrejn. "Seventh Son of a Seventh Son" je bio poslednji album ove postave, jer je po završetku turneje "Maiden England" (1988-1989) bend napustio Edrijan Smit, a nekoliko godina kasnije i Brus Dikinson.

I dok se krajem devedesetih činilo da Iron Maiden sa pevačem Blejzom Bejlijem završava svoju karijeru, Smit i Dikinson su se udružili i objavili dva odlična albuma. Neinventivan period Maidena s jedne strane i veliki uspeh njihova dva bivša člana s druge, doveli su do ujedinjenja ove dve struje 1999. godine. Janik Gers, koji je svojevremeno zamenio Smita, takođe je ostao u bendu kao treći gitarista. U ovoj postavi Iron Maiden su nastupili i juče.

Promotivna fotografija iz 2011 (s leva na desno):
Edrijan Smit, Niko MekBrejn, Brus Dikinson,
Stiv Heris, Dejv Marej i Janik Gers

Na ovako velike koncerte ne ide se samo zbog muzike. Muzika može da se sluša i kod kuće, ali nigde drugde se ne može osetiti takva atmosfera, pozitivna energija, druženje tako velikog broja ljudi. Da se Beograd u potpunosti vratio na svetsku koncertnu mapu pokazalo je dvadesetak hiljada ljudi u donjem gradu Kalemegdana. Čini se da ni kiša ni relativno hladno vreme za ovo doba godine nikome nisu smetali.

Poseban deo spektakla, neviđen na drugim datumima turneje, sastojao se od avionskih akrobacija sportskog pilota Vladimira Bulata iz Zrenjanina, koji je i sam obožavalac Maidena. Tačka je bila zanimljiva, sa akcentom na trik poznat kao hammerhead, mada sam iskreno očekivao da vidim malo više. Veza između aviona i Iron Maiden itekako postoji, jer je opšte poznato da je pevač Brus Dikinson profesionalni pilot, koji u pauzi između turneja vozi komercijalne letove, ali i tokom turneja upravlja boingom 757 koji prevozi bend, tehničku ekipu i kompletnu koncertnu opremu. Ovim avionom, nazvanim Ed Force One (što je u isto vreme omaž Maiden maskoti Ediju i parodija na oznaku aviona američkog predsednika), bend je stigao i na beogradski aerodrom. 



Ako i zanemarimo pilotiranje, Brus Dikinson ostaje jedna od najsvestranijih javnih ličnosti današnjice, ne samo u svetu muzike: bivši student istorije, zatim jedno vreme profesionalni vojnik, paralelno sa karijerom pevača i kompozitora (za bend i za nekoliko filmova) bio je i reprezentativac Engleske u mačevanju i osnivač firme za proizvodnju opreme za taj sport, a poslednjih godina napisao je nekoliko romana i filmskih scenarija, ali i vodio nekoliko istorijskih emisija na BBC. Sredinom 2011. godine, Queen Mary univerzitet u Londonu dodelio mu je počasni doktorat iz oblasti muzike, za svoj doprinos muzičkoj industriji. Imajući sve ovo u vidu, potpuno je opravdano što ga je 2009. godine časopis Intelligent Life uvrstio među dvadeset najistaknutijih polimata današnjice.

Veče je otvorio švedski bend Ghost, koji nisam ni pokušavao da gledam jer mi se uopšte ne dopadaju. Ne znam da li to znači da me je vreme pregazilo (jer vidim da se klinci njima oduševljavaju), ili sam samo dovoljno mator da se sećam sjajnog danskog benda Mercyful Fate, čija su Ghost samo bleda kopija, po mom skromnom mišljenju. Ako ništa drugo, Ghost su pokazali da se muzički trendovi zaista smenjuju ciklički, jer je ovaj tip metala bio popularan pre 20-25 godina, zatim se pre 15 godina smatrao zastarelim a danas se opet smatra avangardnim. A posle se ljudi pitaju kako to da se dens devedesetih vraća u modu...



Ekipa s kojom sam bio ušla je na koncert nešto pre 21h, kada su i zvezde večeri izašle na binu. Usledila je kanonada hitova, pirotehnički i svetlosni šou i ogromne lutke sa likom maskote benda Edija, sve po čemu su koncerti Iron Maiden poznati. Sva šestorica muzičara, čiji prosek godina se bliži šezdeset, bili su na visini zadatka i ni u jednom trenutku se nije moglo osetiti da samo "odrađuju posao". Godine su svakako ostavile traga na Dikinsonovom glasu, ali je i njegova malo slabija vokalna izvedba i dalje za glavu ispred mnogih današnjih "zvezda".

Set lista ipak nije pratila originalni izbor pesama sa "Maiden England" turneje iz 1988. godine. Iako akcenat jeste bio na pesmama sa albuma "Seventh Son", izbor se drastično razlikovao od onog iz 1988. Nisam siguran koliko mi se to dopalo, ali u isto vreme to i razumem: Iron Maiden u svakom trenutku sviraju za mnogo ljudi koji decenijama prate njihov rad, ali i za gomilu klinaca koji ih prvi put slušaju uživo, pa tako dok su meni i nekim mojim vršnjacima po slušalačkom stažu falile neke danas opskurne pesme iz davnina, klincima bi verovatno falili neki hitovi koji na originalnoj turneji nisu bili svirani. Ovako, mislim da je miks pesama sa "slavljeničkog" albuma, hitova i starih, manje poznatih stvari bio sasvim dobar. Uz jedan duži bis, koncert je trajao nepuna dva sata, što nikako nije dovoljno za presek bogate karijere kakvu ima Iron Maiden, ali je bilo sasvim dovoljno za dobar provod.



Naravno, Srbija ne bi bila Srbija kad bi sve bilo savršeno, pa izgleda kao da su se organizatori baš trudili da nekima pokvare provod: fan pit je bio premali, pa su ljudi u njemu bili spakovani kao sardine i nisu mogli čestito ni da se okrenu, a mnogo ljudi iz partera se kasnije žalilo da od šatora sa medijskim ekipama nisu mogli da vide binu.

Lično nisam primetio probleme sa zvukom na koje su se mnogi iz partera žalili, u fan pitu se sve lepo čulo, ali jesam primetio da je zvuk bio tiši nego što bi trebalo da bude na koncertima ovog tipa: na desetak metara od bine bas bubanj treba da pomera bubrege, a da od gitare zuji u ušima dva dana posle koncerta. Ovog puta je sve bilo dosta tiše, pa se najverovatnije zato zvuk rasipao do poslednjih redova.

Dalje, majice su bile duplo skuplje nego na Iron Maiden sajtu, a drugi band merchandise (kape, šolje, privesci, itd.) nije ni bio u ponudi. Nije mi se ispunila ni želja da na štandovima sa pivom bude i zvanično pivo benda, Trooper. Ipak mislim da posle koncerta niko nije bio baš potpuno nezadovoljan. Iron Maiden su poznati po odličnim koncertima, i jedan takav su nam priredili i sinoć.



Kako su članovi benda najavili, neke od pesama koje su izvedene sinoć po završetku turneje više neće biti svirane na koncertima, tako da je ovo bila poslednja prilika (a za neke možda i jedina) da ih čuju uživo. Budući da je od njihovog poslednjeg studijskog izdanja prošlo već četiri godine, moglo bi se očekivati da se uskoro vrate u studio i u narednom periodu obraduje poklonike još jednim albumom, nakon čega bi se mogla očekivati još neka turneja, na kojoj bi ponovo mogli da posete Beograd. To bi zaista bilo lepo.

Do tada, Up the Irons!


Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

No comments:

Post a Comment