Jul 10, 2014

Arhitekte u muzici


Nisam siguran da postoji bolji šlagvort za priču o muzičarima koji su potekli iz arhitektonskog miljea, budući da su Pink Floyd verovatno najpoznatiji arhitektonski rokenrol bend. Postoji mnogo primera ličnosti koje su stekle afirmaciju na poljima koja i nemaju mnogo veze sa profesijom za koju su se školovali, a u takvim slučajevima često se dešava da te dve vokacije utiču jedna na drugu tako da iz te simbioze nastaju potpuno nove ideje, novi kreativni oblici i čitavi žanrovi. Kad sam nedavno pisao o uticaju arhitekture na muziku, palo mi je na pamet da pronađem i nekoliko primera poznatih svetskih (i domaćih) muzičara arhitektonske struke. Rezultat je tekst koji sledi.

Iako sam prvo pomenuo Pink Floyd, priču će zapravo otvoriti Janis Ksenakis (1922-2001), naturalizovani francuski umetnik grčkog porekla, koji se paralelno i podjednako uspešno bavio muzikom i arhitekturom. Kao blizak saradnik Le Korbizjea, učestvovao je u projektovanju nekoliko značajnih postmodernističkih objekata, a za njegovo najznačajnije delo smatra se paviljon Filipsa na Svetskoj izložbi (Expo) u Briselu 1958. godine. Ksenakis je ostao upamćen pre svega kao jedan od najznačajnijih avangardnih kompozitora, stvarajući eksperimentalnu muziku inspirisanu arhitekturom i eksperimentalnu arhitekturu inspirisanu muzikom, a razvio je i sopstveni sistem dijagramske transkripcije muzike, kakav će kasnije (u svojoj psihodeličnoj fazi) koristiti i Pink Floyd.



Iako je Ksenakis verovatno jedini umetnik koji je ostavio značajan trag i u muzici i u arhitekturi, daleko od toga da je bio prvi koji je istovremeno bio i arhitekta i muzičar. Čuveni renesansni slikar, vajar, arhitekta i izumitelj Leonardo Da Vinči bio je i vrstan muzičar i konstruktor muzičkih instrumenata. Glavni autor američke deklaracije nezavisnosti i treći američki predsednik Tomas Džeferson po profesiji je bio arhitekta, a upamćen je i kao veliki poznavalac i ljubitelj muzike i dobar muzičar. Danijel Libeskind, jedan od najistaknutijih arhitekata današnjice, kao dečak je emigrirao u SAD iz Poljske osvojivši stipendiju za studiranje muzike; Libeskind je bio izuzetan virtuoz na - harmonici.



Sredinom šezdesetih godina prošlog veka na studijama arhitekture na Vestminster univerzitetu u Londonu upoznali su se Rodžer Voters, Nik Mejson i Ričard Rajt, koji će ostati okosnica Pink Floyd sve do početka osamdesetih. Pink Floyd su bili jedan od prvih rokenrol bendova koji je obraćao pažnju na dizajn pakovanja albuma, binsku scenografiju i osvetljenje jednako koliko i na samu muziku, a u tome su im svakako pomogla znanja stečena na fakultetu. Iako su se vrlo brzo u potpunosti posvetili muzici (Rajt je napustio studije da bi upisao muzičku akademiju, a Voters je kratko radio u projektnom birou), arhitektura je ostala značajan činilac njihove ikonografije, bilo kao motiv na omotima albuma, izbor koncertnih lokacija ili u vidu specijalno projektovanih konstrukcija za potrebe turneja. Nik Mejson je 2012. postao nosilac počasnog doktorata iz oblasti arhitekture, za zasluge u promociji profesije. Poznajem dosta arhitekata na koje su Pink Floyd uticali na ovaj ili onaj način, a iskreno moram da priznam da su odigrali posrednu ulogu i u mom izboru životnog poziva.



Desetak godina nakon Pink Floyd, budući članovi grupe Talking Heads, Dejvid Birn, Kris Franc i Tina Vejmut, takođe su se upoznali na studijama arhitekture u Providensu, Rod Ajlend. Za razliku od Pink Floyd, Talking Heads nisu zasnivali svoj vizuelni identitet na elementima arhitekture, već su se radije služili arhitektonskim metaforama u tekstovima pesama. Nakon raspada benda, Dejvid Birn je počeo više da eksperimentiše sa povezivanjem arhitekture i muzike, o čemu sam već ranije pisao.



Art Garfankl, polovina folk-rok dueta Simon & Garfunkel, možda je najpoznatiji kao muzičar ali zapravo predstavlja pravi primer savremenog polimata. Garfankl je diplomirao arhitekturu, zatim istoriju umetnosti, da bi potom magistrirao matematiku (iz koje ipak nije dovršio doktorat), a nakon muzičke karijere proslavio se kao pesnik i glumac, nominovan za Zlatni Globus. Mada to nekome može zvučati neverovatno, muzički satiričar i parodista i uopšte jedna od najnekonvencionalnijih pojava muzičke scene osamdesetih Uvrnuti Al Janković stekao je zvanje mastera arhitekture na državnom politehničkom univerzitetu Kalifornije. Kao i kod Libeskinda, Jankovićev glavni instrument je harmonika.



Arhitekte-muzičari mogu se naći u najrazličitijim žanrovima. Engleski pop-soul muzičar Sil završio je studije arhitekture nižeg stepena i radio u struci nekoliko godina pre nego što se probio u svetu muzuke. Popularni reper i glumac Ajs Kjub, jedan od rodonačelnika gangsterskog repa, takođe je završio arhitektonske studije nižeg stepena, na tehnološkom institutu u Feniksu, Arizona. Gitarista Nikolas Goden, vođa francuskog elektro-rok benda Air, studirao je arhitekturu na prestižnoj arhitektonskoj školi u Versaju, dok je klavijaturista Kris Lou, polovina dueta Pet Shop Boys, arhitekturu studirao u Liverpulu i iza sebe ima jedan manji realizovan projekat.



Fenomen arhitekata u muzici nije vezan samo za svetsku scenu. Tragično preminula Margita Stefanović, klavijaturistkinja čuvenog art-rok benda Ekatarina Velika, bila je jedan od najboljih studenata svoje generacije na arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Poznati kompozitor i vođa sastava Balkanika Aleksandar Sanja Ilić takođe je arhitekta po vokaciji, kao i njegov kolega iz grupe, perkusionista Papa Nik (pravim imenom Veljko Nikolić). Nikola Kostić alias Lee Man, arhitekturu je studirao u Londonu, a nesuđeni arhitekta je i Peđa Vranešević, suosnivač avangardnog sastava Laboratorija Zvuka.




Tokom svog boravka na arhitektonskom fakultetu, sretao sam mnogo kolega koji su se istovremeno bavili i muzikom (na kraju krajeva, i sâm sam bio u toj priči), ali je malo ko od njih u muzici napravio nešto zaista vredno pomena, sa izuzetkom Nikole Radakovića Džonija, gitariste i jednog od ključnih članova grupe Negative, i Damira Živojnovića poznatog kao D.Z. Rooster, koji je predvodio kultni pančevački bluz sastav Roosterblues, a s kojim sam imao prilike da radim sintezni projekat u grupi...


Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.


2 comments:

  1. ...Sanja Ilić (Balkanika), takođe...Ali, about PF... imati priliku videti ih live, kao što se to meni dogodilo (23 Jun 1989, Linz, Austria, Linzer Stadion, '' A Momentary Lapse of Reason'' turneja, počela 1988, trajala do 1990.) p o d r a z u m e v a l o je da su i muzika i ''arhitektonski'' deo koncerta jedna jedina celina. Naprosto, njihova live muzika je d o d i r lj i v a, jer je o p r e d m e ć e n a vizuelnim doživljajem. Kranovi, sajle, laseri, okrugli laserizovani ekran, raspored 64 ogromna zvučnika (8x8 surround sistem) su stvarali osećaj da se nalaziš u k o n s t r u k c i j i u arhitektonskom smislu, 50:50% bitnoj kao i t o n s k i deo koncerta...Nezamislivo dobro se sve to uklapalo u sami naziv turneje, a posle nje imalo se sreće da se trajno u dušu useli jedan ''novi razum''...

    ReplyDelete
    Replies
    1. Čini mi se da sam to za Sanju Ilića čuo nekada davno, ali nekako se sad nisam setio da proveravam...
      O PF i arhitekturi je već dosta pisano i biće pisano, a jedan ovakav tekst je jednostavno premali da se ta veza iole ozbiljno analizira. Žao mi je što nikad nisam video PF kao PF uživo. Votersa sam gledao dva puta i oba puta je vizuelno to bio pravi spektakl, ali se muzički itekako osetio izostanak ostale trojice, naročito Gilmura.

      Delete