Jul 5, 2014

Obnovljena zgrada Beogradske zadruge


Nedavno obnovljena palata Beogradske zadruge u Karađorđevoj ulici u Beogradu svečano je otvorena za javnost u petak, 27. juna 2014. godine. Jednom od arhitektonski najvrednijih zdanja u Beogradu (pa i Srbiji) s početka XX veka vraćen je zasluženi sjaj, tako da ova ionako prelepa zgrada danas izgleda lepše nego ikada. U državi u kojoj se inače ne obraća mnogo pažnje na arhitektonske spomenike, ovo je retko pozitivna vest i mali, ali siguran korak na putu kojim se Beograd polako i na ovaj način vraća u društvo značajnih evropskih prestonica.

Oduvek se sećam ove zgrade kao zapuštene, okrnjene i čađave fasade, musavih prozora i zarđale kupole, ali i pored svega toga fascinantne. Beogradska zadruga (ili zgrada Geozavoda, kako je neki još zovu, jer je u njoj dugi niz godina bio smešten Zavod za geološka i geofizička istraživanja) za mene je uvek bila možda i najlepša zgrada u Beogradu. Zapravo, na jednom od uvodnih predavanja na Arhitektonskom fakultetu, u nekom upitniku koji su brucoši popunjavali, kao odgovor na pitanje "koji objekti u Beogradu na Vas ostavljaju najjači utisak" (ili nešto slično tome), upisao sam i njen naziv. Čisto da se zna.

I pre nego što sam ikada uopšte pomislio da ću se baviti arhitekturom, Svetonikolski trg (koji je tehnički gledano zapravo skver a ne trg, ali nebitno) u Karađorđevoj ulici, za koji tada nisam znao ni da se tako zove, za mene je oduvek imao duh prave stare kontinentalne Evrope. Osećaj koji je u meni uvek izazivao taj prostor mogu jako lako da uporedim sa onim koji čovek ima u centru Pariza, Beča ili Pešte. A veliki deo zasluga za to išao je veličanstvenoj zgradi Beogradske zadruge.



Pre nekoliko godina učestvovao sam u pisanju "Srpske enciklopedije", grandiozno zamišljenog nacionalnog projekta koji je ispao prilično jalov, tako da se nakon objavljivanja samo dva toma (od predviđenih petnaestak) ne zna da li će se uopšte nastavljati. U prvom tomu pomenute enciklopedije, između ostalog, potpisao sam i odrednicu "Beogradska zadruga".

Ovde je navodim onako kako je objavljena nakon redaktorskog kasapljenja.

"Naziv B. z. nosi palata u Karađorđevoj ulici u Beogradu s početka XX v. Naručilac projekta bilo je Srpsko osiguravajuće društvo (ranije Beogradska zadruga), prva srpska osiguravajuća kuća osnovana 1882. Za tu priliku angažovane su arhitekte Bogdan Nestorović i Andra Stevanović. Nestorović je bio autor osnove zgrade, dok je autor konstruktivnog rešenja bio Stevanović. Zgrada je projektovana pod uticajem dekorativizma pariske škole, a građena je 1905-1907. Jedna je od retkih zgrada u Beogradu, koja ima elemente secesije, ali i dalje nije potpuno oslobođena akademskih načela, dok stilom najviše pripada eklekticizmu. Osnova zgrade rešena je simetrično u odnosu na simetralu oštrog ugla prema Svetonikoljskom trgu u Karađorđevoj ulici. Duboko zasečen ugao ostavio je prostor za koncepcijski originalnu ideju glavne fasade na uglu. Fasada je okrenuta prema trgu, s velikom kupolom složene konstrukcije kao glavnim motivom i velikom staklenom površinom, koju obuhvata velika niša s polukružnim lukom (na taj način se osvetljava glavna svečana sala na spratu), kao i dve manje niše sa skulpturalnim kompozicijama. Na krajevima dva bočna krila zgrade, prema reci Savi, takođe su se nalazile dve manje kupole koje danas više ne postoje. Na glavnoj fasadi nalazi se i veliki zidni sat, jedan od retkih u Beogradu početkom XX v. Arhitekte su, pod uticajem svetske izložbe u Parizu 1900, koristile u to vreme najmodernije tehnike i materijale, od armiranog betona do dekoracija u veštačkom kamenu. Palata B. z. i susedni hotel "Bristol" bile su prve građevine s armirano-betonskim šipovima podignute u Srbiji. Palata je pod zaštitom države kao jedan od najreprezentativnijih arhitektonskih objekata svog vremena." 



Iako Svetonikolski trg još uvek ne blista punim sjajem, danas to čvorište u urbanom tkivu Beograda ponovo deluje kao gradski centar, umesto kao crna tačka našeg odnosa prema graditeljskom nasleđu. Zgrada Beogradske zadruge, obnovljena i spolja i iznutra, ponovo je jedan od najraskošnijih beogradskih arhitektonskih spomenika, i s punim pravom se može reći - jedan od najlepših. I mada ne bi bilo pravedno reći da je renoviranjem ovoj zgradi vraćena njena lepota, jer je ona nikada nije ni gubila, Beogradska zadruga ponovo služi da se njome ponosimo umesto da se stidimo što smo dozvolili da propada. Taj ponos ne leži samo u činjenici da Beograd ima jednu građevinu na kojoj bi mu svaki grad iskreno pozavideo, već i u tome što pokazuje da takve građevine ume itekako da predstavi u pravom svetlu. Možda sa zakašnjenjem, ali svakako ne i prekasno. 

Iskreno se nadam da obnova Beogradske zadruge nije samo ad-hoc projekat i da će uskoro i neka druga vredna zdanja biti konačno vraćena u reprezentativno stanje. A kad bi se svakoj vrednoj zgradi, ne samo u Beogradu, posvetio samo deo pažnje koji zaslužuje, gde bi nam bio kraj...


Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.


3 comments:

  1. ...povratak otpisanog u srpskoj kulturi, arhitekture posebno, toliko je žuđen da će valjda n e k a pamet da nastavi sa ovakvim davanjem veštačkog disanja obolelim vrednostima ovoga naciona... Samo ako je EPP i dalje najbitnije što ova država treba da radi - spasa nam nema. Ali...propasti nećemo. Iz inata.

    ReplyDelete
  2. To nije Svetonikolski trg, već Mali pijac. Svetonikolski trg je tamo gde je park, gde je dolazna autobuska stanica.

    ReplyDelete
    Replies
    1. U pravu ste, ovaj potez je poznat po nazivu Mali pijac, ali je u istoriji bio poznat i kao Svetonikoljski ili Svetonikolski trg.

      Jedan od problema proučavanja urbanističkog nasleđa Beograda i Srbije uopšte je konstantna promena urbanih toponima tokom vremena, pri čemu u kolektivnom pamćenju najčešće ostaju samo kolokvijalni nazivi nekih prostora. Tako se u literaturi trg pod nazivom Svetonikolski ili Svetonikoljski na prostoru beogradske Savamale smešta na nekoliko različitih pozicija duž današnje Karađorđeve ulice, od današnjeg Svetonikolskog parka do Brankovog mosta (što je takođe kolokvijalno ime koje je kasnije dobilo formalno priznanje), a Mali pijac je ostao ustaljeni naziv za skver između ulica Karađorđeve, Kraljevića Marka, Travničke i Hercegovačke, nazvan tako po pijaci koja se nalazila na tom mestu, kako neki izvori ističu "na prostoru Svetonikoljskog trga".

      Ime "Svetonikolski trg" poslednji put se zvanično pojavljuje u nazivu ulice u kojoj se nalazi dolazni peron BAS-a (danas se ova ulica zove imenom Hadži-Nikole Živkovića, prvog arhitekte obrenovićevske Srbije), ali to ne mora da znači i da se istorijski Svetonikoljski trg oduvek nalazio upravo na tom mestu, naročito ako imamo u vidu da se urbana slika Savamale više puta drastično menjala tokom XIX i prve polovine XX veka, o čemu svedoči i "šetanje" Hercegovačke ulice, koja se u drugoj polovini XIX veka nalazila bliže Savi i upravno na svoj današnji pravac (otprilike na potezu današnje Mostarske ulice).

      Urbanizam je uvek bio jedna od slabijih strana oblikovanja Beograda i stari planeri su nam ostavili u amanet mnogo konfuzije i nereda, a po svemu sudeći i sadašnji su na dobrom putu da ostave takav utisak na buduće generacije...

      Delete