Sep 1, 2014

Dunavske čarolije 2014: egzibicija iz mazohizma


Nakon letnje pauze, došlo je konačno i vreme za nastavak takmičenja u Vojvođanskoj treking ligi. Peto kolo održano je 30. avgusta u istočnom Sremu, sa najvećom stazom dužine 48 kilometara na relaciji Inđija-Novi Karlovci-Slankamen-Beška-Čortanovci. Iako je u pozivnom pismu na ovu akciju stajalo da će Dunavske čarolije biti najveće iskušenje ovogodišnje treking lige, nisam mogao ni da pretpostavim koliko će ovo zaista biti istina.

Mogao bih do sutra da nabrajam šta sve nije štimalo, ali ograničiću se na najočiglednije probleme. To što je dan bio pretopao za ovako dugu trku, nije do organizatora. Možda jesu mogli da biraju drugačiji datum, ali opet ne bi mogli da utiču na atmosferske prilike. Ipak, ono na šta jesu mogli da utiču jeste bila putanja kojom je staza išla, jer tabananje po asfaltu, betonu i tucaniku ne može da se nazove planinarenjem. Osim markacije koja nije bila baš najsjajnija (da ne preterujem), bilo je premalo kontrolnih tačaka, a rastojanje između pojedinih iznosilo je i preko osam kilometara... Što je na jakom Suncu, sa malo vode koja se vrlo brzo potroši, stvarno predugo.

Na startu u Inđiji bio je 31 učesnik, od kojih je većina trčala do manastira Svetog Marka, na oko pet kilometara od centra grada. Iako sam često tuda prolazio, nekako nikad nisam skrenuo na taj puteljak i svratio 500 metara od glavnog puta, pa je ovaj manastir za mene bio novost. Oduševilo me je to mesto. Kažem kolegama trkačima da bih rado odustao od trke i ostao tamo da uživam. Da sam tada znao šta će mi se do kraja trke dogoditi, najopuštenije bih to i uradio.

Centar Inđije
Manastir Svetog Marka
Novi Karlovci (Sase)

Novi, a naročito Stari Slankamen, jako su lepa mesta. Međutim, na plus trideset i nešto, sa afaltom i betonom pod stopalima, ne postoji to mesto u čijoj lepoti se može stvarno uživati. Čak i slankamenska tvrđava, rimski Akuminkum (Acumincum), sa koje se pruža fantastičan pogled, po takvom vremenu uopšte ne deluje očaravajuće.

Ovakve trke uvek predstavljaju izuzetan stres po organizam, iako učesnici toga nekad nisu svesni. Na skoro svakoj ovako dugoj stazi postoje faze kada učesnik mrzi sebe, stazu, organizatore... To je najnormalnija stvar. Međutim, nikad do sada nisam bio na trci na kojoj ta frustracija traje ovoliko dugo i to kod gotovo svih učesnika. Povremeno naziremo most kod Beške sa ogromne udaljenosti; znamo da treba da prođemo ispod njega, a nikako čak ni da mu priđemo.

Stari Slankamen
Pogled na Stari Slankamen sa tvrđave Akuminkum
Spomenik Slankamenskoj bici,
1691. godine

Spuštamo se polako na obalu Dunava. Uskoro stiže i dugo očekivan spas: izvor hladne vode. Dok drugi odlučuju da predahnu, meni se čini kao da su mi baterije dovoljno pune, pa nastavljam dalje bez duže pauze. Pet minuta kasnije, dešava mi se peh.

Svega nekoliko stotina metara pre mosta, iz kapije jedne od vikendica istrčava jedan običan mali, žuti mešanac, malo reži pa se mimoilazimo. Bliski susreti sa psima nisu ništa neobično na ovakvim turama, naročito kada put prolazi kroz naseljeno mesto. Opušteno nastavljam svojim putem i tada - cap! - odjednom osetim kratak bol sa unutrašnje strane kolena. Osećam nevericu više od svega, gledam dole dok se pojavljuje krv i vidim psa kako beži. Neki čovek ga psuje, hoće da ga udari. Ja ga čak i branim. Odbijam da sednem, samo ispiram ranu vodom i nastavljam svojim putem. Do cilja ima samo oko pet kilometara.

Most kod Beške


Sve mi se skupilo; indisponiranost mi daje snagu da preletim ostatak staze. Prijavljujem se na cilju, čekiram karticu. Javljam se poznatim likovima, razmenjujemo utiske. Spremam se polako da krenem šumskim putem do železničke stanice. Odjednom, počinje da mi se muti u glavi, moram da sednem. Iako nisam hteo da dižem galamu oko svoje nezgode, predstavnici organizacije insistiraju da idemo do ambulante u Beškoj.

Doktori kažu da su nesvestica i nagli pad pritiska zakasnela reakcija na šok. Zovu i policiju, budući da je u pitanju ujed psa moram da dam izjavu. Potpuno nepotrebna gnjavaža. Naravno, ne stižem na voz, pa stopiram na izlazu iz Beške. Staje jedan mladić, vozimo se desetak minuta do Inđije i neobavezno razgovaramo; ispostavlja se da smo studirali zajedno, iako se ne poznajemo lično. Smejemo se koliko je svet mali.

"I survived Danube Enchantments 2014
and all I got was this badge"

Ipak ne stižem ni na poslednji autobus za Rumu. Konačno dižem ruke i radim ono što je možda trebalo da uradim još kod manastira Svetog Marka: zovem burazera da dođe kolima po mene. Dok čekam, pitam se šta mi je sve ovo trebalo. Nemam pojma. Onda počinjem da se pitam da li bih prošao kroz sve to ponovo. Ipak, mislim da bih. Ma koliko je cela ova trka bila zapravo samo egzibicija iz mazohizma, na kraju mi je ipak drago što sam učestvovao, makar samo zbog nesvakidašnjeg iskustva.

Planinari su čudna sorta. Neki, pola u šali a pola u zbilji, kažu da je to najniži oblik ljudskog postojanja, jer trpi sve: glad, žeđ, vremenske (ne)prilike, bolove... Jedno im se ipak mora priznati: uvek imaju o čemu da ispričaju priču.


Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

2 comments:

  1. Uhhh, mali kucov je neprijatno, ali još jedno u nizu korisnih iskustava. Siguran sam da ne umanjuje u prevelikoj meri, opsesiju za pešačenjem i susretima sa ljudima (eto i susreta sa klasićem sa fakulteta), razgovorima sa samim sobom. Uskoro će to biti tek jedna pričica o 'bliskom susretu' interesantna za slušaoce. Inače, tura, a i islovi, izazivaju divljenje. Istrajnost naročito... Sve čestitke.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Premala je to neprijatnost da bi mogla da umanji tu planinarsku/pešačku strast. Jedino je sada malo problematično sa pravne strane dokazati da pas nije bolestan, evo čitav dan danas se preganjam po Inđiji, Karlovcima i Beškoj sa lekarima i veterinarima. Neko bi se na mom mestu već zaleteo u tužbe, a meni je sad samo bitno da isteram tu proceduru na najbezbolniji način i za mene i za psa...

      Delete