Dvanaesti po redu Bukovački maraton održan je 13. septembra 2014. godine, na četiri planinarske staze koje su ove godine ugostile oko hiljadu planinara.
Bukovački maraton je relativno skromna manifestacija, za koju obično vlada manje interesovanje nego za neka druga dešavanja ovog tipa na Fruškoj gori, ali baš to mu daje neku posebnu draž. Meni lično iz godine u godinu postaje jedna od najomiljenijih planinarskih akcija.
Mnogi Bukovački maraton nazivaju "mlađim bratom Fruškogorskog maratona". I zaista, mada je Bukovački daleko manja akcija u svakom smislu, između njih ima mnogo sličnosti. Međutim, ja bih taj njihov odnos radije uporedio sa dve sestre, od kojih je ona mlađa u početku možda delovala kao jedna blentava devojčica ali vremenom lagano sazreva i postaje prava lepotica...
Tako je i Bukovački maraton izrastao iz jedne skromne godišnje akcije PD "Vilina vodica" iz Bukovca u jednu, možda ne preveliku i preambicioznu, ali svakako značajnu planinarsku manifestaciju.
Ipak, ako bi neko mogao da pomisli da Bukovački maraton na bilo koji način kopira Fruškogorski, teško bi se ogrešio. Bukovački maraton se uvek trudio da pokrije neke delove Fruške gore kojima planinari ređe imaju prilike da idu, a čak i ono malo staza koje se preklapaju sa stazama Fruškogorskog maratona na Bukovačkom idu u suprotnom smeru.
To staze Bukovačkog maratona, markirane obrnutim crvenim trouglom sa belim krugom na vrhu, čini posebno interesantnim i atraktivnim.
Što se tiče staze velikog maratona, ona u svojih nepunih 48 kilometara obilazi mnoštvo znamenitosti. Pored izvora Vilina vodica, TV tornja i spomenika "Sloboda" na Iriškom vencu, tu su još i Stražilovo i grob Branka Radičevića, i čak pet manastira: Novo i Staro Hopovo, Grgeteg, Krušedol i Velika Remeta. Pa malo li je?
Bukovački maraton tradicionalno se održava druge subote u septembru, što mu je samo još jedan plus.
Osim toga što su planinari krajem leta obično u najboljoj formi (mada ne nužno i najodmorniji), vremenski uslovi su tada gotovo po pravilu odlični. Vreme ni juče nije bilo izuzetak: ne pretoplo, ne preterano sunčano i uglavnom suvo; kišica je prsnula s vremena na vreme, a malo jače se spustila samo oko Velike Remete, što je više prijalo nego smetalo.
Blata je doduše na nekim mestima bilo na pretek, ali kome smeta blato ne bi trebalo ni da ide na planinarenje, pogotovo ne na Frušku goru...
Ako sam ikada i imao zamerki na organizaciju Bukovačkog maratona, sve je to bilo sitno i sve se vrlo brzo ispravilo. Retko mi se dešava da posle jedne ovakve akcije odmah poželim da je ponovim, a kod Bukovačkog mi to polako postaje pravilo.
Zaista ne znam šta mi je juče više prijalo, da li prelepa priroda, fruškogorske znamenitosti, odlično vreme ili lepo druženje. Jedino znam da jedva čekam septembar sledeće godine.
Нема коментара:
Постави коментар