Oct 10, 2014

Arhitekte bez diplome

Po prirodi svoje profesije, jedan arhitekta mora biti izuzetno obrazovana osoba, sa velikim razumevanjem mnogo različitih tehničkih i umetničkih disciplina. Međutim, u strogo birokratskom društvu poput srpskog vlada uvreženo mišljenje da arhitekta mora obavezno biti i formalno obrazovan u svojoj oblasti delovanja.

Unutrašnjost muzeja Gugenhajm
u Njujorku, F. L. Rajt, 1959.
Hiperprodukcijom kadrova diskutabilnog kvaliteta, arhitektura je u Srbiji došla na taj nivo da danas čak i u stručnim krugovima nije dovoljno biti inženjer da bi se neko nazvao profesionalcem, potrebno je biti diplomirani inženjer, još bolje master ili specijalista, a u poslednje vreme najpoželjnije je biti doktor ili makar doktorand, a lična inženjerska licenca je neophodna za samostalan rad. Ipak, u većini razvijenih zemalja osoba sa dovoljno velikim stručnim iskustvom (što zavisi od države do države) ima jednaka prava kao i licencirani inženjer, što praktično omogućava čak i nekome ko nikad nije studirao arhitekturu da postane arhitekta u punom smislu te reči. Štaviše, neki od najvećih svetskih arhitekata nisu imali formalno zvanje u oblasti arhitekture, mada je to kod nas nezamislivo.


Budući da su primeri graditelja bez formalne titule mnogo češći što se ide dalje u prošlost, navešćemo samo nekoliko najznačajnijih nediplomiranih arhitekata aktivnih u XX veku, čije delo se neizostavno izučava na studijama arhitekture širom sveta.

Verovatno ne postoji osoba koja ne zna bar jedno delo koje je projektovao ili konstruisao veliki francuski arhitekta Gistav Ajfel (1832-1923). Ajfelov toranj već više od 120 godina predstavlja zaštitni znak Pariza, statuta slobode u Njujorku izvedena je na Ajfelovoj konstrukciji, kao i više desetina mostova širom Evrope, uključujući i tzv. Ajfelovu ćupriju u Zrenjaninu, srušenu 1941. godine. Međutim, jako malo ljudi zna da Ajfel ne samo da nikad nije diplomirao ni arhitekturu ni građevinarstvo, već ove oblasti nikad nije formalno ni izučavao: studirao je prirodne nauke, a diplomirao hemiju.




Američki arhitekta Luis Henri Saliven (1856-1924), koga mnogi nazivaju "ocem oblakodera" napustio je studije arhitekture nakon samo godinu dana. Nakon napuštanja studija radio je tehničke poslove u nekoliko arhitektonskih studija, najbitnije kod Vilijema Le Baron Dženeja, autora prve moderne višespratnice sa čeličnim skeletom. Saliven je uspešno iskoristio ovu Dženejevu ideju na sopstvenim projektima, čime je značajno uticao na razvoj čikaške škole arhitekture, ali i moderne arhitekture uopšte.




Jedan od najvećih i najuticajnijih arhitekata svih vremena Frenk Lojd Rajt (1867-1959) započeo je karijeru kao crtač u arhitektonskim biroima, između ostalog i kod Salivena. Iako je Rajt slušao dva semestra predavanja iz oblasti građevinarstva na univerzitetu Viskonsin-Medison, zvanično nije bio upisan kao student, a ne postoje ni pouzdani podaci da je uopšte završio srednju školu. Ipak, nedostatak obrazovanja nije sprečio Rajta da dizajnira mnogobrojne objekte širom sveta, od kojih su neki danas nezaobilazna stavka u arhitektonskim udžbenicima, pa čak i nominovani za upis na listu svetske baštine UNESCO.




Nemački arhitekta, dizajner i umetnik Peter Berens (1868-1940) ostavio je izuzetan trag u arhitekturi XX veka, mada je značajniji bio na polju teorije dizajna. Između ostalog, bio je pionir korporativnog identiteta, principa usaglašenog dizajna svih elemenata vizualnog identiteta jedne kompanije. Uprkos tome što je bio školovan kao slikar a ne kao arhitekta, vodio je katedru za arhitekturu na umetničkoj akademiji u Berlinu i imao značajnu arhitektonsku firmu, u kojoj su kao mladi radili svetski značajni arhitekti Valter Gropijus, Ludvig Mis van der Roe i Le Korbizje.




Valter Gropijus (1883-1969), nemački arhitekta i teoretičar dizajna i osnivač čuvene škole arhitekture i primenjene umetnosti Bauhaus, studirao je arhitekturu dve godine u Minhenu i Berlinu. Uprkos tome što je ostao upamćen kao jedan od pionira moderne arhitekture, Gropijus nikada nije umeo da crta, zbog čega je plaćao drugima da izrađuju njegove školske radove da bi na kraju i napustio studije. Gropijus se smatra tvorcem funkcionalizma u arhitekturi, kao i učenja da svaki proizvod osim funkcionalnog mora da ima i estetski kvalitet. Iako sam nije bio formalno obrazovan ni kao arhitekta ni kao dizajner, iz njegove škole izašle su čitave generacije odličnih arhitekata i dizajnera.




Svojom maksimom "manje je više", nemački arhitekta (kasnije državljanin SAD) Ludvig Mis van der Roe (1886-1969) uveo je minimalizam kao standard arhitektonske elegancije nasuprot kitnjastim stilovima koji su vladali do prve polovine XX veka. Mis nikada nije studirao, a karijeru je počeo kao kamenorezac u rodnom Ahenu, da bi postepeno došao do pozicije šefa gradilišta u Berensovoj firmi, a zatim počeo i da prima narudžbe za samostalne projekte. Bio je autor niza značajnih objekata u Evropi i Americi, između ostalog i nemačkog paviljona na svetskoj izložbi u Barseloni 1929. godine, za koji je dizajnirao i čitavu liniju nameštaja.




Još jedan od velikana arhitekture Le Korbizje (pravim imenom Šarl-Eduar Žanere, 1887-1965), švajcarski i francuski arhitekta i umetnik, kratko je izučavao slikarstvo pre nego što se zaposlio u arhitektonskom studiju Ogista Perea u Parizu. Korbizje se kod Perea upoznao sa armiranim betonom, koji će tokom karijere koristiti za konstrukciju objekata kakvi su pre njega bili nezamislivi. Korbizje je važio za vodećeg svetskog teoretičara arhitekture i urbanizma sa izvedenim projektima širom Evrope, Amerike i Azije, uključujući i urbanističko-arhitektonske projekte čitavih gradova, od kojih je najznačajniji Čandigar u Indiji.




Ričard Bakminster Fuler (1895-1983) bio je američki arhitekta i teoretičar arhitektonskih konstrukcija, zaslužan za popularizaciju geodetske kupole. Fulerova futuristička arhitektura obuhvatala je teorijske modele zgrada, gradova i vozila budućnosti, a mnogo njegovih projekata je i realizovano uprkos tome što nikada nije diplomirao arhitekturu. Štaviše, čak dva puta je izbačen sa Harvarda: prvi put zbog lumpovanja, a drugi put zbog nedostatka interesovanja za studije. To ga nije sprečilo da zaštiti 28 konstruktivnih patenata i dobije više prestižnih nagrada za arhitekturu.




Od danas aktivnih graditelja bez formalnog obrazovanja, bez sumnje je najznačajniji samouki japanski arhitekta Tadao Ando (1941- ). Iako važi za jednog od najuticajnijih živih arhitekata, Ando nikada nije studirao, a pre nego što je počeo da se bavi arhitekturom bio je - bokser! Na njegov izbor profesije presudno je uticala zgrada hotela Imperial F. L. Rajta u Tokiju, koji je posetio prilikom jednog putovanja, nakon čega se upisao na časove crtanja i počeo samostalno da proučava arhitekturu. Za projekat Crkve svetlosti u Ibarakiju u Japanu dobio je prestižnu Prickerovu nagradu, najviše svetsko arhitektonsko prizanje, 1995. godine.



Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

No comments:

Post a Comment