Dec 28, 2014

Do Avale četiri putića (2014)


Tradicionalna planinarska akcija "Avala iz četiri pravca" koja se održava poslednje subote u godini, održana je 27. decembra po sedamnaesti put ukupno i po prvi put kao akcija republičkog karaktera. Kao što samo ime ove manifestacije kaže, učesnicima su na raspolaganju bili pravci sa sve četiri strane sveta, koji su se svi na kraju sreli na vrhu najniže planine u Srbiji. Ja sam se naravno odlučio za najdužu stazu, severnu, od ukupno 12 kilometara.

Iako vrh Avale može da se pohvali nadmorskom visinom od jedva 506 metara (po nekim podacima 511), Beograđani se ovom simpatičnom planinom ponose kao da je visoka preko 5000 metara. Nazovite je brdom i već ćete nekoga uvrediti, a procenat stanovnika glavnog grada Srbije (ovde nikako ne ubrajam i beogradske planinare) koji najiskrenije veruju da je Avala viša od Fruške gore daleko je od zanemarljivog, što ponajviše govori koliko je ova planinica velika u njihovim očima. Ipak, ma koliko bila malena, Avala ima čime da se podiči.


Start severne staze: spomen-park Jajinci


Znamenitostima Avale ne treba posebno predstavljanje, naročito kad se govori o arhitektonskim spomenicima. Spomenik Neznanom junaku sam već pominjao ranije u tekstu o Meštrovićevom Vidovdanskom hramu, za Avalski toranj sam pre nekoliko godina napisao kraću odrednicu za I tom "Srpske enciklopedije" u izdanju SANU, a obe građevine sigurno će dobiti i sopstveni prikaz na ovom blogu kad za to dođe vreme. Ovo je ipak planinarska, a ne arhitektonska priča.


Spomenik vojvodi Stepi Stepanoviću (1856-1929)
u njegovom rodnom selu Kumodraž
(danas prigradsko naselje Beograda)

Kad sam pretprošlog vikenda pisao o pešačkoj akciji Iriški venac-Ruma, iskreno sam mislio da će to biti moja poslednja pešačko-planinarska tura za ovu godinu i još uvek mislim da je baš ta tura bila savršen način da se završi i uobliči jedna vrlo aktivna godina. U međuvremenu je u meni ipak proradio onaj đavo koji me tera da lutam kao u Balaševićevoj pesmi, pa je "Avala iz četiri pravca" došla nekako kao epilog cele te priče, ili možda bolje rečeno koda, da se poslužim muzičkom terminologijom.

Crkva u selu Beli Potok
Beli Potok: centar sela
Izvor iznad Belog Potoka

Akcija kao akcija, ispunila je sva moja očekivanja, ali možda najpre zato što od nje nisam ni očekivao previše. Kratka staza, ne naročito atraktivna, bez velikih napora, sa popriličnim brojem učesnika i dosta nepotrebnih pauza, a opet sa sasvim dovoljno lepih momenata da se jutarnje smrzavanje po pravom zimskom jutru isplati. Još kad se zimsko jutro pretvorilo u gotovo letnji dan, ugođaj je bio potpun.

Avalski toranj
Put ka spomeniku Neznanom junaku
Spomenik Neznanom junaku

Nakon što je grupa sa kojom sam pešačio prešla stazu za sat i po manje vremena nego što je bilo planirano, iskoristio sam to vreme da se spustim i drugom stazom do podnožja i vratim nazad do vrha, pa sam se tako na Avalu popeo dva puta u jednom danu. Možda to i nije neki podvig, ali je sa pešačenjem do doma "Čarapićev brest" gde je bio organizovan ručak i nazad do najbližeg stajališta autobusa taman podiglo moju pređenu kilometražu na 20. Sasvim dovoljno.

Planinarski dom "Čarapićev brest"
Spomenik Vasi Čarapiću (1770-1806), "Zmaju od Avale"

Šta onda reći za kraj godine? Neka moja lična statistika broji nešto više od 1050 pređenih kilometara, 12 vrhova viših od 500 metara (one koje sam penjao više puta računam samo jednom, kao na primer TV toranj na Fruškoj gori na koji sam sa raznih strana izlazio čak sedam puta ove godine) i ko zna koliko još nižih brda. Malo li je? Možda. Iskreno bih voleo da sledeće sezone svega toga bude više. A sledeća sezona počinje već sledećeg vikenda...

Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

No comments:

Post a Comment