Jan 25, 2015

Filmovi o pešačenju


Iz nekog razloga, izgleda da je pešačenje samo po sebi vrlo neispirativna tema za filmadžije, pa se tako igrani filmovi o pravom transverzalnom pešačenju mogu bukvalno nabrojati na prste jedne ruke. Uz još nekoliko filmova u kojima dugo hodanje u prirodi ima važnu ulogu u priči, jedan tekst na blogu je sasvim dovoljan za predstavljanje praktično svih iole značajnih filmova ove vrste, što je za ljubitelje trekinga i boravka u prirodi stvarno šteta. Sa vedrije strane, budući da je ova tematika za sada prilično neiscrpljena, ostaju nade (i najave) da će se uskoro pojaviti još sličnih dela.

Kao i u slučaju filmova o arhitekturi, ovde se nećemo baviti dokumentarcima, kojih ipak ima sasvim dovoljno. Ovde će biti reči o igranim filmovima u kojima se radi o pešačenju i boravku u prirodi koje je samo sebi cilj i/ili čini osnovu zapleta, dakle baš o trekingu i hajkingu, s tim što ću izbeći i horore koji počinju sa grupom koja šeta u prirodi (kojih takođe ima dovoljno, i u 99% slučajeva su najobičnije smeće). O filmovima u kojima glavni junaci pešače iz nekih drugih razloga, drugom prilikom.


Into The Wild (2007)

Jedan od najpoznatijih outdoor/backpacking filmova priča istinitu priču o kontroverznom američkom pustolovu Kristoferu MekKendlsu, poznatom i kao Aleksander Supertramp ("super skitnica"). MekKendls je nakon diplomiranja napustio civilizovan život da bi putovao Severnom Amerikom, uglavnom peške i po prirodi. U sjajnoj režiji Šona Pena i sa još boljom muzikom Edija Vedera, ovaj film je istovremeno i poziv na putešestvije i velika opomena na opasnosti koje vrebaju u prirodi, naročito one koji nisu dovoljno spremni da se uhvate u koštac sa avanturom u koju su se upustili. 



The Way (2010)

Topla i inspirativna priča o ocu koji nakon smrti sina s kojim nikad nije uspeo dovoljno da se zbliži odlučuje da dovrši njegovo hodočašće na putu Camino de Santiago u severnoj Španiji. Emilio Estevez je napisao scenario specijalno za svog oca Martina Šina, koji je i sam prešao Camino de Santiago nekoliko godina ranije. Osim toga što je izuzetno pozitivan, ovo je verovatno i najiskreniji film ikad snimljen o pešačenju, čemu u prilog govore činjenice da je sniman na pravim lokacijama i da su svi likovi sem nekoliko glavnih glumaca pravi hodočasnici i žitelji mesta uz stazu, a filmska ekipa je prepešačila preko 300 kilometara prilikom snimanja. Ako vas ovaj film ne natera da ustanete iz fotelje, napustite gradsku vrevu i smog i protegnete noge u prirodi, nijedan neće.



Wild (2014)

S obzirom na najave i reputaciju glavnih ljudi iza projekta (reditelj Žan Mark Vale, poznati pisac Nik Hornbi kao autor scenarija i oskarovka Ris Viderspun u glavnoj ulozi), od ovog ostvarenja se mnogo očekivalo. Ipak, malo toga je i ispunjeno. U pitanju je istinita priča o ženi koja pokušava da pohvata konce svog života pešačeći Pacific Crest Trail, ali njena priča nije ni po čemu naročito posebna (ili posebno šokantna), pa tako ni film nema pravu radnju niti neku veliku poruku. Umesto inspiracije, ovde je serviran niz nepovezanih beznačajnih epizoda sa njenog putovanja, što uz nekoliko blatantnih reklama proizvođača i distributera planinarske opreme ne uspeva da izvuče film iznad prosečnog holivudskog chick flick-a.



Southbounders (2005)

Iako imaju istu osnovnu premisu (žena koja dovodi svoj život u red pešačeći transverzalu), Southbounders je sušta suprotnost Wild. Osim što je mesto radnje na potpuno suprotnom kraju američkog kontineta, Appalachian Trail, ovo je jedna mala, jeftina produkcija, gotovo amaterska, ali efektna na više nivoa. Prvih nekoliko minuta čini kratak dokumentarac o stazi, dok je ostatak filma igran, ali zadržava dokumentarističku neposrednost. Priča je jednostavna i uverljiva, a likovi višeslojni i puni života, što nadoknađuje sve tehničke nedostatke filma. Ako ništa drugo, Southbounders je dokaz da uz dobru ideju i entuzijazam nisu potrebni milioni dolara da bi se snimio interesantan film.



The Loneliest Planet (2011)

Vizuelno prelepa, ali sadržajno prilično teška psihološka drama koja govori pre svega o međuljudskim odnosima u kriznim situacijama. U centru priče je mladi par, Amerikanka i Španac, koji uz pomoć lokalnog vodiča pešače kroz gruzijsko Zakavkazje. Pored toga što prikazuje fantastične pejzaže koji se na filmu ne viđaju često, The Loneliest Planet ostavlja dosta tema za razmišljanje nakon gledanja, od kontrasta prirodnih lepota i ljudske surovosti do nacionalnih stereotipa i pitanja tradicionalnih uloga polova. Zanimljivost je da ulogu vodiča tumači čuveni gruzijski alpinista Bidzina Gujabidze, kome je to za sada jedino pojavljivanje u igranom filmu.



Gerry (2002)

Priroda nije nešto prema čemu se treba odnositi olako. To će na teži način shvatiti dva nesposobnjakovića (Met Dejmon i Kejsi Aflek) čija se popodnevna pustinjska šetnja pretvara u noćnu moru nakon što odlutaju sa uređene staze. Mučna i opominjuća priča smeštena u izuzetnoj scenografiji kalifornijske Doline Smrti pruža mnogo važnih lekcija o šetanju u prirodi, između ostalog da na nepoznatom terenu nikad ne treba napuštati obeleženu putanju i da sa sobom uvek treba nositi vodu, čak i na šetnje od sat vremena.



O filmovima o pešačenju za sada ovoliko. O onim ostvarenjima u kojima glavni junaci pešače silom prilika, a ne svojom voljom, drugi put.

Nije Vam dovoljno ovoliko preporuka? Pogledajte i nastavak teksta o filmovima o pešačenju!

Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

2 comments:

  1. Одгледала сам филм ПУТ (THE WAY) и могу га препоручити свима. Иначе, реч ХОДОЧАШЋЕ има значење ЧАСТИТИ ХОДОМ (БОГА).

    ReplyDelete
    Replies
    1. Zanimljivo. :)
      Hvala na komentaru.

      Delete