Jan 25, 2015

Filmovi o pešačenju


Iz nekog razloga, izgleda da je pešačenje samo po sebi vrlo neispirativna tema za filmadžije, pa se tako igrani filmovi o pravom transverzalnom pešačenju mogu bukvalno nabrojati na prste jedne ruke. Uz još nekoliko filmova u kojima dugo hodanje u prirodi ima važnu ulogu u priči, jedan tekst na blogu je sasvim dovoljan za predstavljanje praktično svih iole značajnih filmova ove vrste, što je za ljubitelje trekinga i boravka u prirodi stvarno šteta. Sa vedrije strane, budući da je ova tematika za sada prilično neiscrpljena, ostaju nade da će se uskoro pojaviti još sličnih dela.



Kao i u slučaju filmova o arhitekturi, ovde se nećemo baviti dokumentarcima, kojih ipak ima sasvim dovoljno. Ovde će biti reči o igranim filmovima u kojima se radi o pešačenju i boravku u prirodi koje je samo sebi cilj i/ili čini osnovu zapleta, dakle baš o trekingu i hajkingu, s tim što ću uglavnom izbeći i horore koji počinju sa grupom koja šeta u prirodi (kojih takođe ima dovoljno, i u 99% slučajeva su najobičnije smeće). O filmovima u kojima glavni junaci pešače iz nekih drugih razloga, drugom prilikom.



Gerry (2002)

Priroda nije nešto prema čemu se treba odnositi olako. To će na teži način shvatiti dva nesposobnjakovića (Met Dejmon i Kejsi Aflek) čija se popodnevna pustinjska šetnja pretvara u noćnu moru nakon što odlutaju sa uređene staze. Mučna i opominjuća priča smeštena u izuzetnoj scenografiji kalifornijske Doline Smrti pruža mnogo važnih lekcija o šetanju u prirodi, između ostalog da na nepoznatom terenu nikad ne treba napuštati obeleženu putanju i da sa sobom uvek treba nositi makar vodu, čak i na šetnje od sat vremena.




Southbounders (2005)

Mala, jeftina produkcija, gotovo amaterska, ali efektna na više nivoa. Priča prati devojku koja pokušava da sama ispešači čuvenu američku transverzalu Appalachian Trail. Prvih nekoliko minuta čini kratak dokumentarac o stazi, dok je ostatak filma igran, ali zadržava dokumentarističku neposrednost. Radnja je jednostavna i uverljiva, a likovi višeslojni i puni života, što nadoknađuje sve tehničke nedostatke filma. Ako ništa drugo, Southbounders je dokaz da uz dobru ideju i entuzijazam nisu potrebni milioni dolara da bi se snimio interesantan film.





Jedan od najpoznatijih outdoor/backpacking filmova priča istinitu priču o kontroverznom američkom pustolovu Kristoferu MekKendlsu, poznatom i kao Aleksander Supertramp ("super skitnica"). MekKendls je nakon diplomiranja napustio civilizovani život da bi putovao Severnom Amerikom, uglavnom peške i po prirodi. U sjajnoj režiji Šona Pena i sa još boljom muzikom Edija Vedera, ovaj film je istovremeno i poziv na putešestvije i velika opomena na opasnosti koje vrebaju u prirodi, naročito one koji nisu dovoljno spremni da se uhvate u koštac sa avanturom u koju su se upustili. 




Old Joy (2007)

Dva prijatelja odlaze na vikend u prirodi, u filmu koji nema klasičan zaplet, uobičajenu fabulu, uvod, razradu i zaključak, samo dva čoveka koji se opuštaju daleko od gradske vreve. Jednostavan, opušten, laganog tempa (za ljubitelje holivudskih blokbastera verovatno smrtno dosadan), suštinski potpuno neutralan film koji dosta dobro prikazuje atmosferu jednog savršenog (i savršeno efemernog) momenta u prirodi koji je sam sebi cilj, dok kroz neke skrajnute slojeve postavlja zanimljive konstatacije o sličnostima i razlikama između prirode i urbane sredine i o reakcijama koje različiti ljudi imaju prilikom promene ova dva okruženja.





Iako je ovaj akcioni triler sa Milom Jovović i uvek odličnim Stivom Zanom u glavnim ulogama klasično žanrovsko delo, čini mi se da bi ga ipak trebalo pomenuti u ovom kontekstu. Pored nekoliko zanimljivih obrta koji ga za mrvicu izdižu iznad cele plejade "jurimo se sa ubicom po šumama i gorama" filmova, dosta značaja se pridaje i samoj lokaciji, u ovom slučaju jednoj pešačkoj stazi u živopisnom planinskom krajoliku Havaja. Mada definitivno nije štivo za porodično opuštanje nedeljom popodne, ljubitelji pešačenja i prirode uopšte će itekako moći da ga cene.




The Way (2010)

Topla i inspirativna priča o ocu koji nakon smrti sina s kojim nikad nije uspeo dovoljno da se zbliži odlučuje da dovrši njegovo hodočašće na putu Camino de Santiago u severnoj Španiji. Emilio Estevez je napisao scenario specijalno za svog oca Martina Šina, koji je i sam prešao Camino de Santiago nekoliko godina ranije. Osim toga što je izuzetno pozitivan, ovo je verovatno i najiskreniji film ikad snimljen o pešačenju, čemu u prilog govore činjenice da je sniman na pravim lokacijama i da su svi likovi sem nekoliko glavnih glumaca pravi hodočasnici i žitelji mesta uz stazu, a filmska ekipa je prepešačila preko 300 kilometara prilikom snimanja. Ako vas ovaj film ne natera da ustanete iz fotelje, napustite gradsku vrevu i smog i protegnete noge u prirodi, nijedan neće.





Vizuelno prelepa, ali sadržajno prilično teška psihološka drama koja govori pre svega o međuljudskim odnosima u kriznim situacijama. U centru priče je mladi par, Amerikanka i Španac, koji uz pomoć lokalnog vodiča pešače kroz gruzijsko Zakavkazje. Pored toga što prikazuje fantastične pejzaže koji se na filmu ne viđaju često, The Loneliest Planet ostavlja dosta tema za razmišljanje nakon gledanja, od kontrasta prirodnih lepota i ljudske surovosti do nacionalnih stereotipa i pitanja tradicionalnih uloga polova. Zanimljivost je da ulogu vodiča tumači čuveni gruzijski alpinista Bidzina Gujabidze, kome je to za sada jedino pojavljivanje u igranom filmu.




Tracks (2013)

U proleće 1977. godine, tada dvadesetšestogodišnja Robin Dejvidson krenula je na putešestvije od Alis Springsa, u samom srcu Australije do zapadne obale kontinenta i Indijskog okeana, pešačenje od 1.700 milja. Kako bi uspela da ponese sve potrepštine, Robin je sa sobom povela i četiri kamile, zbog kojih je ubrzo dobila nadimak "Dama sa kamilama" (The Camel Lady). Deo sredstava za put obezbedio joj je časopis National Geographic uz uslov da je tokom puta povremeno prati fotograf, pa je tako njen podvig dobio veliki publicitet, a kasnije je njen putni dnevnik pretočen i u knjigu na osnovu koje je snimljen i ovaj film u kojem glavne uloge tumače Bartonova "Alisa u zemlji čuda" Mia Vašikovska i Adam "Kajlo Ren" Drajver. Iako je ovo pre svega film o odnosu različitih kultura prema prirodi i više govori o kamilama nego o pešačenju, vredi ga pogledati najpre zbog izuzetne istinite priče a zatim i zbog autentične scenografije prirodnih lepota zapadne Australije, kao i odlične muzike.





Filmovi o penzionerima koji pod stare dane odlučuju da žive život punim plućima predstavljaju čitav žanr za sebe, i obično su to pozitivna, inspirativna ostvarenja puna duha kakvog često nedostaje u savremenoj komercijalnoj kinematografiji. Ni ova vedra drama o starici koja beži iz staračkog doma da bi ispešačila 80 milja do okeana nije po tim pitanjima izuzetak. Dok se za njom organizuje čitava potera, baka će na tom putu doživeti nekoliko susreta koji će je naterati da se zapita oko nekih svojih stavova i nekih stvari koje radi čitav život, a kao i obično u ovakvim filmovima na kraju će svi izvući naravoučenija i živeće srećno i zadovoljno. Iako možda nije pravi feel-good film u punom smislu reči (i sigurno nije remek-delo sedme umetnosti), ovaj neopterećujući filmić može se preporučiti svakome.




Mot Naturen (2014)

Ole Gjever, norveški glumac, scenarista i reditelj (sve to i u ovom predstavku) očigledno je zaljubljen u svoj polni organ. Ne znam kako bi se drugačije mogla objasniti činjenica da se ovaj deo njegovog tela pojavljuje u gotovo svakoj sceni filma, uglavnom bez ikakve potrebe. Ideja o filmu koji bi prikazivao unutrašnji monolog usamljenog pešaka na planini svakako je inovativna i mogla bi biti realizovana vrlo zanimljivo, ali u ovom konkretnom slučaju se razmišljanja glavnog junaka svode skoro isključivo na seks i besmisao porodičnog života, što brzo postaje prilično zamorno, tim pre što nemaju ni neku dubinu i univerzalnost da bi širi sloj gledalaca mogao makar malo da se poistoveti sa dotičnim. Neki kritičari su uporedili ovaj film sa odličnim romanom "Dopler" (takođe norveškog) pisca Erlenda Lua, ali osim toga što oba dela prikazuju usamljenog čoveka u prirodi, malo toga im je zajedničko. (Istina, i naslovni junak Doplera pominje tu i tamo svoj penis, ali sa značajno manjim naglaskom, dok se Luova kritika tradicionalnih vrednosti u savremenom konzumerističkom društvu jednostavno ne da uporediti sa Gjeverovom klozetskom filozofijom.) Jedino zbog čega ovaj film stvarno vredi videti su lepi prolećni kadrovi norveške prirode, ali i to je možda bolje potražiti u nekom dokumentarcu.




Wild (2014)

S obzirom na najave i reputaciju glavnih ljudi iza projekta (reditelj Žan Mark Vale, poznati pisac Nik Hornbi kao autor scenarija i oskarovka Ris Viderspun u glavnoj ulozi), od ovog ostvarenja se mnogo očekivalo. Ipak, malo toga je i ispunjeno. U pitanju je istinita priča o ženi koja pokušava da pohvata konce svog života pešačeći Pacific Crest Trail, ali njena priča nije ni po čemu naročito posebna (ili posebno šokantna), pa tako ni film nema pravu radnju niti neku veliku poruku. Umesto inspiracije, ovde je serviran niz nepovezanih beznačajnih epizoda sa njenog putovanja, što uz nekoliko blatantnih reklama proizvođača i distributera planinarske opreme ne uspeva da izvuče film iznad prosečnog holivudskog chick flick-a.





Još jedan penzionerski film, ovog puta o ostarelom (ali ne i klonulom duhom) putopiscu i njegovom potpuno nepouzdanom prijatelju koji polaze na pešačenje od 2.200 milja putem Appalachian Trail. Priču zasnovanu na istoimenom romanu poznatog putopisca Bila Brajsona (po motivima istinitih događaja) nosi standardno dobar Robert Redford, a uz njega je trebalo da gledamo Pola Njumena, koji je nažalost preminuo pre nego što je film uopšte ušao u pretprodukciju. Ipak, njegova zamena Nik Nolti apsolutno briljira u ulozi pregojenog lečenog alkoholičara bez trunke kondicije, ali sa samopouzdanjem do neba, koja kao da je pisana baš za njega. Niz kratkih ali upečatljivih epizoda, zdrav humor (računajući i nekoliko štosova koji će najšira publika možda propustiti, ali će zaljubljenike u planinarenje i kampovanje lepo nasmejati) i prelepa priroda automatski daju ovom filmu toplu preporuku.



Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

4 comments:

  1. Одгледала сам филм ПУТ (THE WAY) и могу га препоручити свима. Иначе, реч ХОДОЧАШЋЕ има значење ЧАСТИТИ ХОДОМ (БОГА).

    ReplyDelete
  2. Poštovanje! Hvala na prijedlogu filmova.Neke od njih sam odgledala. Zapravo, na tom putovanju dok pješači čovjek upoznaje bit svog bića. Sa svakim pređenim kilometrom uči o sebi,prirodi i ljudima. Volim pogledati takve filmove.Pozdrav!

    ReplyDelete
    Replies
    1. Slažem se, čovek na putovanju najbolje uči o sebi, posebno ako pešači i još više ako je sam sa svojim mislima... Ali ako nemamo prilike za tako nešto, možemo jednostavno i da se opustimo uz dobar film. Manje umara, a može da nas ispuni na sličan način. ;)

      Delete