Jan 27, 2015

Sveti Sava - prvi planinar


Sveti Sava (oko 1175 - 1236), svetovnim imenom Rastko Nemanjić, jedna je od najznačajnijih ličnosti srpske istorije. Istorija ga pamti kao utemeljitelja i prvog arhiepiskopa autokefalne Srpske pravoslavne crkve, monaha, književnika i zakonodavca. Po predanju, kao najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje, mladi Rastko je sa petnaestak godina napustio dvor i zamonašio se na Svetoj gori, gde je dobio monaško ime Sava. U Srbiji se slavi pre svega kao prosvetitelj i narodni učitelj, kako ga pamte mnogobrojne legende. Ipak, malo je poznato da je Sveti Sava bio i jedan od prvih planinara, ne samo srpskih već i svetskih!

Pre izvesnog vremena sedeo sam sa prijateljem, teologom po struci, kad nas je priča navela na temu o planinarenju. Tada sam prvi put čuo da je Sveti Sava bio prvi srpski planinar. S obzirom na polu-šaljiv ton našeg razgovora do tada, a i na razne pripovesti o Svetom Savi (koje između ostalog govore i kako je učio narod da pravi sir, suši meso i gradi prozore na kući), smatrao sam to za još jedno od mnogih narodnih verovanja o ovom svetitelju i nisam tome pridavao značaja. Tek nekoliko dana kasnije počne to da me kopka, krenem malo da istražujem, i na svoje iznenađenje shvatim da je moj prijatelj bio u pravu.

"Žitije Svetog Save", transkript iz 1739. godine

Prema tvrdnjama više domaćih istoričara, "Žitije Svetog Save" monaha Teodosija nesumnjiv je dokaz da je srpski svetitelj izvršio jedno od prvih zabeleženih osvajanja planinskih vrhova. Ova hagiografija, nastala između 1290. i 1292. godine na osnovu jednog starijeg žitija Svetog Save koje je napisao monah Domentijan, kazuje kako je Sveti Sava nedugo po dolasku na Svetu goru godine osvojio vrh planine Atos, odnosno Svete gore. Za ovaj podvig istoričari smatraju da je najverovatnije ostvaren oko 1195. godine, iako se u Teodosijevom "Žitiju" ne pominju datumi. Šta tačno piše u ovom delu?
"Odmorivši se malo vremena s njima, zamoli od igumana blagoslov da ga pusti kako bi se poklonio i video manastire, i iz ovih da se popne na vrh Atona, i da vidi kako žive samotnici i da ga blagoslove. Iguman odobri molbu njegovu, poslavši s njim bratiju iskusnu u ovom njegovom traženju... Odavde se pope na davno mu željeni Aton, gde prinese Bogu kolenoklanjanje i noćno stojanje i mnoge molitve iz dubine srca, i radosnim i toplim suzama dovoljno taj sveti vrh odaždivši, koja li blagodarenja ne govoraše Bogu, koji ga je udostojio da se popne na njega. I obišavši svuda taj sveti vrh, i sagledavši na padinama gore i u njezinu podnožju mnoge isposnika, sišavši sa gore ispitao je njihov najsuroviji život, i videvši njihovo pustinjačko i bezmetežno življenje čuđaše se i veseljaše se i u duši uzrastaše što se udostoji videti takve Božje ljude."
Atos (Sveta gora)

Da bi se shvatila veličina ovog podviga, ovde treba reći i koju reč o planini Atos. U pitanju je visoka planina, sa najvišim vrhom na 2.030 metara nadmorske visine, koji se ubraja u takozvane ultraprominentne vrhove, to jest one kod kojih apsolutna visinska razlika između podnožja i vrha iznosi više od 1.500 metara. I u današnjim uslovima, osvajanje ovakvog vrha smatra se značajnim rezultatom, a pre više od osam vekova to je bilo izuzetno dostignuće.

Atos, gledano sa pučine

Međutim, planinarski pohodi Svetog Save ne završavaju se usponom na vrh Svete gore. Dalje u svom spisu Teodosije navodi i uspon na planinu Tavor (588 m.n.v.) u Galileji, prilikom hodočašća u Svetu zemlju:
"Odatle stiže i na svetu goru Tavor, i u crkvi mesto sveto sa suzama vrelim i svesvete gore vrh obilazeći celivaše, gde Hristos preobrazivši se pokaza učenicima svojim božastva svojega slavu, malu zraku — koliko mogahu odneti, odakle i glas Očev iz oblaka svetla, kako mu svedoči da je on njegov sin vazljubljeni."
Tavor

Teodosije kasnije navodi još jedan Savin uspon, ovog puta na Sinajsku goru (2.285 m.n.v.):
"A sveti dođe i u Svetu Goru Sinajsku, i ušavši u manastir u crkvu Presvete Bogorodice pokloni se na mestu svetom... Sa mnogim umiljenjem hvaljaše Boga, koji ga je udostojio da i na taj željeni i sveti vrh uziđe i da se pokloni, i da takva strašna, čudna i sveta dela Božja na njemu vidi. Ispunivši se veseljem duhovnim, i veoma obogativši se, radosno u manastir siđe. Provevši svu svetu četrdesetnicu u manastiru u postu s bratijom, svake subote ushođaše na sveti vrh i ispunjavaše tamo svenoćno stojanje u nedelju u pesmama i molitvama, i svršivši svetu i božastvenu službu opet u manastir ka bratiji dolazeći ostajaše, zavolevši veoma njihov dobar život u Bogu."
Sinajska gora

Sveti Sava ovime postaje prvi planinar u zabeleženoj istoriji (pa odmah i visokogorac!), više od veka pre prvih planinarskih poduhvata Dantea Aligijerija 1311. godine, skoro sto pedeset godina pre uspona Frančeska Petrarke na Mon Vantu 1336. godine i gotovo punih šest stotina godina pre prvog osvajanja Mon Blana, koji su 1786. godine ostvarili Žak Balma i Mišel Pakar, čime i zvanično počinje istorija planinarstva.

Savin kuk, Durmitor

Koliko je verovati Teodosiju, to je na istoričarima da odluče, ipak mnogo planinskih toponima u Srbiji i okolnim zemljama vezano je za ime Svetog Save, i sva ta mesta je po legendi on pohodio. Vrhovi Savin kuk (2.313 m.n.v.) na Durmitoru, Savina greda (2.101 m.n.v.) na Sinjajevini, Savina glava (569 m.n.v.) kod Valjeva, izvori Savina voda na više planina, kao i Savina isposnica uklesana u nepristupačnu stenu planine Radočelo iznad manastira Studenica, za koju se pouzdano zna da je služila svetitelju za molitvu u osami, samo su neki od njih. Previše da bi se moglo tek tako zanemariti kao obična narodna praznoverica.

Savina isposnica iznad Studenice

Iako se Sveti Sava danas slavi prvenstveno kao zaštitnik školstva, mnogo planinarskih klubova u Srbiji vezuje svoje tradicionalne akcije za Savindan (27. januar). Da li zbog njegovih planinarskih poduhvata ili ne, to već treba pitati one koji su te tradicije ustanovili. Jedno je sigurno: Sveti Sava je i bez toga zaslužio da se njegovo ime slavi i poštuje, bili vernik ili ne.


(Izvor svih fotografija: Wikimedia Commons)

Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.


8 comments:

  1. Идеја да је Свети Сава први европски планинар покренуо је планинар - историчар Илија Петровић из Новог Сада и већ 2007. године у спомен на тај догађај организована је акција СТОПАМА СВЕТОГ САВЕ СРПСКОГ ПО СВЕТОЈ ГОРИ АТОНСКОЈ. Водећи људи у Планинарском савезу Србије нису препознали ту људску жељу Светог Саве /тада монах Сава/ да се попне на један тако истакнути врх и све је пало у заборав до ове године када се припрема друга акција под истим именом са поласком 16-ог маја.
    https://www.youtube.com/watch?v=U-7zf_8ko4Q
    https://www.youtube.com/watch?v=17jcrCDKJeM
    https://www.youtube.com/watch?v=v6ZEDUU86ZA
    https://www.youtube.com/watch?v=j6Og7jxSft8

    ReplyDelete
    Replies
    1. Hvala na komentaru i na zaista vrednim informacijama. Nadam se da će ova prava hodočasnička akcija postati tradicionalna i tako na najlepši način odati počast Svetom Savi i kao planinaru.

      Delete
    2. И била је тако замишљена али се економска ситуација одразила на покретаче те акције у којој су сви плаћали своје трошкове па се нико није уграђивао како би џабе путовао. Поново су исти људи покретачи и организатори акције као подсетник осталима са надом да ће убудуће пролазити мање година између две акције него сада.

      Delete
  2. Можда је требало поменути имена учесника те акције из 2007. године. Тек толико да се не забораве!

    ReplyDelete
    Replies
    1. Hvala na komentaru. Nadam se da će Dele ovo pročitati, pa da ćemo videti makar imena glavnih pokretača akcije. Ja bih ih vrlo rado objavio, kad bih znao...

      Delete
  3. Идеју "СВЕТИ САВА - ПРВИ европски ПЛАНИНАР" први је, колико ја знам, покренуо Илија Петровић, историчар-планинар. Писао је на ту тему разним министарствима али ништа. Александар Аца Дамјановић после годину две понавља исту причу пишући министарствима спорта, вера ... и опет ништа. Затекао сам се код њега док му је тај текст био на столу, испричао ми целу причу на шта сам ја рекао "Ма, зај,,,те ви то, доста писања, направићемо то у пракси, организоваћу акцију...". Смислио сам наслов "Стопама Светог Саве по ..." На Светосавском излету 2007. објашњавам идеју Илији и он ме исправља додајући још једно "С" -Српског- јер је име Свети Сава носио и Свети Сава Освећени. Распитивао сам се код Драгана Ћирића, како иде са визама и осталим што је потребно за Грчку и Свету Гору и он хе рекао да се и њему поново иде и због свега што је урадио у организацији некако спонтано је постао вођа пута. Дакле на ходољубље СТОПАМА СВЕТОГ САВЕ СРПСКОГ ПО СВЕТОЈ ГОРИ АТОНСКОЈ 2007. ишли су Драган Ћирић, Богдан Суџум, Миладин Јарић, Милован Слијепчевић, др Вид Карлаш, Цветин Ристановић, Илија Алорић, др Милан Бреберина, Негомир Гајинов, Душан Томић, Мирко Жарковић, Владислав Ћурћин, Миломир Ћировић и др Слободан Лалић Деле.
    Ситуација је слична и ове године, Деле покреће акцију, Драган Ћирић прихвата а већ су се прикључили Ћиро Ћировић, Душан Томић, др Бреберина који су били и претходни пут.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Još jednom, hvala na vrednim informacijama. Iz nekog svog iskustva znam da od pisanja institucijama obično nema ništa, ali iskren entuzijazam može da promeni mnogo toga. Takve akcije, pogotovo ako postanu tradicionalne, mogu da učine mnogo više za priznavanje planinarskih podviga Svetog Save nego bilo kakva intervencija nekog ministarstva. Bravo za ideju!

      Delete
  4. Идеју су подржали на Слету планинарских друштва Железничар у Сомбору али се није нашао носилац свега тога у некој личности, а због економске ситуације ја нисам могао да је наставим, подсећам да је акција тако организована да свако сноси своје трошкове на лицу места па је организатор имао и трошкове организације.
    Има и једна причица са тог ходољубља: Пошто је вођство пута и организације прешло на Драган Ћирића размишљао сам да не идем јер нисам имао довољно пара и за тај пут /поред свих мојих осталих активности/ но, опет, био сам идејни покретач целе акције око чије идеје су се окупили добри људи, махом моји планинарски пријатељи а ако нешто не буде у реду испашће да сам све то увалио Ћирићу,
    И тако, кренуо сам на пут...Кључног дана крећемо из Манастира Велика Лавра која је нешто изнад мора, пењемо се узбрдо до око 700мнв и онда по изохипси обилазимо Атос долазимо до раскрснице према Скиту света Ана лево према мору и десно горе за Панагију и врх Атоса. Панагија је на 1500мнв и то нам је био циљ за тај дан али пошто је било облачно, прогнозе лоше за сутра а имали смо довољно времена да довршимо успон остављамо ствари у Панагији и убрзо излазимо на сам врх, Атос 2033мнв. Тамо долази до опуштања и ја, бојећи се за камеру, први одлазим назад и на пар минута хода пре Панагије хвата ме киша која се касније изродила у пљусак тако да је група дошла скроз мокра....
    Уморним путницима када се стишало узбуђење, без светла, сем оног са чеоних лампи, није било тешко да утону у сан. Око поноћи буди ме раздражени глас који се орио тишином, мало-мало прозива Ћирића и после пар минута се све стишава. После неког времена, сат-два, све се понавља, само израженије, прва мисао "Да није пијан?'' али како време промиче све више заплиће језиком, ... /како време промиче требао би да је трезнији/ сину ми застрашујућа мисао ХИПОГЛИКЕМИЈА /пад нивоа шећера у крви /Немам ни једну ампулу Глукозе/ Не сме пасти у кому!" извлачим се из вреће и у том моменту се Ћирић продера на мене
    -Па, добро Деле, ко је овде лекар...
    -Видиш да устајем- одговарам и сви се насмејасмо
    -Како да те видим у мраку
    Прилазим оболелом, потврђујем првобитну дијагнозу и вичем
    -Шећера, има ли ко шећера... направите шећерну воду
    Неки се буне
    -Он је шећераш, треба му дати Инсулин
    Прекидам их
    -Ко је овде лекар, ко ће одговарати за њега
    Мук. Не волим да истичем да сам лекар а ово је једна од ретких ситуација у планини када нисам имао избора
    Борећи се са угроженим, уз Ћирићеву помоћ, дајем му кашикицу по кашикицу шећерне воде и коначно он се смирује отежано, али свесно проговара,
    -Хиипо... Хиипо
    -Знаш шта ти је - клима главом -Знаш шта треба да радиш - клима главом -онда пиј и једи. Пије слатку воду, неспретно отвара конзерву одбијајући помоћ...тек тада видим, цела група око нас, Идучи ка врећи пролазим поред Милана који ми се тихо обраћа "Деле, добро си препознао". Би ми драго.
    Све се смирује, гасе се чеоне лампе, једино његова трепери док полако кашиком сече месни нарезак и вади залогај по залогај.
    Да ли је то Божја промисао да упркос свему кренем на овај пут?

    ReplyDelete