Mar 22, 2015

Početak proleća na fruškogorskim potocima

Već sedmu godinu zaredom, PD "Naftaš" iz Novog Sada povodom Svetskog dana vode (22. mart) organizuje krajem marta planinarsku akciju "Potoci i vodopadi Fruške gore". Ove godine zalomilo se da to bude baš na prvi dan proleća. Staza sa startom u Beočin Selu zamišljena je tako da obilazi neka zanimljiva skrovita mesta ove male, ali vodom vrlo bogate planine. Budući da većina običnih izletnika nije ni svesna koliko se izvora i vodenih tokova krije duboko u nedrima jedine sremske planine, uglavnom daleko od utabanih i markiranih staza, ova akcija je za kratko vreme postala vrlo popularna, a ove godine je učestvovalo preko 200 planinara svih godišta iz svih krajeva Vojvodine, i šire.

Ovakva posećenost jedne akcije koja ipak zahteva dosta dobru fizičku spremnost nije baš najpozitivnija stvar, ali o tome nešto kasnije. Ovogodišnja maršruta "Potoka i vodopada" obuhvatila je Dumbovački potok (ali ne i Dumbovački vodopad), Rakovački potok, izvor Babin guz, potok Dubočaš i Kozarski potok. Svaka staza koja na dvadesetak kilometara savladava više od 1000 metara uspona i isto toliko silaska, pa makar bila i na niskoj Fruškoj gori, zaslužuje svaki respekt, pa je tako ove godine bila predviđena i nešto kraća varijanta od 16 kilometara dužine, za učesnike malo slabije kondicije.

Dumbovački potok

Kako to biva, akcije sa ovako mnogo učesnika, naročito one koje se kreću nemarkiranim stazama, obično su vrlo spore, sa mnogo čestih i ne uvek neophodnih pauza. Prva tri kilometra pre nego što su se grupe razdvojile razvukla su se na više od sat vremena, sa bar tri pauze. Iskusni Milan Marković, jedan od vodiča, umirivao je one koji su negodovali da će tempo postati mnogo jači kad se grupe podele. Međutim, kad je konačno došlo do razdvajanja staza, za kraću turu sa vodičem Mihajlom Lončarom - čika Mišom (bez preterivanja, živom legendom Fruške gore) opredelilo se tek dvadesetak planinara, i to čak ne ni onih najstarijih. Ogromna većina učesnika ipak se odlučila za dužu varijantu.

Mali vodopad na bezimenom potočiću
koji se uliva u Dumbovački potok

Naravno, ni nakon razdvajanja grupa ništa se u pogledu dinamike nije promenilo. Da budem iskren, neki od najagilnijih planinara koje poznajem stariji su od 60, pa čak i od 80 godina, ali ovde je očigledno mnogo njih ipak precenilo svoje mogućnosti. Svako preskakanje potoka (a bilo ih je mnogo) stvaralo je velike zastoje, provlačenje između srušenih debala na pojedinim mestima odugovlačilo se u nedogled, a pauze za konsolidaciju pravile su se na svakih desetak minuta i svaki put trajale sve duže. Ovoj situaciji nikako nije pomagala i prilično jaka staza, koja je kombinovala delove Fruškogorske transverzale, nove "ekstremne" deonice Fruškogorskog maratona i plavo-žute staze rumskog profesora Milana Jakovljevića, koja slovi za najzahtevniju od svih markiranih staza na Fruškoj gori.

Pauza...

Po izlasku na proplanak uz grebenski put, kada je postalo jasno da začelju treba skoro pola sata da stigne čelo i da cela grupa neće završiti planiranu stazu pre mraka, ekipa u kojoj smo bili Stevan iz Zrenjanina, Boris i Marija iz Novog Sada, dve planinarke iz Beočina, jedan stariji planinar iz Crne Gore i ja, donela je odluku da stazu nastavi sopstvenim tempom. Pošto smo dobili "blagoslov" vođe Milana, krenuli smo niz dolinu potoka Dubočaš, gde smo ubrzo sreli još jednog usamljenog planinara koji nam se pridružio. Tako smo zajedno izašli do maratonske staze Jazak-Brankovac, prema Isinom čotu, a zatim se mimo plana akcije spustili i do Srnećeg potoka i istoimenog vodopada, koji važi za jedan od najlepših na Fruškoj gori. Nakon kraćeg predaha, uzverali smo se na greben između Crvenog i Pavlasovog čota, a zatim se vrlo brzo spustili u dolinu Kozarskog potoka i izbili na puteljak ka manastiru Beočin.

Potok Dubočaš

Srneći vodopad

Po povratku u Beočin sreli smo i nekoliko planinara sa duže staze, od kojih smo saznali da se grupa skroz raspala nedugo nakon što smo je mi napustili, tako da je većina skratila stazu gde je mogla i spustila se nazad do Beočina da preduhitri sumrak. To ne znači i da akcija nije uspela. Na cilju su se mogla videti samo vesela lica, skroz u skladu sa godišnjim dobom koje samo što je počelo, a to je valjda bitnije od ispoštovanog plana i programa.

Manastir Beočin

Iako sve možda i nije ispalo onako kako su organizatori zamislili, obećanje jake akcije za koju su potrebni "dobra kondicija i dosta veštine" (kako je pisalo u pozivnom pismu) ipak je ispunjeno, bar što se tiče ekipe s kojom sam prešao drugi deo staze. Za generalni trening pred Vršačku transverzalu sledeće nedelje, sasvim dovoljno. A do tada, malo odmora neće biti na odmet.


Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

2 comments:

  1. Zavidim onima koji imaju kondicije, pa sebi mogu da priušte takvo uživanje u prelepoj prirodi. Sledeći put, molim, više fotografija, jer te predele je malo ko video! :)

    ReplyDelete
    Replies
    1. Nažalost, juče sam pri ruci imao samo telefon. Sledeći put će biti i više fotografija i kvalitetnije fotografije, nadam se. :)

      Delete