Mar 11, 2015

Prickerova nagrada 2015: eulogija za Fraja Ota

Prickerova nagrada je najprestižnije priznanje u domenu arhitekture, koje se često naziva i Nobelova nagrada za arhitekturu. Dodeljuje se od 1979. godine, prema uslovima fondacije koja dodeljuje nagradu "živim arhitektima čija izvedena dela predstavljaju kombinaciju talenta, vizije i posvećenosti koja je stvorila trajan i značajan doprinos čovečanstvu i građenoj sredini kroz umetnost arhitekture". Ipak, ove godine Prickerova nagrada prvi put će biti dodeljena posthumno: nemački arhitekta i inženjer Fraj Oto, preminuo je 9. marta, svega jedan dan pre nego što ga je žiri proglasio za ovogodišnjeg laureata.

Prickerovu nagradu ustanovio je američki biznismen Džej Pricker. O dobitnicima odlučuje žiri koji čini između pet i devet najuglednijih stručnjaka na poljima arhitekture, ekonomije, obrazovanja, izdavaštva i kulture, koji se menjaju svake godine, a ime dobitnika za tekuću godinu saopštava se tokom marta. Uz sertifikat o dodeli priznanja, laureati dobijaju i 100.000 dolara od Prickerove fondacije i bronzani medaljon.


Ovogodišnji dobitnik Prickerove nagrade Fraj Oto rođen je u Nemačkoj 1925. godine i studirao je arhitekturu u Berlinu tokom II svetskog rata, pre nego što je mobilisan i uključen u borbu kao pilot. Ubrzo je zarobljen u Francuskoj, gde je, prema anegdoti, počeo da eksperimentiše sa šatorskim krilom da bi napravio sklonište. Njegov profesionalni rad obeležile su upravo šatoraste konstrukcije. Nakon rata je dovršio studije u Americi, a 1952. godine započeo je privatnu praksu u Nemačkoj. Dve godine kasnije je doktorirao na temu spregnutih konstrukcija, a otprilike iz tog vremena potiču i njegova prva zapažena dela.

Verovatno najpoznatiji Otov projekat je krov Olimpijskog stadiona u Berlinu, građen od 1968. do 1972. godine. Krov je izveden od plastične cirade na čeličnim kablovima i u to vreme je predstavljao revolucionarno arhitektonsko rešenje. Dizajniran je tako da u isto vreme imitira izgled Alpa, ali i da svojom transparentnošću simbolizuje otvorenost novog nemačkog društva u odnosu na nacističku Nemačku u kojoj su održane poslednje predratne Olimpijske igre (Berlin 1936), i po svim svojim karakteristikama čini jedan od najprepoznatljivijih sportskih objekata ikada izgrađenih.



Oto je nastavio da se bavi arhitekturom i projektovanjem konstrukcije sve do smrti, mada je poslednjih godina izgubio vid usled zdravstvenih komplikacija. Takođe se bavio i humanitarnim radom i svojim poslednjim projektima simbolično se borio protiv rata i nasilja. Iako nije doživeo da je formalno preuzme, o dobijanju Prickerove nagrade obavešten je početkom godine. Prema navodima Njujork Tajmsa, tom prilikom je izjavio:
Nikad nisam učinio ništa da bih dobio ovu nagradu. Osvajanje priznanja nije moj cilj u životu. Ja pokušavam da pomognem siromašnima, ali šta mogu da kažem - veoma sam srećan.
Tako je na vrlo skroman način sumirao i čitavu svoju karijeru, jer mada je svojim projektima odavno zaslužio svoje mesto među najvećim imenima arhitekture, Oto nikad nije bio ono što se popularno naziva starchitect. Uprkos svim kritičarima Prickerove nagrade, tako se samo potvrđuje da njen žiri ipak prepoznaje i promoviše prvenstveno kvalitet, a ne reputaciju laureata, i da se njome ipak potvrđuju prave i najveće vrednosti svetske arhitekture. U slučaju Fraja Ota, nažalost prekasno.


Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

No comments:

Post a Comment