Apr 28, 2015

Ultra ekstremna uživancija (Fruškogorski maraton na 125 kilometara)

O Fruškogorskom maratonu ne treba trošiti previše reči. Najveća planinarska manifestacija kod nas već decenijama okuplja hiljade zaljubljenika u prirodu i pešačenje, od pre nekoliko godina poslednjeg vikenda u aprilu. Iako je prošle godine delovalo da bi ova lepa tradicija mogla da se prekine, ne samo da je i ove godine maraton održan, već su uvedene i neke nove staze. Najzahtevnija od svih, Ultra ekstremni maraton, po dužini i težini ubedljivo je na prvom mestu od svih maratonskih staza na Fruškoj gori ikada. Na 125 kilometara okušalo se oko 150 maratonaca, od kojih je jedva jedna trećina i stigla do cilja, što sasvim dovoljno govori o ozbiljnosti jedne ovakve staze.


U poslednje vreme nisam sasvim siguran da li sam se ulenjio ili provredneo. S jedne strane, čini mi se da već dve nedelje nisam pisao na blogu (iako sam u međuvremenu imao o čemu da pišem), dok sa druge to sebi pravdam poslovnim obavezama, koje se kao same od sebe gomilaju. Znam, i nije neki izgovor. U suštini, trebalo mi je nešto poput Ultra ekstremnog Fruškogorskog maratona da me promrda po tom pitanju.



Kada je početkom ove godine objavljeno da će Fruškogorski maraton ipak nastaviti da se održava, ali po cenu uvođenja kotizacija za učešće, reakcije su bile vrlo podeljene. Dok su jedni automatski stajali na stranu organizacije, drugi su pretili bojkotom ili nezvaničnim učešćem na dan maratona. Iako sam još prošle godine govorio da bi kotizaciju definitivno trebalo uvesti, iznosi koje je prvobitno predložio organizacioni odbor bili su mi sumanuto visoki. Meni, a verujem i mnogim drugima, odmah je bilo jasno da bi ova godina mogla po mnogo čemu biti prelomna za maraton, jer bi u slučaju lošeg odziva ili slabe organizacije tako rizičan potez poput naplate učešća na manifestaciji koja se do tada 37 godina održavala besplatno definitivno značio kraj za maraton.

Atmosfera pred start

Pitanje učešća nisam postavljao ni u jednom trenutku, ali nisam bio siguran oko izbora staze, sve do trenutka kad mi je zazvonio telefon i potpredsednica PK "Borkovac" Neda Milošević u razgovoru oko neke druge akcije postavila neobavezno pitanje: "Ti ideš na Ultra ekstremni, je l' tako?" Odmah sam znao šta ću odgovoriti. Poslednji put kad sam prešao najdužu stazu Fruškogorskog maratona imao sam svega 17 godina, dakle bio sam upola mlađi nego sada. Ostala mi je uvek želja za tim dugim stazama, koju zbog društva (ili nedostatka društva) sve do sada nisam imao prilike da ostvarim.

Red za prijave


Ultra ekstremni smo shvatili ozbiljno od samog starta. Po prvim dogovorima, PK "Borkovac" je trebalo da učestvuje sa desetak planinara, ali kako se bližio dan starta tako se i ta brojka smanjivala. Na kraju smo na Ultra ekstremnom startovali samo Nenad Radić, Zoran Đukić i ja, a pridružio nam se i Nenadov cimer Dejan Javorac; Radić i Đukić planinarski vodiči, Javorac na doktorskim studijama Fakulteta za sport, ja što bi se reklo čobanin, budala. Od starta sam znao da se ovako duge staze prelaze pre svega glavom a tek potom snagom, ali ma koliko bio siguran u sebe bio sam vrlo svestan da činim najslabiju kariku u vrlo jakoj grupi, ali i odlučan da zbog toga grupa ne trpi. Koliko mi je to pošlo za rukom (ili nogom), bolje će proceniti moji sapatnici.



Da za Fruškogorski maraton ipak nema zime videlo se već na startu. Možda nije bilo petnaestak hiljada učesnika kao u prethodnih nekoliko godina, ali odziv je svakako bio odličan. Koliko je ljudi zaista i uplatilo kotizaciju, teško je reći bez zvaničnih podataka, ali to nije ni bitno. Ono što jeste bitno je da je svima omogućen izlazak na staze i da je organizacija funkcionisala besprekorno. Čak je i ispravljen jedan propust koji se vukao godinama, a to je da je učesnicima staza dužih od 50 kilometara ovog puta omogućeno prvenstvo na startu, tako da je bilo vrlo malo upadanja u gužvu i mešanja sa šetačima sa manjih staza.

Spust ka Bukovcu

Ultra ekstremni Fruškogorski maraton razlikuje se od klasičnog Ultra maratona po većoj dužini i visinskoj razlici, koje se postižu novim "ekstremnim" etapama. Koliko su ove etape zaista ekstremne u odnosu na klasične maratonske staze, uverili smo se praktično na samom početku, na putu koji se prvo spušta skroz do Bukovca a zatim vrlo strmo penje do nove kontrolne tačke kod izvora Vilina Vodica, dobro poznatog učesnicima Bukovačkog maratona.

Vilina Vodica

Usledila je standardna maratonska trasa: Astal - Stražilovo - Grgeteg - TV toranj (od ove godine Selište i Brankov grob više nisu kontrolne tačke, mada se i dalje prolazi tuda), a zatim nova "ekstremna" petlja TV toranj - Paragovo - Hopovo. Ova petlja kombinuje delove takozvane "plave" i "zelene" staze, obe poznate po strmim usponima i silascima, kao i prilično oštar i ne baš atraktivan silazak u Kosturov potok iz kojeg se put vraća skoro do samog grebena pa onda opet zavrće prema TV tornju... Jako duga i kondiciono zahtevna etapa. Spust do Hopova sa grebena, pa ponovni uspon na Iriški venac i dalje do Kraljeve stolice vode standardnom maratonskom stazom.


Brankov grob

Još jedna "ekstremna" deonica nalazi se u Vrdniku, gde se pred sam ulazak u Staru koloniju nastavlja pravo u livade, tako da se mesto obiđe u širokom luku. Ova etapa je prilično lagana, osim vrlo kratkog i ne tako strmog uspona na put koji vodi od Vrdničke kule ka Etno naselju, gde se i nalazi nova kontrolna tačka. U Etno naselju smo i večerali, o čemu ću napisati koju reč malo kasnije.

Svitanje iznad kamenoloma kod Andrevlja

Od Etno naselja sve do Brankovca staza Ultra ekstremnog maratona ista je kao i staza Ultra maratona, dakle preko Jaska i Bešenovačkog Prnjavora (Pinkijev spomenik više nije kontrolna tačka) vodi do Letenke, a zatim u petlju Letenka - Andrevlje - Šuljamska glavica - Letenka, koja se inače prelazi po noći, a nas je jutro dočekalo negde kod napuštenog kamenoloma između Andrevlja i Popovog čota. Izlazak sunca je uvek izuzetan prizor, ali svitanje na jednom ovakvom mestu, praćeno horom šumskih ptica, zaista je nešto što treba doživeti.

Pred Šuljamskom glavicom

Na Šuljamskoj glavici su nas dočekali rumski izviđači i ugostili odličnim paprikašem, u kom ipak nismo smeli da uživamo onoliko koliko smo možda želeli, inače od našeg daljeg pešačenja ne bi bilo ništa. Uprkos neprospavanoj (ili tek onako u hodu prodremanoj) noći, na Letenku se vraćamo sveži i čili, doručkujemo i nastavljamo dalje dobro poznatim putem, ponovo na Andrevlje, pa preko Testere i Doline kestenova (koje takođe više nisu kontrolne tačke) na najviši vrh Fruške gore, Crveni čot (539 m.n.v.). Lagao bih kad bih rekao da je ovaj uspon bio lak; naprotiv, odužio se i iscrpeo nas i psihički i fizički, a na strmom spuštanju do manastira Beočin koje je usledilo zaista sam na nekoliko trenutaka pomislio da će mi kolena iskočiti iz ležišta. Zatim je na red došao još jedan teži uspon, prema Brankovcu, a zatim najekstremnija, najteža i ubedljivo najatraktivnija deonica ovogodišnjeg maratona.




Etapa između kontrolnih tačaka Brankovac i Zmajevac do ove godine bila je jedna od najlakših na Fruškogorskom maratonu. Pratila je glavni greben i nije imala značajnih uspona niti silazaka. Ta etapa postoji i sada, ali je na Ultra ekstremnom maratonu između ove dve tačke ubačena još jedna, na vrhu poznatom kao Vrata raja, do koje vodi verovatno najteža staza Fruškogorskog maratona ikad, i u tehničkom i u kondicionom smislu, što je dodatno otežano činjenicom da maratonci do tada imaju već preko 110 kilometara u nogama. Od Brankovca put vodi prvo do skrivenog vidikovca koji nazivaju Kobila ili Kobilja glava, odakle se staza bukvalno strmoglavljuje u korito Dumbovačkog potoka, stazom rumskog profesora Milana Jakovljevića koja odavno važi za jednu od najzahtevnijih (ako ne i najzahtevniju) na Fruškoj gori.

Sledi skakanje s kamena na kamen, i ubrzo se stiže do Dumbovačkog vodopada, verovatno najpoznatijeg fruškogorskog vodopada, i to sa gornje strane. Ovde je potrebno spustiti se niz gotovo vertikalnu stenu visoku desetak metara uz pomoć malo kanapa, što je ubedljivo najteži, ali verujem za mnoge i najatraktivniji deo Ultra ekstremnog maratona. Put zatim vodi dalje kroz korito potoka, pa kozjom stazom do Vrata raja, koja smo neformalno prekrstili u Vrata pakla, što dovoljno govori o lakoći savladavanja ovog vrha.

Dumbovački vodopad

Daleko od toga da su paklene muke ovde završene: nakon Vrata raja staza se opet spušta duboko u utrobu Fruške gore, pa zatim ponovo oštro penje prema vrhu Gradac. Međutim, ovde smo se već spustili na manje od 10 kilometara do cilja, pa je adrenalin učinio svoje i ovu deonicu smo bukvalno pretrčali. Još jedno jako spuštanje do izvora Zvečan i relativno kratak, ali oštar uspon nakon izvora praktično nismo ni osetili.

Na cilju su naravno usledile čestitke, formalnosti oko pečatiranja knjižica i izdavanja diploma staze, a onda i neizbežna ultramaratonska priča: svaki prelazak ovako duge staze uvek se završava rečima "nikad više", a nakon nekog vremena to "nikad više" lagano postaje "kad ćemo opet?" Kod mene je to ovog puta trajalo mnogo kraće, jer sam već desetak minuta nakon prelaska staze bio potpuno siguran da ću i sledeće godine učestvovati na Ultra ekstremnom maratonu, ako se bude održavao. A da će se održavati, u to sam sada siguran.

Četiri musketara na cilju

Iako je pred ovogodišnji Fruškogorski maraton bilo mnogo nedoumica oko namera organizatora u vezi kotizacije, moram najiskrenije da priznam da je za sumu koja je naplaćena od učesnika maratoncima pruženo zaista mnogo toga. Možda su nekim profesionalcima falile majice i druga učesnička memorabilija, ali mislim da niko od planinara stvarno ne bi smeo da se požali na profesionalnost svih predstavnika organizacije, a naročito na količinu i kvalitet okrepe (u šta su mnogi unapred sumnjali).

"Ekstremni" ultramaratonci imali su na raspolaganju dve voćne okrepe (na Paragovu i Brankovcu - po jedna banana i jabuka na obe tačke), jedan slatki paket (na Letenci - čokolada i kutija Jafa keksa), jedan obrok u Vrdniku (supa, makarone sa bolonjeze prelivom, pomorandže i banane, desetak vrsta kolača, 5-6 vrsta voćnog soka, 2-3 vrste gaziranog soka, mineralna voda - i sve to u bukvalno neograničenim količinama!) i jedan na Letenci (gulaš sa makaronama), plus sendvič na cilju. Najiskrenije, ne znam šta bi neko mogao više da poželi. Uz sve to na raspolaganju (pritom nisam ni uzeo onu kutiju Jafa keksa), meni je lično bio dovoljan još samo jedan sendvič koji sam poneo od kuće i dve Bonžite. Vode je bilo sasvim dovoljno, na gotovo svakoj kontroli.

Ako su organizatori i zadržali deo novca od kotizacija za sebe (na čemu im nije zameriti, jer organizovanje jedne ovako ozbiljne manifestacije nije nimalo lako i košta i para i živaca), maratonci su dobili zaista više nego dovoljno i sve one priče da se za cenu učešća ne dobija ništa mogu samo da padnu u vodu. Još uvek nisam čitao neke zvanične izveštaje, ali sudeći po utiscima učesnika ovogodišnji maraton bio je verovatno jedan od najbolje organizovanih, ikad.




Ultra ekstremni Fruškogorski maraton u potpunosti je opravdao to ime. Tome svedoči činjenica i da je tek trećina startera uspela da se domogne cilja. Lagao bih kad bih rekao da nisam ponosan što se i moja ekipa našla među njima, ali sam još više ponosan na lakoću s kojom smo to postigli. Naravno, nijedna staza te dužine ne može se nazvati lakom, ali kada posle 125 kilometara nemaš ni žulj, ni povredu, ni upalu mišića, možeš samo da se smatraš vrlo srećnim, ili vrlo spremnim. Bolovi u stopalima se ne računaju, oni uvek prate ovako duge staze, ali i brzo prođu. Onaj drugi osećaj, jedna prava uživancija koja se ne da baš najbolje opisati rečima, ostaje još dugo. Bar do sledeće godine i, nadam se, još jednog Ultra ekstremnog.


Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

No comments:

Post a Comment