Jun 15, 2015

Pakao je mesto na zemlji (Susret planinara na Carskoj bari 2015)


Niti ravnijeg komada zemlje, niti više zaljubljenika u planine. Ovako bi se na jedan način mogla opisati Vojvodina. Valjda svako voli ono što mu najviše nedostaje. Nimalo ne čudi da su ona dva panonska ostrva, tek dovoljno visoka da se nazovu planinama, naširoko i nadugačko ispresecana planinarskim stazama, što markiranim, što nemarkiranim, pa se čak tu nađu i alpinistički smerovi. Planinari kao planinari, vole da se druže, pa i da se takmiče među sobom.

Zato se već 23 godine zaredom održava susret planinara na Carskoj bari kod Zrenjanina (teško da je moglo ravnije), a od prošle godine se u sklopu ove manifestacije nalazi i kolo Vojvođanske treking lige.


Mislim da se svaki planinar-maratonac bar jednom zapitao čemu sve to. Svaki iole ozbiljan zapita se to možda i svaki put kad izađe na stazu. Šta je to što jedan uzak krug ljudi tera da svoju slobodnu subotu ili nedelju (ili oba dana!) provede pomerajući svoje granice u borbi protiv prirode i samog sebe, jednako leti i zimi? Kome se ti ljudi konstantno dokazuju? Sebi, drugima? Jesu li to najobičniji mazohisti? Kako drugačije može da se objasni mentalni sklop nekoga ko svojevoljno provede slobodan dan tako što prelazi 40 kilometara na podosta preko 30 stepeni Celzijusa, skoro bez zaklona od Sunca, sa vodom tek na svakih 5-6 kilometara, ili i više? A kako tek može da se objasni neko ko uprkos svemu tome odlučno ne odustaje od trke, kada bi svako iole normalan odustao bar deset puta?




Da se ne lažemo, Carska bara je lepo mesto, koje vredi posetiti. Velika jezera su mnogima spas od letnje žege. Vidim ih kako se voze čamcem i roštiljaju uz Stari Begej, s one suprotne strane kojom naše staze ne idu. A po onakvoj vrućinčini, naše staze deluju kao da ih je birao Markiz de Sad lično. Nema tu govora o uživanju; kratkotrajna odmorišta u hladu samo su podsetnik da put još nije gotov i svaki sledeći izlazak iz senke pada sve teže. Zemlja je skorena od suše, tvrda kao beton i isijava toplotu kao ringla. Voda koja može da se natoči uz put je žućkasta, mutna i ima gvozdeni ukus krvi... Kako je malo potrebno da jedno ovako rajsko mesto postane pakao na zemlji.

Prevlaka između jezera Mika i Koča
Mika
Koča

Istina, prošlogodišnje kolo treking lige na Carskoj bari obeležili su slični vremenski uslovi, ali ni izbliza ovakva vrelina. Ipak, većinu onih koji su prošle godine govorili kako je to ovde normalno ove godine nisam video, čak ni u senci. Nekima je jedna poseta paklu sasvim dovoljna za čitav život. Kažu i da ono što nas ne ubije, čini nas jačima. Rane zarastaju, plikovi pucaju, opekotine prolaze, a šta ostaje? Nisam siguran i da to više znam. Parče papira koje ne bi moglo da dočara atmosferu staze ni kad bi bilo nagorelo i natopljeno krvlju, znojem i suzama. Nešto ipak mora ostajati, inače se ne bismo uporno vraćali u pakao, zvao se on Carska bara ili drugačije.


Poslednji trzaj senke, pod verandom, pred završnih šest kilometara staze
U debeloj hladovini. Na suncu, ko zna koliko.

Šta je to što neke od nas tera da se odričemo uživanja zarad jednog ovakvog mučenja? Da li je to osećaj dostignuća, ispunjenosti, takmičarski duh, možda i neka vrsta sujete? Ili samo jednostavno uživamo u mučenju sebe? Ako jednog dana budem znao odgovore na sva ova pitanja, verovatno ću onda provoditi svaki svoj vikend u hladovini, uz roštilj i pivo. Ali mislim da će do tada moja stopala preći još mnogo krugova pakla. To što znam da nas ima još takvih, teši me pomalo. Ali samo pomalo.



Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

No comments:

Post a Comment