Jun 3, 2015

Preporuka albuma za letnje vrućine: Faith No More - "Sol Invictus" (2015)


Punih osamnaest godina nakon poslednjeg studijskog izdanja (u koje se uglavilo i deset godina potpune neaktivnosti), kultni američki sastav Faith No More vraća se na top liste novim albumom. "Sol Invictus", najnovije delo kalifornijske ekipe koje dolazi na tridesetu (!) godišnjicu od objavljivanja njihovog prvenca, tek je sedmi studijski album u dugoj i uticajnoj karijeri i još jedan dokaz da FNM tek treba da objave lošu ili makar prosečnu ploču.

U poslednjih nekoliko godina, ljudi koji prate svetske muzičke prilike svedoci su sve većeg broja starih, neaktivnih izvođača koji se vraćaju u studio ili na koncertnu scenu. Neki od drastičnijih primera, bar kad je rok muzika u pitanju, uključuju Alice In Chains, Soundgarden, Guns N' Roses i druge, ne baš uvek uspešne. Jedno od najvećih muzičkih iznenađenja prošle godine bio je i novi album grupe Pink Floyd, nakon pune dve decenije diskografske pauze. Na ovaj fenomen nisu bili imuni ni Faith No More: rasformirani 1998. godine, jedanaest godina kasnije potpuno neočekivano su najavili ponovno okupljanje, tim pre što članovi benda nisu bili baš u najsjajnijim odnosima nakon razlaza. Doduše, u planu su imali samo koncertne aktivnosti, ali ljubiteljima njihove muzike i to je bio poklon kakvom se uopšte nisu nadali. Već 2010. godine održali su sjajan nastup na festivalu EXIT, koji je ipak kod većine publike malograđanske provenijencije ostao više upamćen po verziji narodne pesme "Ajde Jano" koju su tada izveli, nego po dvadesetak drugih iz cele karijere benda. (Ja ga lično pamtim po nedostatku nekih pesama koje sam očekivao da čujem).

S leva na desno: Majk Paton (vokal), Majk Bordin (bubnjevi), Bili Guld (bas),
Džon Hadson (gitara), Rodi Botum (klavijature)

I ako je nešto moglo još više da iznenadi njihove fanove, FNM su krajem prošle godine objavili da je u planu snimanje novog studijskog albuma. Prvi singl nimalo politički korektnog naslova "Motherfucker" pojavio se u novembru 2014, na skoro univerzalno odobravanje kritike i publike. Moram priznati da nisam bio oduševljen; iako bez sumnje kvalitetna, pesma mi je delovala kao da suviše igra na sigurno i prati neke dobro oprobane formule iz prošlosti, naročito primetne u aranžmanima i vokalnim melodijama. Ako je singl trebalo da preporuči novi album budućim slušaocima, meni je samo uspeo da stvori blagu dozu rezerve prema novom materijalu.


Međutim, već nakon prvog preslušavanja albuma potpuno je jasno da razloga za zabrinutost nije bilo. Od početka do kraja, "Sol Invictus" je jedan solidan album, po kvalitetu bar za klasu iznad aktuelne svetske pop-rok produkcije, žanrovski i konceptualno uporediv sa retko čime na trenutnoj mainstream muzičkoj sceni. Samo najtvrdokornija cepidlaka bi mogla da mu nađe mnogo zamerki. Faith No More nikad nisu bili poznati kao bend čija muzika prati tačno određenu evolucionu liniju, i svaki novi album bio je priča za sebe. U tom smislu, i "Sol Invictus" je korak dalje u istom smeru, mada ne nužno i na način na koji se to od njega očekivalo. Ukratko, jedan klasičan FNM album.


Generalna odlika svih deset pesama na albumu je velika sloboda u kreiranju muzičkog izraza, čini se veća nego što je to inače bio slučaj na njihovim ranijim izdanjima. Čak i ako se pojedini pasaži prepoznaju kao reciklirane ideje iz bliže ili dalje prošlosti benda, na "Sol Invictus" je sve ukomponovano na neki nov i svež način, a opet vrlo prepoznatljiv, bar iole temeljnim poznavaocima diskografije Faith No More. Konvencionalnih pesama gotovo da nema (na moju radost izostale su balade za devojčice tipa "Easy", "Evidence" i "I Started A Joke"), ali zato agresivnih, uvrnutih, neobičnih deonica ima i na pretek.


Ako treba izdvojiti neke naslove, verovatno najjače tačke albuma su mračna, teška i nepredvidiva  "Superhero", zatim pomenuta "Motherfucker" koja mnogo bolje funkcioniše u sklopu albuma nego nasamo, kao i neverovatna "Matador" (koju je srpska publika imala prilike da čuje uživo još 2012. godine na festivalu Belgrade Calling), koja se može opisati samo jednom rečju - umetnost. Moj lični favorit je "Rise Of The Fall", komad čistog, nepatvorenog ludila, psihotične strukture i šizofrenih aranžmana koji bi možda više priličili nekim drugim, ekstremnijim projektima pevača Majka Patona. Veliki plus s moje strane ide i za trajanje albuma od samo 39 minuta, čime se Faith No More svrstavaju među retke izvođače današnjice koji su uspeli da shvate da poenta objavljivanja muzike nije u davljenju publike količinom snimljenog materijala već u kvalitetu sadržaja.


Po svemu sudeći, "Sol Invictus" je pokazao da nakon 18 godina ćutanja Faith No More imaju šta da kažu i opravdao očekivanja publike i kritike. Moja očekivanja svakako. Sve u svemu, u pitanju je jedan vrlo dobar, ako ne i odličan album, mada sa nešto malo hoda po poznatom terenu, ali istovremeno i prepun neočekivanog. Mada, neočekivano je upravo ono što se od Faith No More i očekivalo.


Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.


No comments:

Post a Comment