Jul 6, 2015

Dani planinara Srbije, Tara 2015


Možda i najznačajnija karakteristika savremenog načina života je nedostatak slobodnog vremena. Hteli mi to da priznamo ili ne, to itekako pogađa i nas iz drugog i po sveta, a izuzetak nisu ni planinari. Tako je nekadašnja manifestacija Tabor planinara Srbije prvo skraćena sa deset na pet dana, a od ove godine zove se Dani planinara Srbije i efektivno traje svega tri dana, što je zvanično obrazloženo upravo nedostatkom slobodnog vremena mnogih planinara koji bi hteli da uzmu učešće u ovoj tradicionalnoj akciji. Ipak, pametnom (i dobro organizovanom) dovoljno je i toliko. Na ovogodišnjim Danima planinara sa "bazom" u selu Rastište na Tari zvanično je učestvovao i planinarski klub "Borkovac" iz Rume.

Ove godine najveći teret organizacije pripao je lokalnom planinarskom klubu "Tara" iz Bajine Bašte. PK "Tara" je mlado društvo, osnovano pre svega tri godine, i utoliko je vrlo dobar posao koji su napravili u pripremi ovog događaja još značajniji. Daleko od toga da nije bilo propusta, ali čak ni ja kao hronično zakeralo nisam mogao da nađem mnogo zamerki. Najveće bi bile pre svega "kako ćemo - lako ćemo" pristup u organizaciji trekinga (ovo pišem kao neko ko je bio uključen u rad Komisije za treking PSS - ili bolje rečeno trebalo da budem uključen jer sam uglavnom držan u nekoj konfuziji do samog kraja, a onda se moja uloga svela na davanje informacija o takmičenju zainteresovanima; no nebitno, potrudiću se da se to do sledećeg kola promeni), što je rezultiralo kartom bez nekih za mnoge bitnih podataka (nadmorska visina kontrolnih tačaka, dužine etapa, radno vreme dežurnih na stazi i slično), prilično lošom markacijom na pojedinim mestima na stazi i pomalo zbunjujućim tekstualnim opisom staze, zbog čega su mnogi imali nepredviđena lutanja. Druga zamerka odlazi na račun zvaničnih majica manifestacije, to jest nedostatka istih: uprkos najavama ove majice nisu mogle da se kupe, već su u ponudi bile samo one sa motivima Bajine Bašte. Lično ne vidim razlog iz kojeg bih ikad obukao takvu majicu, tim pre što se izbor boja sveo samo na odurnu belu, ali o ukusima ne vredi raspravljati. E sad, ako ja nisam uspeo da nađem više povoda za kritiku, može se reći da je manifestacija bila više nego uspešna.




Delegacija "Borkovca" brojala je desetak članova, uz još nekoliko standardnih Smrčkova, koji su zvanično članovi drugih klubova ali praktično deo naše ekipe. Kao prave rumske nabiguzice, stigli smo među prvima, u četvrtak uveče, a ostali bukvalno poslednji. Pred sam dolazak u kamp obišli smo i Bajinu Baštu i prisustvovali otvaranju festivala kratkometražnog filma, koji je ipak najviše obeležila partija verbalnog tenisa između predsednika opštine Bajine Bašta i našeg druga Radića:
- Nije što je ovo moj kraj, ali ja stvarno moram da kažem da je ovo najlepši kraj na svetu. Nađite mi jedno mesto na svetu koje ima sve što mi imamo: planinu, jezera, reku...
- Fruška gora.
- Fruška gora nema dva jezera!
- Fruška gora ima šesnaest jezera.
- Da, ali vi nemate reku!
- Imamo dve reke: Dunav i Savu.
- (dramska pauza) Ali nemate Drinu!
- Nemate ni vi Dunav i Savu.
Drug Radić : drug predsednik - 3:0.

Predsednik (treći sleva) hvali svoju opštinu kao Zmaj Jovin ciganin konja

Zadržavanje u Bajinoj bašti je možda delovalo kao nepotrebno, ali da smo na put do Rastišta kroz kanjon reke Dervente ušli pre mraka bili bismo uskraćeni za nadrealan prizor stotina svitaca koji su svetlucali uz put, kao u nekoj bajci. Ponekad se isplati i malo okasniti. Nakon postavljanja šatora i raspakivanja usledilo je druženje sa pristiglim planinarima. Atrakcija večeri bio je jedan pesimistički nastrojen veteran, koji je navodno ranije tog dana prešao deo velike treking staze i, mrtav ozbiljan, uporno tvrdio da je video "na desetine zmija" i da je šuma "prepuna tragova medveda". Kasnije smo ustanovili da su medvedi očigledno evoluirali u papkare, barem na Tari. Ili to, ili dotični nema pojma kako izgleda medveđi trag. Simpatičnog dinaroida iz zaseoka Aluge, kome je prizor od desetak planinara verovatno najznačajniji društveni događaj kojem je ikad prisustvovao, neću previše komentarisati; nije momak kriv što živi u slepom crevu slepog creva Univerzuma.




Petak smo iskoristili za obilazak okoline i izviđanje potencijalnih lokacija za predstojeću turu "Borkovca" na Tari u septembru. Iz Rastišta smo otišli kolima do sedla Predov krst (1275 m.n.v.), odakle smo otpešačili oko tri kilometra do vidikovca Bilješka stena (1225 m.n.v.). Sa ovog vidikovca pruža se fantastičan pogled na Perućačko jezero, Drinu i planine u Bosni. Malo poviše je još jedan vidikovac, u čijoj neposrednoj blizini se nalazi koliba u i oko koje je sniman deo filma "Ptice koje ne polete", retko srceparajuće priče u ionako često čemernoj srpskoj/jugoslovenskoj kinematografiji.








Popodne smo u pratnji lokalnih vodiča obišli dva značajna arheološka lokaliteta: srednjovekovne nekropole (takozvano Mramorje) na potesima Gajevi i Uroševine u okolini Rastišta. U pitanju su skupine stećaka nepoznatog porekla, najverovatnije iz XIV ili XV veka, sa karakterističnim bareljefnim ukrasima u vidu oružja i religijskih simbola, a zanimljivo je da se na istom groblju mogu videti spomenici na kojima je uklesan krst i oni na kojima se nalazi polumesec.

Potes Gajevi

Potes Uroševine


Subota je bio dan rezervisan za takmičenja, tačnije 3. kolo Treking lige Srbije i prvenstvo Srbije u orijentiringu. Naši orijentirci Filip i Đuka, pojačani kolegom Vladom iz Novog Sada, nastupili su pod zvaničnim imenom Smrčak (a kako drugačije?), a treking ekipa je naravno učestvovala na najdužoj stazi (31 kilometar, uspon 1640 metara), u sastavu: Jovana, Pegaz, drug Radić i ja, uz Smrčkove iz PK "Pobeda" Šomija i Božu (zvanog Žulj) i dva nova poznanika, Žileta iz Gornjeg Milanovca i Jovana iz Valjeva.

Izlišno je reći da je ovako veseloj družini takmičenje bilo u sasvim desetom planu, tako da smo koristili svaku priliku da razgledamo okolinu. Sama staza nije bila baš najsrećnije trasirana, tako da je većinu vremena pratila tucanik, poguban po tabane, ali su sjajne vizure na prelepe tarske predele to donekle nadoknadile. Doduše, na samoj stazi se nije našao nijedan zaista vredan lokalitet; vidikovci Orlov vis i pomenuta Bilješka stena ostali su na maloj stazi, dok smo neke vrhove i poznato Zaovinsko jezero mogli samo da posmatramo iz daljine.

Prijave učesnika Treking lige Srbije






Da ne bi ispalo da smo poznata mesta na planini samo gledali kao na slici, drug Radić je predložio da napravimo i izlet do čuvenog vidikovca Banjska stena, što je jednoglasno prihvaćeno. Međutim, ispostavilo se da je vidikovac udaljen više nego što smo mislili, tako da nas je uživanje u zalasku Sunca iznad Drine koštalo završetka takmičenja u predviđenom roku. Šteta, baš smo bili naoštreni za pobedu. Obraz Smrčkova osvetlao je Boža, koji je odustao od izlaska na stenu, ali je zato uspeo da se domogne cilja u vremenskom limitu, a s njim je na cilj stigao i Jovan iz Valjeva. Čisto da se zna da Smrčkovi nisu za bacanje.



Na putu ka cilju, između kontrolne tačke Crvena stena (kojoj bi možda više odgovaralo ime Nasumična raskrsnica usred šume) i znamenite turističke destinacije Aluge, počinju da zvone telefoni. Prvo zove Neda, velika mama "Borkovca", da proveri gde smo; sledeći je Zoki Vukmanov, administrator treking lige, pita da li smo svi na broju; zatim zove i Filip, traži našu preciznu lokaciju. Na cilju je izgleda panika: grupa ozbiljnih i iskusnih planinara se zadržala na stazi malo duže nego što je bilo planirano. Možeš misliti. Verovatno su pomislili da su nas pojele one desetine zmija i silni medvedi papkari, a možda i mrak koji je polako počeo da pada. Potraga za izgubljenim Smrčkovima dostiže vrhunac kad smo shvatili da je po nas krenula i ekipa Gorske službe spasavanja!

Srećemo se na spuštanju iz Aluga u dolinu reke Dervente: viču, dozivaju, šaraju baterijskim lampama kroz mrak, kao na filmu. Vičemo im da stanu gde su i da čekaju, ali oni znaju bolje; ubrzo nam dolaze u susret, nervozni su i razdražljivi. "Izgleda da ćemo još morati i da se tučemo", kaže Pegaz. Presreću nas, upiru nam lampe pravo u oči (inače vrlo pametna stvar na strmom spuštanju), očekujem i da izvade ključeve da nam zveckaju pored glave kao Radovan Treći. Pitaju da li smo mi trekeri koji su se izgubili. Pada mi na pamet da kažem da smo mi neki sasvim drugi planinari, ali me je Pegaz preduhitrio: "Ne, mi znamo gde smo". Kažu da zbog nas nisu mogli da odu kući, kao da smo ih mi vezali za kamp kanapom. Dok Pegaz i ja nastavljamo spust ("Ma šta ćete nam vi sa tim lampama? Mi vidimo u mraku."), drug Radić počinje da postrojava GSS-ovce: "Slušaj ti! Prvo, ako već misliš o nečijoj bezbednosti, skloni mi to svetlo iz očiju"... Drugo već nisam uspeo da čujem, jer smo brzo zamakli niz padinu, dok su nam svici pokazivali put.




Na cilju nas dočekuje Zoki, kaže da je lepo govorio pripadnicima službe da naša grupa sigurno stiže i da nema šanse da smo se izgubili, ipak nas on malo bolje poznaje. Nisu hteli da ga slušaju. Uredno prijavljujemo da su se GSS-ovci izgubili u šumi. Neda predlaže da zbog kašnjenja dobijemo negativne poene na takmičenju, ja sa oduševljenjem prihvatam predlog, Zoki nažalost ne. Dobijamo diplome i bedževe, ali nam je bitnija informacija da su Filip, Đuka i Vlada pobednici takmičenja u orijentiringu: Smrčkovi su šampioni! Slavimo kako dolikuje. Ubrzo se pojavljuje i ostatak ekipe sa staze u pratnji nezvanih heroja iz Gorske službe spasavanja.

Sve na kraju prolazi u šali, ali ostaje jedno ozbiljno pitanje: zašto jedna služba koja bi trebalo da bude važan faktor bezbednosti na planinarskim akcijama samoinicijativno kreće u "pomoć" nekome kome pomoć uopšte nije potrebna, pa pritom još izlaže celu grupu planinara riziku zaslepljujući ih lampama na prilično strmom spustu? Na to ipak nisam kompetentan da dam odgovor. Mi se više nismo zamarali time, bilo je tu bitnijih stvari: društva, muzike, piva, čak i jedna prava pravcata (dobro ohlađena) sremska lubenica koju je specijalno za društvo sa staze doneo vodič Pera Ninković iz Vrdnika...



I dok su drugi proveli nedeljno jutro pakujući se, mi smo odlučili da izađemo i na najviši vidikovac na Tari, Sjenič (poznat i kao Vitomirovac, 1444 m.n.v.). Kratka šetnja od Predovog krsta, u kojoj nam se pridružilo i nekoliko gostujućih planinara iz Tuzle, pretvorila se u pravo nedeljno uživanje, svako je diktirao neki svoj tempo, tako da smo uspeli da se okupimo tek na samom vidikovcu. Neko vreme smo uživali na dvospratnoj drvenoj osmatračnici, a onda je došao i trenutak koji smo hteli što duže da odložimo: povratak u kamp, pakovanje i put kući. Taru smo napustili prepuni utisaka i pozitivne energije, više nego ispunjenih očekivanja i sa gomilom ideja za predstojeću akciju kluba u istom kraju, sredinom septembra.




A onda je opet došao ponedeljak i sad sve to izgleda tako daleko, kao da je bilo pre godinu dana a ne još juče. Nažalost, neke trenutke u životu ne možemo produžiti ili ostati u njima zauvek. Moramo se zadovoljiti uspomenama. Ipak, bolje je tako, u suprotnom ne bismo mogli da idemo napred, dalje u neke nove, možda još lepše avanture. A nove avanture slede. Uskoro.


Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

6 comments:

  1. Moja grupa iz Smedereva - PK Čelik se pridruzila u subotu dok su Gojko, Munjas, Vlada i Miško od cetvrtka bili u kampu, pa se nadam da ste ih upoznali.
    Planinarski pozdrav do nekog susreta!
    Cipelice Skitalice!

    ReplyDelete
    Replies
    1. Možda se nismo upoznali poimence, ali smo se sigurno družili u četvrtak. U subotu je već bilo previše ljudi, a i mi smo bili na stazi praktično ceo dan. Videćemo se sigurno na nekoj većoj akciji uskoro, možda u 4. kolu TLS na Grzi.
      Hvala na komentaru i veliki pozdrav!

      Delete
  2. Тара је предивна.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Potpuno se slažem. Hvala na komentaru i veliki pozdrav!

      Delete
  3. Anonymous26/7/16 21:16

    Malo mi je glupo uporedjivati Frusku goru i Taru. Kao da uporedjujes Beograd i Pariz. Beograd je nas, volimo ga, ali smesno da ga uporedjujemo sa Parizom.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Glupo je kad se izvuče iz konteksta, slažem se. Ipak, mislim da je mnogo gluplje biti ograničen i veličati svoj kraj a pritom ne poznavati neki drugi. Može se i Beograd uporediti sa Parizom po mnogo čemu, i po nečemu će biti bolji, po mnogo više stvari neće, ali to poređenje ne može da napravi neko ko nikad nije otišao dalje od Beograda. Ili od Pariza, svejedno. Kao na primer oni koji s ponosom tvrde da je Beograd jedini grad na svetu na dve reke, a pritom ne samo da u životu nisu otputovali makar do Niša, već nisu ni atlas otvorili... Pozdrav!

      Delete