Jul 23, 2015

Kako je istorija sistematski uništena od idiota (u dve priče)

Foto: vestinet.rs
Cena progresa je uvek velika. Ovo je naročito tačno u građevinarstvu, gde je za izgradnju novih, savremenih struktura najčešće neophodno ukloniti one stare, prevaziđene. Ipak, svuda u svetu vodi se računa da se sve ono vredno iz prošlosti sačuva, kao znamen proteklog vremena i spomenik za buduće generacije. Samo je kod nas situacija vrlo fleksibilna po tom pitanju, a poslednji legalni vandalizmi na trasama Koridora 10 i "Koridora 11" samo su gorki šlag na čemernu tortu zaostavštine koju savremeno srpsko graditeljstvo ostavlja novim naraštajima.


Priča prva

Podelom Rimskog carstva 395. godine, prostor današnje Srbije pripao je istočnom, takozvanom Romanskom carstvu, koje će tek u XVI veku, uveliko po svom nestanku sa istorijske scene, dobiti skovano ime Vizantija. Godine 476. Varvari ruše zapadno Rimsko carstvo. Tokom V veka polako počinje razdvajanje vizantijske od ranohrišćanske umetnosti i arhitekture. Nekada veliki centri Rimskog carstva nalaze se u opadanju; Varvari razaraju Sirmijum i Romulijanu. Sačuvani (pa i to samo parcijalno) arhitektonski spomenici iz V i VI veka na teritoriji Srbije mogu se nabrojati na prste jedne ruke: najznačajniji su Caričin grad kod Lebana i naselje na vrhu Nebeske stolice na Kopaoniku. Takozvana Latinska crkva u Prokuplju podignuta je u XIV veku na temeljima ranohrišćanske bazilike, dok je na temeljima bazilike u Maloj Vrbnici kod Brusa crkva podignuta pre desetak godina. Samo to dovoljno svedoči o odnosu Srba prema spomenicima iz ranog srednjeg veka.

Foto: facebook.com/zzsknis
Foto: facebook.com/zzsknis

Zato možda i ne čudi vest da je novootkrivena ranohrišćanska bazilika iz V veka kod Crvene Reke u opštini Bela Palanka, na koju je naišla ekipa uposlena na izgradnji Koridora 10, nakon merenja i fotografisanja ponovo zatrpana zemljom da bi se (tačno!) preko nje gradio autoput. Ako ova vest i ne čudi, to ne znači i da ovaj potez ne predstavlja monstruozan zločin protiv arheologije, istorije arhitekture i istorije uopšte. U bilo kojoj razvijenoj državi ovakvim nalazištima automatski se daje izuzetan značaj i više su nego opravdan razlog za izmeštanje trase puta (tim pre što je prostora za izmeštanje itekako bilo), samo je kod nas od većeg prioriteta brži put do bugarske granice. Oštrim protestima relevantnih institucija iz oblasti arheologije, istorije, arhitekture, pa čak i sveprisutne i gotovo svemoćne Srpske pravoslavne crkve, preko bazilike će već za nekoliko godina tutnjati saobraćaj, sve dok je vibracije ne pretvore u prah.

Foto: pirotskevesti.rs


Priča druga

Nakon više decenija ratovanja, srednjovekovna Srbija je u XV veku (tačnije 1459. godine) konačno nestala sa karte sveta, postavši tek provincija Otomanske imperije, koja je nekoliko godina pre toga (1453) zbrisala i Vizantiju. Međutim, prva polovina XV veka ostala je upamćena po značajnom graditeljskom talasu, i po obimu i po vrednosti. Početkom stoleća (1403-1405. i ponovo 1427. godine), despot Stefan Lazarević proširuje Beogradsku tvrđavu, izgradivši između ostalog i takozvanu Despotovu kulu u kojoj je danas smeštena astronomska opservatorija. Po nalogu despota Đurađa Brankovića 1428. godine počinje izgradnja Smederevske tvrđave, koja je dograđivana i ojačavana sve do kraja veka. U XV veku se grade i tri remek-dela moravskog stila srpskog crkvenog graditeljstva, manastiri Ljubostinja (1405), Manasija (1418) i Kalenić (1420)... Svi ovi spomenici do danas služe na ponos srpskog naroda i pod zaštitom su države.

(U XV veku započeta je i izgradnja utvrđenja Žrnov na vrhu Avale, koje će biti srušeno po nalogu kralja Aleksandra I Karađorđevića petsto godina kasnije, da bi se napravilo mesto za Spomenik neznanom junaku Ivana Meštrovića. Mada je uništenje Žrnova priča za sebe, može da posluži kao još jedna ilustracija da problem planskog i sistematskog uništenja istorije na ovim prostorima nije nepoznat. O Aleksandrovom vizionarstvu dovoljno govori sud vremena: protivnika njegove odluke danas nema ništa manje nego pre 80 godina.)

Foto: srbijadanas.net

Otprilike u to vreme, na ledini u blizini koje će stotinak godina kasnije nastati selo Savinac, a trista godina potom i grad Gornji Milanovac, nikao je hrast. Plemenito, cenjeno, u tradiciji Slovena sveto drvo. Punih šest vekova odolevao je snegu, vetru i gromovima, ali i ratovima i borbama. Srpskim graditeljima nije odoleo. Našavši se na trasi "Koridora 11", posečen u noći između 22. i 23. jula 2015. godine, u gluvo doba kad se niko pošten i normalan ne hvata sekire i testere. Najavljeno je da će uz budući autoput biti postavljena spomen-tabla, na kojoj će pisati da je na tom mestu nekada stajao hrast star šest vekova... Rešenje koga bi se možda još samo Pajtonovci setili.

Izvor: vestinet.rs

A šta je zapravo u pozadini ovog fenomena?

Jedna od odlika zaostalog društva je i kult ličnosti, pa se tako i u tranzicionoj Srbiji još uvek više cene ime i funkcija od znanja i umeća. Nosioci visokih pozicija se tradicionalno predstavljaju kao nepogrešivi i Bogom dani za posao koji rade, tako da se svaka nepredviđena prepreka na putu realizacije projekta smatra za udar na njihovu ionako diskutabilnu ekspertizu. Pritom su i za Koridor 10 i za "Koridor 11" (čije ime namerno pišem pod znacima navoda jer je u pitanju čisto srpski projekat koji se u javnosti lažno predstavlja kao deo mreže Panevropskih koridora, s kojom nema apsolutno nikakve veze) rađene prethodne studije opravdanosti i potrošene stotine hiljada evra na izradu projektne dokumentacije, tako da prepreka ne bi smelo ni da bude.

Foto: vestinet.rs

Kao nekome ko je i sâm u građevinskim vodama, potpuno mi je sumanuto da se ovako kapitalni projekti izvode bez prethodnog obilaska terena, kojim bi se sigurno evidentiralo postojanje viševekovnog hrasta, inače veoma poštovanog među narodom u okolnim naseljima, sa bitnim predispozicijama za spomenik prirode. Mada je teže predvideti potencijalni arheološki lokalitet, otkriće ostataka zgrade stare više od milenijum i po svuda u svetu bi se smatralo epohalnim (ne tako udaljen primer može se videti u centru Sofije, u pomenutoj Bugarskoj, gde je prilikom kopanja temelja za zgradu hotela otkriven rimski amfiteatar iz III veka, zbog čega je projekat hotela izmenjen tako da ruševine ostanu vidljive), samo se kod nas tumači kao atak na nepogrešivost podobnih projektanata i njihovih nalogodavaca iz vlade. I kao takvo, treba ga što pre zaboraviti, zatrpati zemljom i peskom i presvući asfaltom puta u svetlu budućnost.

Foto: pirotskevesti.rs

I dok je istina da za onoga ko konstantno živi u prošlosti budućnost i ne postoji, onaj ko prošlost zaboravlja osuđen je da je proživljava iznova i iznova. Tako će jednog dana i ono što smo mi danas izgradili rušeći neke veće vrednosti neumitno nestati bez traga. Nažalost, za baziliku kod Bele Palanke i stari hrast kod Savinca već sada je prekasno.


Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

No comments:

Post a Comment