Jul 19, 2015

Kosovo, UNESCO i senzacionalizam srpskih medija

Pojedini domaći mediji, čak i oni renomirani, ovih dana dižu veliku prašinu u javnosti oko mogućeg skorog ulaska Kosova u organizaciju UNESCO. Bombastični naslovi praćeni komentarima javnih ličnosti uglavnom potpuno irelevantnih na tu temu, kao da se namerno trude da podignu ionako visoke tenzije oko pitanja južne srpske pokrajine, a možda najglasnija teorija zavere je da će srpski spomenici na UNESCO-voj listi svetske baštine prijemom Kosova u ovu organizaciju postati zvanično - albanski?! Da li je to baš tako?


Da podsetimo, UNESCO (skraćeno od United Nations Educational, Scientific and Cultural Organization - Organizacija Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu) je specijalna organizacija ujedinjenih nacija koja ima za cilj "da doprinese miru i sigurnosti kroz podržavanje saradnje među nacijama kroz obrazovanje, nauku i kulturu"; između ostalog, UNESCO se bavi popisom mesta od izuzetnog kulturnog, istorijskog ili prirodnog značaja za celokupno čovečanstvo u listu koja se naziva Svetska baština (World Heritage). U tom smislu, spomenici sa ove liste nadilaze nacionalni i primaju planetarni značaj, što je slučaj i sa srpskim spomenicima na Kosovu.

Visoki Dečani (XIV vek)
Pećka patrijaršija (XIII vek)

Radi lakše sistematizacije, UNESCO-va lista Svetske baštine podeljena je po državama na čijoj teritoriji se spomenici nalaze, ali se uz opis svakog spomenika na zvaničnom spisku obavezno ističe i njegov istorijat (što se vrlo lako može proveriti na sajtu organizacije), tako da priča o "promeni nacionalnog identiteta spomenika" jednostavno ne pije vodu. Ako se prijem Kosova u UNESCO zaista i dogodi, to neće postati albanski spomenici, već će i dalje ostati srpski. Jedino što će se promeniti je činjenica da bi Srbija kao država u tom slučaju ostala bez ingerencija nad njima, što ipak nije slučaj neviđen u praksi.

Bogorodica Ljeviška (XIV vek)
Gračanica (XIV vek)

Spomenici koji svedoče o kulturnoj istoriji jedne nacije na današnjoj teritoriji druge države nalaze se svuda po Evropi. Među najznačajnijima su Alhambra, mavarski dvorac u današnjoj Španiji (za koji lično ne znam da ga je ikad iko nazvao španskim dvorcem), kao i više spomenika antičke Grčke na Siciliji, koja je deo savremene Italije tek od 1860. godine. Oba spomenika današnje Bosne i Hercegovine sa UNESCO-ve liste Svetske baštine (stari most i stari grad Mostar i most Mehmed-paše Sokolovića u Višegradu) vode se kao remek-dela otomanske, dakle turske, arhitekture i nema govora o njihovom bosanskom ili bošnjačkom poreklu. Tako treba biti siguran da će srpski spomenici na Kosovu, ako ta pseudodržava i postane članica ove organizacije, zadržati svoj srpski identitet.

Studenica (XII vek)

S tim u vezi, čak ni svi lokaliteti Svetske baštine na teritoriji Srbije ne spadaju u nasleđe srpskog naroda. Od četiri stavke na UNESCO-voj listi (srednjovekovni spomenici na Kosovumanastir Studenica, Stari Ras i Sopoćani i Gamzigrad - Romulijana), poslednja se i zvanično vodi kao spomenik rimske kulture, što nesumnjivo i jeste, i svako proglašavanje iste za kulturno nasleđe Srbije bilo bi u najmanju ruku neozbiljno i u stručnoj javnosti ismejano i odbačeno. A to je sudbina koja čeka i srednjovekovne spomenike na Kosovu (Pećku patrijaršiju, Visoke Dečane, Bogorodicu Ljevišku i Gračanicu) ukoliko bilo ko pokuša da ih predstavi kao nasleđe bilo koga osim srpskog naroda.

Gamzigrad - Romulijana (III-IV vek)

Umesto što Srbi, po običaju, unapred lamentiraju bez potrebe, bilo bi mnogo bolje okrenuti se jačanju kampanje za upis novih lokacija na listu Svetske baštine. Iako Srbija trenutno nema spomenika sa statusom kandidata za upis na listu, kao predlozi već godinama se pominju Smederevska tvrđava, stari grad Bač, manastir Manasija, Rajačke pimnice i srednjovekovne nekropole u Perućcu, Rastištu i okolini Prijepolja, zatim nacionalni parkovi Đerdap, Tara i Šar planina i prirodni spomenici Đavolja varoš i Deliblatska peščara. Međutim, ozbiljnija inicijativa postoji samo za nekropole, pa i to jer su u kandidaturu uključene još tri države u regionu (Bosna i Hercegovina, Hrvatska i Crna Gora), dok je kandidatura Caričinog grada već jednom odbijena zbog zapuštenosti kompleksa i nedostatka osnovne infrastrukture. Ne verujem da je ikoga od nadležnih, uljuljkanih u udobne fotelje i masne budžetske premije, to ozbiljnije zabrinulo.

Stari Ras (prvi put naseljen pre VII veka, napušten nakon XV veka)
Sopoćani (XIII vek)

Umesto što večito gledamo u prošlost i pitamo se šta bi bilo kad bi bilo, možda je krajnje vreme da se okrenemo budućnosti i jačanju svojih trenutnih potencijala, jer daleko od toga da u Srbiji nema više mesta koja zavređuju da se nađu pod UNESCO-vom zaštitom. Što naravno ne znači da kosovske manastire treba pustiti "niz vodu", već u svakom trenutku i u svakom slučaju insistirati na njihovom srpskom poreklu, ali i globalnom značaju. Mada im ni jedno ni drugo niko ne može oduzeti.

(Izvor svih fotografija: Wikimedia Commons)


Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

No comments:

Post a Comment