Aug 9, 2015

Na krovu Balkana


Sa svojih 2925 metara nadmorske visine, Musala je najviši vrh Bugarske i celog Balkanskog poluostrva. Nalazi se na planini Rili, u istoimenom nacionalnom parku, stotinak kilometara južno od Sofije. Iako je posećen manje-više tokom cele godine, nacionalni park Rila privlači najviše planinara prvog vikenda u avgustu, kada se obeležavaju takozvani Dani Rile, a za ta dva dana na Musalu se popne i nekoliko stotina, pa ponekad i hiljada planinara. Ove godine je u ovoj akciji uzelo učešće i stotinak planinara iz cele Srbije, a među njima i delegacija Smrčkova (neformalne planinarske grupe sastavljene od pojedinih članova PK "Borkovac" iz Rume i PK "Pobeda" iz Beograda). Naravno uspešno.

Reč Musala vodi poreklo iz turskog jezika, gde u obliku Mus Allah znači "bliže Bogu (Alahu)". Pre otomanske vladavine vrh se nazivao Tangra, prema antičkom bogu Tangeru ili Tengeru, koga su poštovala bugarska plemena u vreme dok još nisu izgubila svoje zakavkaske (mongolske) tradicije i prihvatila običaje južnoslovenskih naroda na Balkanu. Iskreno, moram da priznam da mi se ovo ime mnogo više dopada, nevezano za religiju. Kratko vreme posle II svetskog rata vrh se zvao i Josif Staljin, ali mu je odmah posle Staljinove smrti vraćen ustaljeni naziv. Toliko o komunističkoj idolatriji.




Dragi dnevniče, ponavlja Boža po ko zna koji put dok se penjemo stenovitom stazom od gornje stanice gondole Jastrebec prema hiži (planinarskom domu) "Musala", toliko da i ja već počinjem da se koristim tom sintagmom kao poštapalicom. Uprkos nevoljama koje su pratile grupu od samog starta (kašnjenje u polasku, predugo čekanje na granici, nestanak struje u planinarskom domu i samo dva sata za spavanje i odmor), raspoloženje je bilo na visokom nivou. Do hiže "Musala" vodi makadam, relativno ravan put i šetnja je lagana i opuštena. Usput uživamo u pogledu sa preko 2000 metara nadmorske visine, dok uporedo s nama ka vrhu kreće još mnogo planinara iz svih krajeva Evrope. Vreme je lepo, ali iako je temperatura vazduha samo desetak stepeni iznad Celzijusove nule Sunce jako prži i čini se kao da ima bar petnaest stepeni više.





U planinarskom domu pravimo kratku pauzu za odmor i pivo (Ariana), a zatim sledi i kratak strm uspon do grebena koji se zatim lagano penje do zaslona "Ledeno jezero" (poznatog i kao hiža "Everest"), zanimljive piramidalne forme. Boža i ja imamo iste cipele, koje su njemu napravile ogromne žuljeve na Fruškogorskom maratonu (zbog čega je dobio nadimak Žulj), pa se konstantno šalimo na tu temu; još uvek nisam nasigurno da li ih je zaista zamenio tokom noći, ali su mi ove moje nekako suviše udobne za sasvim nov par, tako da sam mu zahvalan što ih je razgazio umesto mene. Na "tapetu" je i Šomijev deda, koga smo na početku njegove priče upoznali kao zarobljenika u radnom logoru na Rili tokom II svetskog rata, a do kraja uspona je sve oko nas izgradio sa svojih deset prstiju: i puteve, i domove, i žičaru, i sajlu...






Do Ledenog jezera uspon je prilično lagan, možda tek na momente kondiciono zahtevan, ali zato tehnički predstavlja običnu šetnjicu. Dalje do vrha ima još oko 200 metara, što se može savladati potpuno pristupačnim (i dosadnim) serpentinama, ili grebenskom sajlom koja konačno pruža malo penjačkog uzbuđenja i adrenalina. Sajla je podeljena u dva segmenta; prvi, koji savladava više od 100 metara uspona je blažeg nagiba pa sama sajla skoro da nije potrebna u letnjim uslovima, i drugi, dosta strmiji, koji savladava oko 50 metara visine i koji već zahteva dosta koncentracije i malo penjačke veštine. Srećom za neke, nakon pređene prve deonice moguće je nastaviti dalje serpentinom do vrha, ali su Smrčkovi ipak završili uspon sajlom. Jer, kako bi rekao deda Panta, legenda PK "Borkovac", To je nagon, to se ne može kontrolisati.







Slede uobičajeni planinarski rituali: poziranje pored obeležja na vrhu, fotografisanje panorama, overa uspona u knjižici (u Božinom slučaju čak dva puta, zlu ne trebalo)... Na Rili postoji i jedan zanimljiv običaj da planinari pri vrhu prave piramide od kamenja, tako što (skoro) svako ko izađe na vrh stavi još jedan kamičak na vrh gomile. Oblaci ispod nas su se tek na trenutke razilazili, ali je i to bilo dovoljno za izuzetne poglede na sve strane sveta.

Smrčkovi na krovu Balkana: Jovana, Boža, Miloš i Milan (dole)




Na povratku u zaslon Ledeno jezero počastili smo se još jednim pivom (Kamenitza), koje je meni lično prijalo utoliko više što je u domu sa razglasa svirao Iron Maiden. Jednostavno, savršenstvo. Pića su u domovima na Musali inače trostruko, pa i četvorostruko skuplja nego u prodavnicama, ali ko bi se na to još žalio? To svakako nije sprečilo Božu da prospe skoro pola limenke, uz komentar Ne mogu da verujem da sam prvi popio pivo, na šta smo se skoro pogušili od smeha. Po povratku u Borovec iskoristili smo vreme dok se ostatak grupe još vraćao sa vrha da obiđemo ovo popularno zimovalište, ali bar ja lično nisam bio naročito impresioniran.




Sve u svemu, uspon na "krov" Balkana ne bih mogao da svrstam u naročito zahtevne planinarske akcije. Jeste pomalo naporan, ali tehnički spada u slabije ture po stenovitom terenu. Da nema deonica sa sajlom, bila bi to zapravo samo jedna jača šetnja. Ipak, daleko od toga da Musala nije izazovna. Naprotiv, svaki korak načinjen ka vrhu itekako vredi, pa zato ovaj vrh s razlogom predstavlja san mnogih ljubitelja planinarenja. Dostižan.




Do kraja dana ostalo je tek dovoljno vremena za sumiranje utisaka i još pokoje (prilično blago) bugarsko pivo, a već sutradan došao je na red i obilazak znamenitih Rilskih jezera. Ali to je već tema za neku drugu priču...

Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

2 comments:

  1. Čestitam, kakav god da je uspon ipak je to uspon na vrh Balkana. Nikada se neću složiti sa terminologijom "šetnja" u planinarstvu ali "to je već tema za neku drugu priču" :-D

    ReplyDelete
    Replies
    1. Hvala, Zoki! :) Biće vrlo uskoro i drugih priča, ali ne baš na ovako visokom "nivou". Krov Balkana je ipak samo jedan. :)

      Delete