Aug 13, 2015

Zapadna Srbija, putevima kojim se ređe ide

Nakon nekoliko godina rasparčanih produženih vikenda, dođe konačno i moj prvi pravi godišnji odmor posle mnogo vremena. Prve slobodne dane proveo sam sa jednim delom Smrčkova penjući Musalu i obilazeći Rilska jezera, a odmah po povratku u Srbiju usledilo je prepakivanje ranca i jedna u svakom smislu nesvakidašnja tura sa drugim delom te nezvanične ekipe. Backpacking akciju inicirao je Zoran Đukić, jedan od vodiča PK "Borkovac" Ruma, koji je zamislio stazu dugu preko 120 kilometara koja bi spajala nekoliko interesantnih lokacija na način kojim se to obično ne čini, uglavnom nekim skrivenim i davno neobiđenim stazama. Naravno da se nijedne sekunde nisam dvoumio da li da prihvatim poziv na ovu avanturu.


Pored Đuke kao vođe ekipe i mene (u večitoj funkciji čobanina-budale), na put je pošao i drug Nenad Radić, a po planu je na stazi trebalo da nam se pridruži i još jedan Smrčak, Jovan Joja Eror (ne propustimo naglasiti, pobednik 89. ciklusa Slagalice). Iz Rume smo krenuli autobusom do Loznice, gde smo preseli u drugi prevoz koji nas je dovezao do sela Gornja Trešnjica. Putešestvije je moglo da počne.


Dan prvi (Gornja Trešnjica)

Prvog dana smo prešli samo tri kilometra, od Drinske magistrale do centra sela Gornja Trešnjica. Šator smo postavili uz sportski teren škole, ispred crkve i zgrade mesne zajednice u kojoj je vreme očigledno stalo pre četrdesetak godina. Tu se završava i asfaltni put, a odmah dalje ulazi se u kanjon reke Trešnjice, zaštićeni park prirode. Nismo jedini na putu, u daljini vidimo još jednog putnika s teškim rancem na leđima kako razgovara s malobrojnim meštanima, ali ga brzo gubimo iz vida.



Večerali smo na panju, a drug Radić je počeo sa pisanjem dnevnika puta. Dok smo se okrenuli, već je počelo da se smrkava, a kad smo se uvukli u vreće za spavanje u daljini je počelo da seva. Zaspali smo uz zvuke vetra i dobovanja kiše po šatorskom platnu i sve bliže udarce gromova.




Dan drugi (Gornja Trešnjica - Zarožje)

Dragi dnevniče, šator prokišnjava. Iako smo i tokom noći bili svesni blagog kapljanja, tek ujutro smo shvatili koliko su nam stvari zapravo mokre. Iz mojih bermuda se cedi voda. Nema veze, imam druge pantalone u rancu... takođe vlažne. Nema nam druge nego da okačimo stvari da se suše i čekamo da Sunce dobro ogreje. Srećom, jutro je vedro, pa je i vreme za polazak došlo relativno brzo.



Ubrzo po ulasku u kanjon ponovo srećemo i kolegu backpackera. Kači mokre stvari po granama žbunja uz obod jedne livadice uz Trešnjicu, go kao od majke rođen. Kad nas je ugledao, sklanja se iza šatora i stidljivo izviruje. Iz lošeg engleskog razaznajemo da je Rus i da je krenuo u Guču. Pitamo se da li je mogao da nađe neprohodniju rutu; kanjon Trešnjice nije baš poznat po pristupačnim stazama. Pozdravljamo se i nastavljamo dalje.



Jedno vreme pratimo reku, a zatim sledi dug i naporan uspon do zaseoka Gornje Košlje. Drug Radić se priseća TV emisije o đaku pešaku koji ovim putem svakodnevno ide do škole u Gornjoj Trešnjici. Dečak doduše ne nosi rančinu od 15 kilograma na leđima, ali svejedno mu se divimo dok dahćemo i kupamo se u znoju. Koliko god da nam je vrućina jutros dobro došla da se osušimo, sada nimalo ne prija.




Ono što prija je raznorazno voće uz put, nadohvat ruke. Prvo su to divlje kupine i maline, pa zatim jabuke, šljive, divlje trešnje, višnje, ringlovi... Pred izlazak na vidikovac Crvena stena sa koga se pruža pogled kao iz aviona na okolinu Zarožja ispod 500 metara visoke odsečene litice nalazimo i šumske jagode, a nešto kasnije i oskoruše. Ne sećam se da sam ikad u jednom danu jeo ovoliko vrsta voća, a da to nije bilo u voćnoj salati. Sa vrha jedne lovačke čeke čestitamo rođendan drugarici Jeli Leptirici, još jednoj članici Smrčkova. Teško da joj je iko poslao čestitke sa originalnijeg mesta.






Dok na prevoju Gnjila Priseka čekamo da nam se pridruži i Joja, odmaramo uz sladoled i gusti sok od jagode. Ljubazni vlasnici prodavnice nam iznose i stolice da sednemo, pa se osećamo kao počasni gosti. Ubrzo je ekipa kompletirana, pa krećemo ka našem odredištu za taj dan - vodenici Save Savanovića, jednog od prvih književnih vampira. Plan je bio da zanoćimo u neposrednoj blizini vodenice (i da se nadamo da nam ništa neće popiti krv tokom noći), ali kad smo je pronašli shvatili smo da je to neizvodljivo: obale reke Rogačice su prestrme i kamenite, a sama vodenica urušena i zapuštena.



(Sramota je koliko smo mi Srbi neodgovorni prema svojim turističkim potencijalima. Rumuni su napravili ogroman turistički biznis oko zamka u Branu reklamirajući ga kao "Drakulin zamak" iako ne postoji nijedan dokaz da je Vlad Cepeš ikad nogom kročio u to zdanje, a mi smo pustili da Savinu vodenicu odnese voda. Mi štaviše nismo u stanju ni da kapitalizujemo na činjenici da smo imali jednog vampira u visokoj književnosti punih 17 godina pre nego što je Brem Stoker objavio svoj roman o Drakuli. Zapravo, ovo govori mnogo više o Srbima u globalu nego samo o srpskom odnosu prema turizmu, ali to mnogo nadilazi temu ovog teksta. Jednostavno nisam mogao da odolim digresiji.)



Nalazimo ipak jednu lepu livadu na oko 200 metara nizvodno i tamo postavljamo šator. Atmosfera nije ništa manje sablasna; sa okolnih brda (u kojima se navodno nalazio i Savin grob) posmatraju nas stenovite formacije kao nekakvi stražari, a tokom noći kao da čujem nečije korake oko šatora. Sanjam da smo završili akciju, da sam se vratio kući i da nikako ne mogu da se setim ničega osim prva dva dana puta.


Dan treći (Zarožje - Kadinjača)

Ubedljivo najnapornija etapa. Od planiranih 35 kilometara prešli smo 41. Osim prvog uspona na greben koji deli drinski od moravskog sliva, nema naročitih uzbuđenja na stazi. Odmaramo u selu Varda, koje spram zaselaka kroz koje smo prolazili izgleda kao velegrad: ima asfaltirane ulice, kuće simpatične varoške arhitekture, školu, ambulantu...



Put nas vodi ka jugu, kroz šljivike i livade. Usput smo po ko zna koji put dokazali da je najveća štetočina koja napada maline - planinar. Na svakih stotinak koraka nailazimo na nadgrobni spomenik ili krajputaš; da se mrtvi sahranjuju u dnu bašte ovde je najnormalnija pojava, ali nama koji smo svikli na široka planirana groblja vojvođanske ravnice to deluje strano. Neki natpisi na spomenicima blago su jezivi. Nije ni čudo da je ovaj kraj izrodio legendu o Savi Savanoviću.




Dan se oteže, vrućina je nepodnošljiva. Prethodno veče Joja je pričao o nekom ranijem nesporazumu, kada je umesto reči "prljavština" na nekom obaveštenju pisanom rukom (ili možda nogom) pročitao "pržidušina". Oduševljeno prihvatam ovu kovanicu i primenjujem je na date meteorološke uslove. Odlično se uklapa.



Nema mnogo uzbuđenja na stazi, samo se put otegao i nikako da stignemo. Do spomenika na Kadinjači dovukli smo se u sumrak. Rušimo se na travu, brojimo zvezde, komentarišemo sazvežđa. Mlečni put se vidi kao na dlanu. Dugo gledam jedan satelit kako jezdi od istoka ka zapadu. Nebo para i nekoliko padalica; možda smo nešto i poželeli.



Šator postavljamo na travnatom platou usred kompleksa spomenika, pod svetlošću baterijskih lampi. Još dugo se nameštamo u što manje bolan položaj za spavanje.


Dan četvrti (Kadinjača - Mitrovac)

U toku noći postali smo turistička atrakcija. Pred samo svitanje probudili su me glasovi oko nas, dozivaju jedni druge da slikaju šator. Okrećem se na drugu stranu.



Izlazak sunca je neverovatan. Joja komentariše da je Kadinjača naš stounhendž i da Sunce izlazi tačno između betonskih menhira. I bez toga, igra svetlosti u oblacima je fascinantna.





Ne uspevamo da dopunimo zalihe u obližnjoj prodavnici jer nemamo vremena da čekamo otvaranje. I današnji plan obuhvata preko 30 kilometara pešačenja, doduše ponovo bez naročite visinske razlike, po tek blago zatalasanom terenu. Put nas vodi preko bombardovanog i napuštenog vojnog aerodroma Ponikve. Tri kilometra piste kao da se vuku u beskraj; veštačka brdašca u kojima su skriveni hangari dižu se okolo, uglavnom razrušeni, kao nemi spomenici pretposlednjoj godini XX veka.




Dan prolazi bez većih uzbuđenja. Ubrzo stupamo na tlo Tare, što je više nego očigledno po nepreglednim četinarskim šumama i širokim makadamskim putevima. Na Kaluđerskim Barama pravimo pauzu za ručak, sladoled, sok... Malo nas već stiže umor, pa razmatramo i opcije skraćivanja etape i spavanja u privatnom smeštaju, ali od toga brzo odustajemo. Tuš i krevet zvuče kao prevelika privilegija na jednoj ovakvoj turi.




Na šumskom putu nas zatiče i sumrak, tih i težak. Negde smo promašili stazu i sad je kasno da se vraćamo nazad. Sečemo puteljkom kroz šumu i izlazimo na neki pašnjak. Mitrovac je iza još jednog brda, do koga treba ponovo proći gustom jelovom šumom. Hitamo uskim stazama koje presecaju brdo kao lavirint. Odjednom, duboko iz utrobe šume čuje se nekakav lavež, ali to nije ni lavež psa ni kevtanje lisice; pitamo se da nije kojot ili šakal. Glasan, neobičan zvuk pomalo zlokobno odjekuje kroz polutamu. Ubrzavamo korak, drug Radić sa začelja hita na čelo kolone. Laknulo nam je tek kad smo izbili na Mitrovac i nekako se dogegali do dečijeg centra. Kad smo kasnije saznali šta nas je to "progonilo" kroz šumu, nismo mogli da verujemo da je u pitanju bio najobičniji srndać!



Dok smo se spremali da postavimo šator, prišlo nam je dvoje stranaca (Čehoslovaka, kako smo ih krstili) i ljubazno nas pitalo da li bi nam smetalo da u blizini zapale i vatru i naprave "malu žurku". Naravno da smo odgovorili odrično. Ono što tada nismo znali je da je na "malu žurku" bilo pozvano bar stotinak ljudi, koji su grajili do dugo u noć. Naravno, i mi smo bili pozvani, ali smo se ipak samo zahvalili. Dok sam pokušavao da zaspim, razmišljao sam da ipak izađem iz šatora i pridružim im se, ali sam bio siguran da u tom slučaju ujutro ne bih bio u stanju za pešačenje, pa sam od te pomisli brzo odustao.


Dan peti (Mitrovac - Mokra Gora)

Dragi dnevniče, nema čorbe. (Odlučivši da obradujemo stomake nečim kuvanim, dogovorili smo se da doručkujemo u obližnjem restoranu.) Konobar nam preporučuje gulaš, što rado prihvatamo. Posle gulaša naručujemo i roštilj, salate, limunadu... Ne propuštamo priliku da posle više dana "overimo" pravi pravcati toalet.



Ranije tog jutra probudile su me dve stvari: jaka prehlada (a možda pranje hladnom vodom sa česme dok iz usta izlazi para kao usred zime i nije bila tako dobra ideja?) i glas neke devojke, jedne od najupornijih zvanica žurke (već je počelo da svanjiva), koja je na dosta dobrom engleskom u kojem se ipak osetio srpski akcenat objašnjavala nekome kako je završila arhitekturu, ali sada uči da bude maserka jer u tome ima više perspektive. Zarad dobrobiti struke, voleo bih da verujem da sam ovo drugo ipak samo sanjao.



Mislimo da sanjamo i kad nam je konobar doneo račun. U njemu jeste uračunato sve ono što smo pojeli, ali i nekakva pogača koju ni videli nismo, a stavka "gulaš" dopisana je rukom pri dnu fiskalnog isečka. Plaćamo, verovatno i preplaćujemo, ali se ne kajemo. Tako punih stomaka upućujemo se na Zborište, najviši vrh Tare (1544 m.n.v.).





Uspon je dug ali vrlo lagan, a na samom vrhu ugnezdio se omaleni pitomi proplanak sa koga se baš i ne vidi mnogo okoline. I kao vrh i kao uspon, Zborište nije naročito atraktivno, ali je zato podatak o "osvajanju" najvišeg vrha jedne planine uvek rado viđen u svakoj planinarskoj biografiji. Kao neki mnogo viši vrhovi, i Zborište ima neke svoje rituale: ovde postoji jedan kamen na koji planinari ostavljaju neke suvenire. Tako smo na vrhu zatekli jedan zarđali nož, nešto sitnih novaca, bombone, tablu nekih lekova, hemijsku olovku, jednu vizit kartu i jedne debele naočare "pepeljare" od kojih mi se momentalno zavrtelo u glavi čim sam ih stavio na oči. Pravimo i jednu "konceptualnu" fotografiju na vrhu: drug Radić stavlja pomenute debele naočare, ja stavljam njegove, Đuka neke "muva ce-ce" naočare koje je takođe našao pored puta pre neki dan, a Joja svoje tamne naočare bez jednog stakla.




Pri silasku sa vrha, prema zaseoku Milekići (jednom od najlepših sela kroz koje sam imao priliku da prođem), dešavaju nam se dva peha. Prvo je mene ujela osa; išli smo kroz neku visoku travu i samo sam odjednom osetio kratak bol sa zadnje strane potkolenice i onda snažno peckanje, toliko da sam pomislio da me je ujela zmija. Pogledam dole i vidim osu kako mi visi s noge i tek trećim udarcem uspevam da je skinem. Srećom, nije ostavila žaoku, što znači i da je preživela, što mi je ipak drago. Peklo je kao vrag nekoliko minuta, ali se brzo sve smirilo. Nisam alergičan na osinji otrov, srećom.




Drugi peh, manje bolan a više komičan (doduše, kako za koga) imao je drug Radić, koji je u nezgodnom trenutku imao blizak susret sa bikom. Uveren sam da to njemu nije bilo nimalo smešno, ali mi smo se zacenili od smeha kad se ogromna životinja, očigledno u pokušaju da obiđe nas trojicu koji smo sedeli pokraj puta, ustremila pravo u jarugu u kojoj se naš drug nalazio poslom fiziološke prirode. Znam da nije lepo smejati se tuđoj nevolji, ali nekad se schadenfreude jednostavno ne može kontrolisati. Verujem da ni biku nije bilo baš svejedno. A kome bi i bilo? Nešto kasnije, kad smo svi došli sebi dovoljno da možemo da nastavimo dalje bez histeričnih ispada, sreli smo ga ponovo u selu. Ovog puta morali smo mi njemu da se sklonimo s puta, a da nije bilo vlasnika i njegovog pruta, ko zna kako bi se ta epizoda završila. Kad se Golub (to mu je inače ime, kako smo saznali) našao u štali, mogli smo i mi da produžimo svojim putem.




Ubrzo se pored Kusturičinog Kičendorfa, pardon Smećavnika, htedoh reći Drvengada, spuštamo do Mokre Gore, šetamo kroz stanicu Šarganske osmice (koja takođe vrišti "kiiič, kiiiiič"), a zatim se upućujemo do takođe bljutavo-slatkaste ali zbog živopisne okoline ipak nekako simpatične ruske spomen kapele Svetih sedam mučenika efeskih. Postavljamo šator na uređenom proplanku uz obalu reke Kamišne i dugo i halapljivo večeramo u tišini slaninu, kobasicu, paštetu, paradajz, papriku, mleko, voće...




Dan šesti (Mokra Gora - Branešci)

Poslednja etapa pešačenja došla je kao šlag na tortu. Ne sećam se kad sam poslednji put bio na jednoj tako lepoj, atraktivnoj, ali i tehnički zahtevnoj stazi, tako da je ceo dan protekao u pravom planinarskom uživanju za sva čula.






Put nas vodi uskom prugom Šarganske osmice, preko dva mosta i kroz dva tunela, od kojih u drugom moramo da koristimo i lampe. Po izlasku iz tunela spuštamo se u korito Kamišne, pa kamenitom stazom uz vodu ubrzo stižemo do vodopada originalnog imena Veliki Skakavac. Vodopad je visok petnaestak metara i obiluje vodom, pa predstavlja stvarno impresivan prizor.





Nakon kraće pauze za odmor i fotografisanje, nastavljamo dalje uz stenu do gornjeg toka reke, iznad vodopada. Ova stena pokazala se kao malo krupniji zalogaj nego što smo iz podnožja mislili. Iako na njoj ima mesta gde se može stupiti nogom i prihvatiti rukom, negde na pola puta smo shvatili da postoji razlog zašto tuda ne ide planinarska markacija. Uspon su nam otežavali i kabasti rančevi koji ipak nisu imuni na gravitaciju. Moram priznati da sam u jednom vrlo kratkom trenutku, u pozi dostojnoj Spajdermena-pripravnika, provrteo kroz glavu film svojih životnih koraka koji su me doveli u datu situaciju, ali mnogo lakše je bilo ići napred nego se vraćati nazad.





Iako nam je trebalo mnogo više vremena nego što smo mislili, stenu smo svi na kraju savladali uspešno. Onda je došao na red put samim koritom Kamišne, skakanje s kamena na kamen uz povremene pokušaje pronalaženja staze pored reke, uredno ucrtane u vojne mape koje smo koristili kao trek ali u praksi nekorišćene sigurno nekoliko desetina godina. Uopšte, ovih par kilometara uz reku prava su netaknuta priroda u punom smislu te reči; od tragova ljudskog postojanja na ovom mestu nalaze se samo dve napola srušene kuće, napuštene pre mnogo, mnogo godina. Nigde papirića, flaša, ostataka vatre, slomljenih grana... Samo šuma, voda, kamenje, žbunje i nebo iznad nas. Milina.





Iz korita smo izašli strmom padinom pod imenom Krševita kosa, koja je u potpunosti opravdala svoje ime. Samo za nijansu blažeg uspona od one stene kod vodopada, i Krševita kosa je bila vrlo izazovna, a tek ovde smo prvi put naišli na tragove civilizacije: nekoliko čaura lovačkog karabina, već pozelenelih od starosti. Savladavši i ovaj uspon, izbili smo na zlatiborski greben poznat kao Veliki vis, gde smo izašli i na dva vrha, Leskovi vis (1114 m.n.v.) i Savino brdo (1133 m.n.v.), dve ne naročito zanimljive zatupaste glavice, od kojih se sa prve pruža izuzetan pogled na sve strane sveta, a sa drugog mrka kapa.




Odatle nam nije trebalo mnogo da se spustimo do železničke stanice Branešci, našeg finalnog odredišta, tačno na vreme da stignemo da užinamo i osvežimo se u (začudo prilično čistom) staničnom toaletu pred polazak poslednjeg voza za Beograd. Iako smo neko vreme razmišljali da prenoćimo pored stanice (jer po dolasku voza u Beograd ne bismo imali vezu za Rumu sve do rano ujutro) i sutradan okušamo sreću sa presedanjem u Užicu ili Valjevu, jedan telefonski poziv bio je dovoljan da dogovorimo i kasni noćni prevoz do Rume, pa smo već (ili tek?) u dva ujutro bili kod kuće. Putovanje je naravno bilo priča za sebe, kojom ne bih davio onoliko koliko je nas udavio put.




I šta posle svega reći?

Da li je bilo naporno? Lagao bih kad bih rekao da nije. Teško? Možda. Iskreno, nakon prva dva dana dešavalo mi se da se zapitam šta mi to treba da potrošim godišnji odmor potucajući se šumama i livadama, prašnjavim putevima i za tabane bolnim makadamom, umesto da pijuckam hladno pivo u bašti nekog kafića i brčkam se u moru ili na nekom bazenu. Ipak, na kraju balade, kad su se oni malobrojni žuljevi sasušili i ramena i kukovi srasli sa težinom i položajem ranca, čini mi se da bih mogao tako putovati još mnogo, mnogo dalje. Za sada će i "samo" 155 kilometara (od planiranih 126) morati da posluži...

Najiskrenije se nadam da kolege iz kluba već razmišljaju o nekoj sličnoj akciji za sledeće ili neko malo dalje leto. Ako i ne razmišljaju, pozivam ih da počnu. Svaki pravi ljubitelj backpackinga će u takvom putešestviju umeti itekako da uživa. A ima nas...


(Fotografije: Zoran Đukić, Nenad Radić i Milan Mirković)


Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.


No comments:

Post a Comment