Sep 4, 2015

Preporuka albuma za kraj leta: Iron Maiden - "The Book Of Souls" (2015)


Jedan muzički sastav kao što je Iron Maiden ne treba posebno predstavljati. U njihovo ime dovoljno govore impresivna karijera i obimna diskografija, koja je od danas bogatija za još jedno izdanje. "The Book Of Souls", šesnaesti studijski album Maidena, koji dolazi u godini u kojoj se navršavaju pune četiri decenije njihovog rada, dokaz je da se posle toliko godina aktivnosti pioniri heavy metala još uvek ne predaju.

Vreme neumitno teče za svakoga od nas. Kao da smo juče burazer i ja presnimavali kasete Maidena, besomučno vrteli "Live After Death" na videu (kaseta je bila stereo, pa se Smitove deonice na starom mono televizoru uopšte nisu čule) i skidali melodije na akustičnim gitarama. Ne smem ni da računam koliko vremena je prošlo od tada. Ali, za Maidene vreme kao da je stalo. Prosto je neverovatno kako uspevaju da održe visok kvalitet u onome što rade i uvek zvuče sveže iako, istini za volju, retko kada donose nešto zaista novo. Da se ne lažemo, imali su oni i slabijih perioda, ali i loš album Maidena još uvek je za klasu iznad izdanja žanrovskih kolega. A to potvrđuje i "The Book Of Souls".


Jedna bitnija razlika između albuma iz najpopularnijeg perioda benda (osamdesete godine prošlog veka) i onih koje su snimili od 2000. naovamo je da ovi noviji nikako ne rade na prvu loptu. Zato ih pojedini recenzenti vrlo brzopleto ocenjuju kao blede i slabe. Priznajem, i meni se desilo da neki od novijih albuma otpišem nakon prvog slušanja; međutim, da im nisam pružio još jednu (dve, tri) šanse, jako bih pogrešio. I dok mnogo kritičara (koji sebe nazivaju i fanovima benda) tvrde da su poslednja dva albuma ("A Matter Of Life And Death" i "The Final Frontier") ispod proseka, ja ih najiskrenije rangiram odmah ispod najuspešnijih ostvarenja benda. Pa čak i da jesu ispod Maiden proseka, mnogi drugi bendovi bi prodali dušu đavolu i za mnogo manje.


Isti je slučaj i sa "The Book Of Souls". Na prvo slušanje, album je predugačak (čak 92 minuta na dva diska), razvučen, čak dosadnjikav, a tu je i nekoliko momenata potpuno nejasnog porekla i povoda. Ipak, nakon što sam jedva izdržao prvo slušanje, ostalo je nešto što me je kopkalo da se vratim nekim stvarima. Jednoj, drugoj, trećoj... Onda celom albumu ponovo, i ponovo... I onda mi je postalo jasno koliko bih se ogrešio da sam popustio prvom impulsu da jednostavno zaboravim da se ovaj album ikad desio i da Maidene otpišem kao gomilu matorih prdonja zrelih za penziju.


Međutim, iako "The Book Of Souls" sigurno nije jedan od najboljih albuma Maidena, ipak je daleko od lošeg. Predrasude je možda podgrejao pilot-singl "Speed Of Light" (koji prati odličan spot i još bolja 8-bit video igra, koju će obožavati svi koji su svojevremeno voleli Donkey Kong), jedna nepretenciozna rokerska stvar koja u suštini nije ništa posebno, ali nakon podrobnijeg slušanja lako je zaključiti da je izabrana zbog toga što je od svih pesama na albumu najviše radio friendly. Druge pesme na albumu su ili predugačke (samo četiri pesme od 11 traju kraće od šest minuta, a čak tri su duže od deset minuta) ili konceptualno suviše neuobičajene. Logičan izbor za singl trebalo bi tražiti i između brze i udarne "Death Or Glory" i moćne "Tears Of A Clown", posvećene tragično preminulom Robinu Vilijamsu. Ostatak albuma nije toliko pristupačan onim najširim slojevima publike.


Od preostalih pesama trebalo bi izdvojiti uvodnu "If Eternity Should Fail" (očigledno koponovanu za neki budući Dikinsonov solo album pa zatim prerađenu da zvuči više "mejdenski"), kao i tri najduže pesme, koje su ujedno i najjače tačke albuma. "The Red And The Black" (13 i po minuta), jedina solo kompozicija Stiva Herisa, i naslovna "The Book Of Souls" (prekratkih 10 i po minuta), mogu komotno da stoje rame uz rame s nekim starijim epovima poput "Seventh Son" i "Rime Of The Ancient Mariner", ali nažalost stižu suviše kasno da bi ostavile iole značajan trag u diskografiji Maidena.


Album zatvara Dikinsonov magnum opus, osamnaestominutna "Empire Of The Clouds" zasnovana na katastrofalnom padu dirižabla R101 1930. godine, koja se razlikuje od svega što je bend do sada snimio, najpre po klaviru (koji Dikinson svira lično), a zatim i po vrlo složenoj strukturi začinjenoj gudačima i duvačima. "Empire Of The Clouds" je pravi primer pesme za koju je potrebno više slušanja da "legne" na pravi način: imam običaj da nakon prvog preslušavanja novog albuma nekog izvođača koga pratim zapisujem prve utiske u kratkim crtama i za "Empire" sam tako zapisao "preambiciozni kvazi-operetski galimatijas polusuvislih ideja, potpun promašaj"; već nakon trećeg slušanja smatram je pravim remek-delom. Ovo je Iron Maiden u svom verovatno najprogresivnijem, definitivno najzrelijem i, usudiću se da kažem, sigurno jednom od najboljih izdanja. Ipak, znajući sudbinu nekih njihovih ranijih (isuviše) progresivnih dela, čisto sumnjam da će ova pesma ikad doživeti svoje koncertno izvođenje. Mada bih iskreno voleo da grešim.


Daleko od toga da na album nemam nikakve zamerke, ali se one uglavnom ne odnose na sam materijal već na način kako je snimljen i miksovan. Produkcija je nekako mutna i slabo definisana, što se naročito odnosi na bubnjeve. Iskreno, kod savremenih Maidena jako mi fali zvuk kakav su negovali u prvoj polovini osamdesetih: oštar, kristalno čist, sa slojevitom, filigranskom igrom gitara. S tim u vezi, treba reći da su Marej, Smit i Gers standardno raspoloženi i dosta dobro koriste sve mogućnosti koje pruža postava sa tri gitare. Osim toga, ovde prvi put eksperimentišu s nekim tehnikama koje ranije nisu koristili (wah pedala, slajd, itd.), što im doduše ne uspeva baš svaki put, ali zvuči zanimljivo. S druge strane, Dikinsonov vokal jeste nešto oslabio u odnosu na njegove najbolje godine, ali je još uvek vrlo siguran u nekim registrima o kojima njegovi vršnjaci mogu samo da maštaju.


Što se tiče kompozicija, za pohvalu je to što su Maideni uglavnom shvatili da je princip "počni pesmu kao baladu pa onda u jednom trenutku gruni" predvidljiv i izlizan. Od ovoga ipak ne odustaje Dejv Marej u svojoj jedinoj kompoziciji "The Man Of Sorrows" (koju ne treba pomešati sa istoimenom pesmom sa Dikinsonovog solo albuma "Accident Of Birth" iz 1997), mada ova pesma ima i neke svoje potpuno neočekivane momente. Uopšte, generalni ton albuma je, osim "Empire Of The Clouds", prilično čvrst i konzistentan i, za razliku od većine još uvek aktivnih ispisnika Maidena, sa minimalnom reciklažom rifova iz prošlosti (izuzetak je "Shadows Of The Valley" čiji početak i previše podseća na legendarni uvod u "Wasted Years", ali kasnije ipak odlazi u sasvim drugačijem pravcu), mada je za pohvalu što se tu i tamo provlače neka rešenja koja, doduše tek posredno, podsećaju na stil prva dva-tri albuma benda.


Ukratko, "The Book Of Shadows" je jedan vrlo dobar album, dostojan da bude potpisan imenom Iron Maiden. Ne isključujem ni mogućnost da u dogledno vreme promenim ocenu i u "odličan", a verujem i da će neke od novih pesama tek na koncertima zasijati punim sjajem. S obzirom da je objavljivanje albuma odloženo za više od šest meseci kako bi se Dikinson oporavio od operacije raka grla, raduje vest da nova svetska turneja startuje već u martu sledeće godine, a svakako se nadam da će i srpska publika imati priliku da se uveri kako sve to zvuči uživo.


Iako Maideni više nikad neće snimiti jedan "Powerslave" ili "The Number Of The Beast", to ne znači i da bi trebalo da okače gitare o klin i posvete se pecanju. I posle punih četrdeset godina na sceni i dalje su među najrelevantnijim heavy metal izvođačima, što novi album samo potvrđuje. Čak i da se ispostavi da je ovo njihovo poslednje studijsko izdanje (a pričalo se to i za prošli album, zar ne?), takvog završetka karijere niko se ne bi postideo. Naprotiv.



Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

No comments:

Post a Comment