Sep 30, 2015

Roger Waters The Wall: Jedan drugačiji Zid


Samo nekoliko dana nakon što je Dejvid Gilmor objavio novi studijski album, svojim novim izdanjem oglasio se i njegov bivši kolega iz benda Rodžer Voters. Dugo najavljivani koncertni film sniman tokom svetske turneje The Wall Live (2010-2013) doživeo je svetsku premijeru 29. septembra (ne računajući pretpremijerno prikazivanje na filmskom festivalu u Torontu tri nedelje ranije). Publika u dvadesetak zemalja širom sveta, uključujući i Srbiju, imala je priliku da prisustvuje jedinstvenoj projekciji (budući da film neće ići u redovnu bioskopsku distribuciju) svojevrsnog dokumenta zvanično najvećeg koncertnog spektakla jednog solo umetnika svih vremena. Teško je reći da li je film prevazišao ili "samo" ispunio ionako ogromna očekivanja, ali da je ono što su prvi gledaoci imali prilike da vide bilo drugačije od svih dosadašnjih tumačenja ovog koncepta, to je nesumnjivo.


U krugovima fanova Pink Floyd već neko vreme kruži pošalica da je Rodžer Voters najplaćeniji arhitekta (što po profesiji i jeste) na svetu: projektovao je jedan jedini zid i već 35 godina zarađuje na njemu. Čisto podsećanja radi, The Wall se prvobitno pojavio kao konceptualni album krajem 1979. godine. Priču o razočaranom rok muzičaru koji se skriva od celog sveta iza svog figurativnog zida Voters je bazirao uglavnom na sopstvenim iskustvima, mada sličnosti između glavnog junaka fabule albuma (nazvanog Pink) i Votersa lično i nisu toliko velike koliko se na prvi pogled čini. Originalna The Wall turneja bila je u svoje vreme najkompleksniji komad rok teatra ikad izveden na sceni, čak toliko da je iz logističkih razloga održana u samo pet gradova u Evropi i Severnoj Americi. Na osnovu albuma je snimljen i igrani film Pink Floyd - The Wall (1982), koji danas nije toliko poznat širokoj javnosti koliko uživa kultni status među fanovima. Nažalost, The Wall je označio i početak kraja za Pink Floyd, bar u onoj postavi koja se danas naziva klasičnom.



Iako je u međuvremenu napustio matični bend i posvetio se drugim, manje ili više uspešnim, solo projektima, Voters nikad nije odustao od Zida. Nekoliko meseci po rušenju Berlinskog zida, u saradnji sa tada najpopularnijim svetskim muzičarima (od kojih su neki danas potonuli u potpunu opskurnost), izveo je integralnu verziju albuma u Berlinu, a taj koncert je još dugo posle toga bio repriziran i na našim televizijama. Dvadeset godina nakon Berlina, a trideset nakon originalne serije koncerata, Voters je održao još jednu The Wall turneju, koja je po složenosti (ali i broju izvođenja) daleko nadmašila originalnu. Film Roger Waters The Wall rezultat je te turneje, i istovremeno mnogo više od toga. Mada ne postoje indicije da će se njegov autor (i subjekt) uskoro penzionisati, ovaj film je završni potez punog kruga jednog muzičara, i čoveka.



O muzičkom delu filma ne treba previše trošiti reči; (zaslužena) sintagma najveći koncertni spektakl svih vremena govori dovoljno. Ono što čini Roger Waters The Wall drugačijim je polu-dokumentarna priča o samom muzičaru i jednoj od njegovih opsesija jako dobro poznatih svim ljubiteljima njegove muzike. U pauzama između blokova pesama (ili su pesme zapravo pauza?) pratimo Votersov put kroz Evropu na poklonjenju grobnici oca koga praktično nikad nije upoznao, a koji je ovekovečen u toliko njegovih pesama da bi ih bilo preterano nabrajati. The Wall tako dobija još jednu, čini se konačnu dimenziju, i više se ne odnosi samo na otuđenu rok zvezdu iza zida već priča priču i o jednom tužnom starcu koji možda prekasno ruši neke svoje lične zidove koji su ga odavno definisali. Neću da kvarim onima koji tek treba da gledaju film, ali moram da kažem da ima nekoliko otkrovenja koja gotovo lede krv u žilama i nekoliko zaista dirljivih (ali ne i srceparajućih) scena.



Pouke skrivene iza slojeva paralelne naracije su i najveća vrednost ovog filma; ovde više nemamo samo Pinka kao metaforu Rodžera Votersa ili Rodžera Votersa u ulozi Pinka, već obe linije rade zajedno i kreiraju jednu veću alegoriju u kojoj će se pronaći svako od nas. Jer, priznali mi to ili ne, svako od nas ima neki svoj zid, svoju fasadu navučenu preku unutrašnjosti koju ne želimo ili ne smemo da dozvolimo da drugi vide. Svako od nas ima svoju tvrđavu, svoj zid ćutanja, zid plača, i kao što smo ih sami izgradili tako sami moramo i da ih srušimo, jer jednog dana više neće biti vremena za to. To je ono što Voters pokušava da nam poruči ovim filmom: zidovi služe samo da bismo mi iza njih stajali zatvoreni i mada mislimo da se tako štitimo od nečega zapravo samo sebi uskraćujemo životne radosti koje su možda odmah iza našeg zida.



Zaključak? Što se tiče filma, Roger Waters The Wall je audio-vizuelno iskustvo u kojem će najiskrenije uživati i oni koji možda nisu preterano upoznati sa pričom ili uopšte radom grupe Pink Floyd. Ne znam da li je potrebna veća preporuka. Što se tiče zidova, jedina pouka koja se može izvući je da ih treba rušiti. Što pre. Doduše, Voters nam je to rekao i pre tridesetak godina, ali je i njemu trebalo i previše vremena da to sprovede u delo. Ali, ako jedan starac može da smogne snage da ruši svoj bedem građen i pojačavan decenijama, možemo i mi. Vredi.



Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

No comments:

Post a Comment