Oct 21, 2015

50 godina MSU u Beogradu: ponoć savremene srpske umetnosti

Simbolički časovnik čije aktiviranje je u februaru ove godine bombastično najavilo trenutak kada će Muzej savremene umetnosti u Beogradu ponovo otvoriti svoja vrata posetiocima juče je došao do kraja svog puta. Uz otkucavanje reda digitalnih nula muzej je ipak ostao zaključan kao što je i bio poslednjih godina, tačnije od 2007. naovamo.

Izvor: Wikimedia Commons,
korisnik Antomoro
Nesuđeni svečani trenutak ispratila je jedino grupa nezadovoljnika okupljena pod zastavom jedne nezavisne umetničke grupacije, performansom mlake poruke i protestom nejasno formulisanog cilja, koji samim tim nigde ne bi odjeknuo dalje od margine kulturnog dodatka u lokalno orijentisanim štampanim medijima, ali je kod paranoično nastrojene vlasti ipak uspeo da izazove strah dovoljan za angažovanje kordona policije oko zgrade muzeja (o čemu pak domaći mediji ne progovaraju ni reči).

Slika nekome tužna, nekome strašna, ali nepogrešivo realistična u prikazu stanja savremene srpske umetnosti: jedno veliko ništa ka kojem država sprečava pristup onima koji bi želeli da na mestu tog ničega bude makar nešto.


Jučerašnji datum (20. oktobar) mnogo je značajniji za Muzej savremene umetnosti u Beogradu od pukog ponovnog otvaranja nakon (ne)izvršene sanacije zgrade. Dvadesetog oktobra 1965. godine, pre punih 50 godina, Muzej savremene umetnosti svečano je otvoren po prvi put. Zgradu na levoj obali Save u neposrednoj blizini Ušća projektovali su arh. Ivan Antić (1923-2005) i arh. Ivanka Raspopović (1930-2015), po tada najsavremenijim principima projektovanja muzejskih i galerijskih zgrada, oko koncepcije koju je definisao prvi direktor Muzeja Miodrag B. Protić (1922-2014) po ugledu na vrhunske galerijske prostore koje je proučio na studijskom putovanju u Njujork. Po svojim oblikovnim i funkcionalnim kvalitetima ovo zdanje predstavlja jedan od najvećih dometa postmoderne arhitekture u južnoslovenskim zemljama uopšte i kao takvo 1987. godine proglašeno je za spomenik kulture.

Izvor: Wikimedia Commons,
korisnik Antomoro

Međutim, u poslednjih dvadesetak godina Muzej je više proveo pod katancem nego u svojoj originalnoj funkciji, iz ovog ili onog razloga. Najčešće se pominjao nedostatak sredstava za tekuća održavanja galerijskog prostora, a poslednjih osam godina glavni razlog tavorenja Muzeja je oronulost zgrade prouzrokovana hroničnim nedostatkom finansija. Fantomska sanacija (ili, kako se zvanično - i nestručno - naziva, rekonstrukcija) zgrade koja je trebalo da bude završena juče, osim nešto malo kozmetičkih radova nikada zapravo i nije započeta, već je javna nabavka za izbor izvođača radova otvarana i propadala više puta, te još jedan tender u nizu treba da bude raspisan ovih dana. A prema najnovijim najavama iz Ministarstva kulture i informisanja, Muzej će biti otvoren "u martu ili aprilu naredne godine". U oktobru biće u novembru, u novembru biće u decembru, kako kaže odurna pesma, savršena za citiranje u ovakvim prilikama.

Izvor: Wikimedia Commons,
korisnik Viktor Marković

Anegdota kaže da je, odbivši da racionalizuje budžetske izdatke za kulturu u najvećem jeku Drugog svetskog rata, Vinston Čerčil opravdao svoju odluku rečima "A za šta se onda borimo"? Istina je da Čerčil ovo nikad nije izgovorio, ali jeste izgovorio nešto možda manje upečatljivo, ali svakako mnogo značajnije po ovom pitanju: "Umetnost je od suštinskog značaja za celokupan život jedne nacije. Država je dužna da je održava i ohrabruje. Loše se piše onom narodu koji se ne odnosi prema umetnosti sa dužnim poštovanjem i uživanjem". Mada bi se o britanskom (kolonijalnom) umetničkom nasleđu moglo diskutovati, za razliku od naših nekoliko poslednjih vođa Čerčila će istorija upamtiti kao mudrog državnika.

Izvor: Wikimedia Commons,
korisnik Matija

Ako ne umetnost, šta onda naša država održava i ohrabruje? Novac poreskih obveznika, zajedno s onim koji je (protiv)ustavno otet od penzionera i radnika pojedinih javnih ustanova uložiće se u stavku koja je trenutno od najvećeg značaja za srpski narod u globalu: nacionalni stadion dostojan fudbalske velesile kakva jesmo. Hleba imamo (skoro pa) dovoljno, dajte nam igara. Za to vreme, konstantna smanjenja ulaganja u nauku, kulturu i umetnost, da ne pominjem industriju i poljoprivredu, dovela su do toga da su ove grane u Srbiji XXI veka na ivici postojanja. Ipak, najveće polje državnih investicija još uvek je sâm državni aparat, čime država samu sebe ubija da bi živela, kao Kišova Krmača koja proždire svoj okot. A dokle god ima onih koji su zadovoljni toplim obećanjima i hladnim sendvičima, lekcije (ne tako davne) prošlosti neće biti naučene.

Izvor: www.blic.rs,
foto Milorad Milanković

I dok sa jedne strane demonstranti kao svoju najjaču parolu ističu da su u Srbiji "stasale dve generacije umetnika koje nisu ni kročile u Muzej savremene umetnosti" (autor ovih redova, iako sebe nikako ne smatra umetnikom, imao je tu priliku), sa druge ministar Tasovac prihvata ličnu odgovornost za celu tu ujdurmu, rušeći tako i ono malo kredibiliteta koliko je nekada imao kao kulturni radnik. A odgovornost je zapravo na svima nama, na onima koje (ni)smo birali, sistemu koji su stvorili u naše ime i na tome što se još uvek plašimo da kažemo ili, još gore, učinimo nešto čime će se neko odgore naći pogođen.

Izvor: Wikimedia Commons,
korisnik Redondodoli

Ono što je ipak najstrašnije u celoj priči je da nakon decenija nemara prema mladim umetnicima (da ne pominjemo naučnike, inženjere...) savremena umetnost u Srbiji praktično više i ne postoji. A za nešto čega nema ne treba ni prostor, zar ne? Časovnik iznad vrata Muzeja otkucao je ponoć savremene srpske umetnosti. Svitanje još uvek nije na vidiku. A ako se ovako nastavi, pitanje je da li će ikad i doći.


Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

No comments:

Post a Comment