Oct 11, 2015

Adaptacija robne kuće u Rumi: još jedan zločin protiv arhitekture


Početkom ove nedelje započeti su radovi na proširenju lokala u prizemlju nekadašnje robne kuće "Ruma" u Rumi, danas u vlasništvu više privatnih preduzetnika. Budući da je ova zgrada već decenijama izložena devastaciji pod uticajem sumnjivo stečenog kapitala, najnovija intervencija samo je još jedan klin u kovčegu u koji rumski "preduzetnici" sahranjuju nekadašnji arhitektonski ponos grada, a kraj silovanja nekada nadaleko poznate građevine još uvek nije na vidiku.

Robna kuća "Ruma" građena je od aprila 1969. do marta 1971. godine po projektu arhitekte Srbe Misirkića, za potrebe trgovinskog preduzeća "Venac". Modernistička forma zgrade kao smeo kontrapunkt u zoni nasleđene arhitekture odmah je naišla na oštre kritičare, koji se decenijama nisu utišavali. Najveći trn u oku tadašnjih likovnih puritanaca predstavljala je glavna, južna fasada, sa šest mozaičkih panela apstraktne simbolike izvedenih po nacrtima akademskih umetnika Božidara Džmerkovića i Branislava Makeša. Iako je zgrada brzo postala deo kolektivne svesti Rumljana, trebalo je da prođe još mnogo godina da njene vrednosti budu prepoznate i u krugovima istoričara umetnosti, tako da je tek poslednjih godina počelo da preovladava mišljenje da robna kuća predstavlja retko uspešno delo u gradu koji se baš i ne može pohvaliti sa mnogo dobrih primera arhitekture XX veka.




U prilog značaju ove zgrade govori još nekoliko podataka, između ostalog da je to bio jedan od prvih namenski građenih objekata ovog tipa u tadašnjoj SFRJ, kao i da se u njoj nalazio i prvi eskalator u Vojvodini (danas van funkcije). Unutrašnja organizacija objekta rešena je u četiri etaže, sa samouslugom u podrumu i maloprodajnim punktovima u prizemlju i dva sprata, a na krovnoj terasi se nalazio bistro, kojeg se sećam kroz nekoliko slojeva magle po žutom i crnom soku na koji je deda umeo da odvede burazera i mene pre skoro punih trideset godina. Samo prizemlje je sa južne strane bilo povučeno oko tri metra od ulice, čineći tako svojevrstan trem gde sam se ne jednom sakrivao od iznenadne kiše, a u ovom tremu bila je postavljena i komemorativna ploča rumskim trgovcima poginulim i streljanim u NOB-u.


(Foto: Nikola Štimac)

U trenutku pisanja ovog teksta, taj trem više ne postoji, kao što već više od dvadeset godina ne postoji ni trgovačko preduzeće "Venac", bar ne u onom obliku u kakvom je postojalo kada je robna kuća građena. Prešavši u ruke privatnika, zgrada je zadržala svoju originalnu funkciju, ali danas se na njena dva sprata danas nalazi kineski bofl. Prizemlje je isparčano u više lokala koji, s obzirom na lokaciju, drže za rumske uslove izuzetno veliku cenu kirije, ali je bar forma zgrade (ne računajući mozaike naružene odvratnim svetlećim reklamama) do pre nekoliko dana bila autentična.




Nečijom ingenioznom zamišlju, prizemlje robne kuće je progutalo i trem, tako da se sada do ulice nalaze bezlični stakleni paneli, koji čak nisu ni uniformni već svaki lokal vodi svoju politiku po tom pitanju, na stranu to što novi izlozi potpuno odudaraju od ritmike glavnog dela fasade. U jednom od lokala ostala je zarobljena i pomenuta spomen-ploča, čija sudbina je sada potpuno neizvesna. (Danas ionako više nije popularno podsećati na zlodela naših vekovnih prijatelja Nemaca.) Još strašnije je to što se radovi izvode potpuno legitimno, po važećoj građevinskoj dozvoli, što dovoljno govori i o tome kakvi kadrovi danas odlučuju o oblikovanju naših gradova.


Inicijali Božidara Džmerkovića i Branislava Makeša

Narod gleda, češka se po glavi, ali niko se ništa ne pita niti se ko ozbiljno buni. Zašto bi se i bunio, jer privatni kapital u ovoj banana-republici odavno ne poznaje ograničenja. Koliko prošle godine, pokušaj pokretanja inicijative da se makar mozaici sa južne fasade stave pod zaštitu države propao je iz čisto birokratskih razloga, jer još uvek nije prošlo pola veka od izgradnje objekta. A u kakvom obliku će (i da li će uopšte) zgrada dočekati taj jubilej, danas je teško i zamisliti.



Ono što sigurno znam jeste da se povodom ovog arhicida niko neće bitnije potresti. Oni koji danas kritikuju sutra će već biti ućutkani, a za nekoliko godina ovaj potez će od nekih verovatno biti hvaljen, a od većine sigurno prihvaćen, jer drugog izbora nema. A to je odavno realnost naše arhitekture. Nažalost.


Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.


No comments:

Post a Comment