Nov 30, 2015

Dan republike koje više nema, u muzeju izbrisane istorije zaboravljene države

"Danas kada postajem pionir, dajem časnu pionirsku reč..."


Kao da je to bio neki drugi život. Na Dan republike stajali smo u gomili, bele košulje i pantalone na peglu. Na glavama plave titovke, oko vrata crvene marame. U bukvarima je mali Joža još uvek kuvao svinjsku glavu i spuštao se niz snežnu padinu u majčinom koritu za veš. Šta smo mi tad mogli da znamo? Da više nikad neće biti štafete mladosti, da sledeće godine više neće biti ni pionira ni slika velikog Jože u učionicama, a da će one posle toga i bratstvo i jedinstvo otići u materinu u oblaku dima i krvi? Pojma mi nismo imali.

Bili smo srećni i ponosni. Niko nas ništa nije ni pitao. Neki kažu da to tada ništa nije valjalo, zato je sve i moralo da se raspadne; ja bih voleo da mi neko pokaže šta je (i kome) danas bolje. Lako je pljuvati po onome u šta su naši ne tako daleki preci verovali, sad kad smo utopiju južnih Slovena počeli da zaboravljamo. A kako će je i pamtiti pûk kad više ni muzeji ne čuvaju sećanje?


Nešto više od četvrt veka kasnije, prvi put u Kući cveća. Planinarska jakna, blatnjave cipele. Neće drug Stari zameriti, pa i partizani su mu bili kaljavi, oni koji su uopšte imali čizme. Moj deda je četrdesetprvu pregazio u krpama; jedna od mana familijarno ogromnih stopala. Deda je nedugo posle rata izbačen iz partije, zvanično jer se godinu dana nije pojavljivao na sastancima i za to vreme "nije živeo partijskim životom", nezvanično jer se pobunio protiv dodele stanova zaslužnim članovima koji su rat proveli u mišjoj rupi. Idealan i pravedan sistem? Daleko od toga. Pa opet kažem, pokažite mi koliko je (i kome) danas bolje.



Dan republike u Muzeju istorije Jugoslavije, inače najposećenijem jugoslovenskom muzeju, još uvek je praznik. Na parkingu autobus zagrebačkih tablica, unutra poveća grupa Azijata. Tri penzionera šetkaju, razgledaju, slikaju se, smeju. Umesto ulaznica, dobijamo na rever bezlične papirne nalepnice, studenti i penzioneri plave, ostali crvene. Osećaj pomalo neprijatan; dizajnerski genije koji je ovo smislio mogao je da pokuša i sa različitim oblicima, na primer šestokrakom zvezdom. Mimoilazimo se i sa grupom bledih, plavokosih ljudi nordijske fizionomije. Svet u malom.



A od istorije Jugoslavije u Muzeju istorije Jugoslavije nema ništa. Jedna postavka prikazuje radove studenata konzervacije na Fakultetu primenjene umetnosti: sa zidova se smeškaju svetački likovi. Nekoliko prostorija fresaka, ikona, crkava... Istorija, da. Jugoslavije, nikako. U krcatoj bioskopskoj sali u prizemlju vrti se u nedogled dvadesetominutni propagandni film o Titovoj fotogeničnosti koji ne govori ništa što i najpovršniji laik ne zna; kolaž o vojniku koji je postao državnik i njegovim susretima sa značajnim svetskim vođama, masom koja ga je obožavala, vrednim omladincima i studentima koji su bili u pravu ispresecan scenama odmora u brionskim parkovima, lova u Karađorđevu i uopšte hedonizma najvišeg nivoa.



Najviše istorije Jugoslavije ovde ima u suvenirnici: razglednice, blokčići, privesci, neizbežni magneti za frižider, ali i monografije, ozbiljnije i manje ozbiljne knjige, šolje i majice sa motivima pop-kulturnog SFRJ kiča, kape sa petokrakama i opet titovke i crvene marame. A ipak i suvenirnica zvrji prazna.



Poviše samog muzeja, žižna tačka kompleksa. Večno počivalište najvećeg sina naroda i narodnosti. U zdepastoj zgradi od oker cigle monolit belog mermera opkoljen vegetacijom plastičnog odsjaja. Vojnički pozdravi. Na zidu velika politička karta sveta označava odakle su na treću najveću sahranu ikada došle delegacije. Samo četrnaest sivih mrlja na karti, od čega samo jedna u Evropi. Albanija. Neke stvari se nikad ne menjaju.





U dve bočne niše zagrađene staklom, sve ono što je od Tita ostalo. Predsednički kabinet: bogato rezbaren radni sto, debeo tepih i vitrina sa knjigama o drugu Starom. Kutija skupih cigara i pribor za uživanje u duvanu. Izvodi iz knjige utisaka, neki iz današnje perspektive blago komični. Jedna bela mornarička uniforma sa ratnim odlikovanjima i štafete. Na desetine štafeta (ne samo štafeta mladosti), među njima nekoliko istaknutih: prva, ona koju je predao Miroslav Cerar, poslednja koju je Tito primio, ona nepredata u godini kad je Tito umro, ona poslednja ikada iz godine pre nego što je moja generacija položila zakletvu s početka teksta...



Pomalo je tužno sve to. To što nema Jugoslavije i najmanje od svega. Tužno je što konstantno brišemo istoriju gumicom revizije. Tužno je što je najveći državnik van dva vladajuća bloka danas sveden na nivo pop-art ikone ideologije i republike koja više ne postoji, ekscentričnog lidera nesvrstane zemlje koji se šetao po svetu i družio sa najvećim moćnicima. Eksponat u muzeju izbrisane istorije jedne zaboravljene države. Najbitniji, ali i dalje samo eksponat.




Vremena se definitivno menjaju. Točak istorije neprestano se vrti, samo kod nas ostavlja jako kratak trag. Sad su u modi neki drugi heroji, ništa manje diskutabilni ali daleko manje ostvareni. Danas vidimo neke zablude koje su naši stariji ne tako davno smatrali za životne istine. Nismo mi bili braća u jedinstvu, ali možda smo mogli da budemo prijatelji da nam je dato da biramo kao što se (za razliku od rođaka) prijatelji i biraju. Istorija nam je tako pokazala. A možda i nije. Bez istorije to nikad nećemo znati.





Narodi koji sopstvenu istoriju brišu i prekrajaju osuđeni su da je žive iznova i iznova dok ne nauče lekciju. Nemci su na primer imali itekako velik razlog da zaborave desetak godina prošlog veka, pa su eto zakonom zabranili taj zaborav (za razliku od nas koji se poltronski ustručavamo da se sećamo tuđih istorijskih mrlja) i eno ih sada vekovima ispred nas, dok ćemo mi uvek ostati izgubljeni u potrazi sa sopstvenim identitetom, nesposobni da shvatimo da narod nije postojana klisurina već živo biće podložno razvoju i da su greške u proceni sastavni deo svakog odrastanja. Pojedinca koji se juče izdavao za jedno a danas za drugo, pritom negirajući da je juče ikad postojalo, niko ne može da poštuje. Zašto bi iko onda poštovao državu koja uporno radi isto to?



A dok to ne shvatimo, nestaće sećanje i na 29. novembar i na 25. maj, da ne pominjem 15. maj, 22. decembar i tako dalje... Kuća cveća ostaće samo turistička atrakcija, dugo konačište jednog tipa u beloj uniformi koji je pušio Kohibu i voleo da dobija ukrasne palice na poklon. A do tada će istorija zaboraviti i one koji danas drže gumicu.



Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

2 comments: