Nov 1, 2015

Ramsko-zatonjska peščara

Jesen je po mnogima najbolje doba godine za planinarenje i boravak u prirodi uopšte. Pored prijatnog vremena, ni previše toplog ni još uvek prehladnog, jesen se uvek potrudi da živopisnim bojama ulepša dan svima koji se odluče da provedu dan van kuće. Tako su planinari PK "Borkovac" iz Rume odlučili da poslednjeg dana oktobra posete Ramsko-zatonjsku peščaru, ne tako poznat kraj u severoistočnoj Srbiji, nezasluženo retko posećen od strane izletnika.

Ramsko-zatonjska peščara nije nepoznanica samo planinarima, već se i u literaturi i na internetu može naći vrlo malo podataka o njoj, uključujući tačne dimenzije i položaj. Dok je sigurno da se prostire uz desnu obalu Dunava, od mesta Ram na severozapadu do mesta Zatonje na jugoistoku (oba u opštini Veliko Gradište), ne postoje tačni podaci o njenoj površini, širini ili dužini, ili bar nisu dostupni najširoj javnosti. Ponegde se čak pominje i kao Ramsko-golubačka peščara, u dužini od čitavih 70 kilometara uz Dunav. Kako god se tačno zvala i koliko god tačno bila dugačka, izvesno je da je u pitanju jedna od nekoliko peščara u Srbiji, uz Bačku (Subotičku) peščaruDeliblatsku peščaru i ostale. (Tačan broj peščara u Srbiji varira od autora do autora: uglavnom se govori o devet peščara, ali neki autori tvrde da ih ima samo tri, dok drugi smeštaju čak sedam samo na prostor opštine Veliko Gradište; ovo je samo još jedan prilog tezi da u Srbiji svaki naučnik ima i sopstvenu nauku.)

Selo Ram
Nedavno otkriveni spomenik u čast stogodišnjice odbrane Stiga
u I svetskom ratu (1915. godine)

Iako mi je ovaj kraj bio praktično nepoznat, moram priznati da od akcije nisam očekivao mnogo, naročito s obzirom na najave vodiča da na stazi nema većih uspona. Opis ture ličio mi je suviše na Titelski breg, simpatično ali ne i suviše atraktivno prirodno dobro. Iskreno, na turu sam pošao najviše zbog Ramske tvrđave, interesantnog a opet ne preterano popularnog istorijskog i arheološkog lokaliteta. Međutim, duž staze je i pored tvrđave itekako bilo šta da se vidi.

Ramska tvrđava

Rumski, mitrovački i nekoliko beogradskih planinara pešačenje su upravo i započeli u selu Ram, gastarbajterskom naselju sa stereotipnim višespratnicama za prezentaciju uludo utučenog kapitala oličenog u belim gipsanim lavovima i materijalno skupim a duhovno jeftinim kopijama korintskih i kompozitnih stubova. Dunav je na ovom mestu veoma širok, obala je uređena, a objekti najbliži vodi kombinuju uticaje srednjoevropskih i mediteranskih stilova gradnje u neobičan sklad koji nekako uspeva da izbegne nakaradnost kojom ovakve graditeljske slobode obično rezultuju. Prostorom još uvek dominira nevelika tvrđava sa pet kula, jedna od sedam tvrđava uz obale Dunava na prostoru Srbije.




Tvrđavu su 1483. godine podigli Turci, po nalogu sultana Bajazaita II, a na mestu starijeg rimskog vojnog logora. U vreme gradnje zauzimala je važnu stratešku tačku u pograničnom pojasu prema Ugarskoj, ali je proširenjem Otomanske imperije ka severu brzo izgubila taj značaj. Tvrđava se izvorno zvala Ihram (u Islamu, sveto stanje duha koje mora dostići svako ko se uputi na hadžiluk), što je u ovim krajevima skraćeno u Ram. Po arhitektonskim odlikama predstavljala je klasično utvrđenje svog vremena, građeno po otomanskim i vizantijskim fortifikacionim principima, sa jedinom bitnijom inovacijom u vidu artiljerijskih otvora na zidinama, što svedoči o važnoj ulozi vatrenog naoružanja u funkciji tvrđave.



Ramska tvrđava je napuštena u XIX veku, a s obzirom da od tada nije korišćena ni u kakve svrhe začuđujuće dobro je očuvana. Prostor oko i u unutrašnjosti utvrđenja deluje održavano, ali ne postoji ni osnovna turistička infrastruktura, da ne pominjem vođene ture, što je velika šteta jer jedan objekat ovakvog tipa svakako zavređuje pažnju posetilaca.



Od Rama smo krenuli na jugoistok ka Srebrnom jezeru, preko peskovitih brda sa kojih puca pogled ka istočnoj, rumunskoj obali i ušću Nere u Dunav. Već sam pogled bio bi dovoljan da izvuče celu akciju, a ubrzo su stigla i prava planinarska uzbuđenja. Nekoliko uspona i silazaka, ne naročito zahtevnih ali dovoljno oštrih da preznoje, učinili su turu zanimljivijom nego što smo očekivali. Sjajan utisak nije mogla da pokvari ni jaka košava, koja je na momente pretila da vine u vazduh one malo lakše među nama.




Usput smo posetili više izuzetnih vidikovaca, uključujući i jedan okrunjen monolitnim stenama škriljca koje izranjaju iz peskovite podloge, za koje arheolozi od skoro smatraju da su služile kao svetilište i žrtvenik u doba kad su ovim prostorima vladali Kelti. Iako ova teorija tek treba da bude i zvanično potvrđena, uz domaće istraživače su stali i neki od najpoznatijih svetskih poznavalaca keltske kulture, tako da je vrlo moguće da smo pre mnogih drugih imali prilike da posetimo jedan lokalitet koji u bliskoj budućnosti može da postane vrlo značajan, a možda i turistički atraktivan.






Na najvišoj tački na stazi ("čak" nešto više od 200 metara nadmorske visine) napravili smo kraću pauzu, koju je edukativnom pričom o gljivama u svom stilu začinio veteran PK "Borkovac" Ljuba Mirković, završivši izlaganjem o vrsti Phallus (koja na prvi pogled liči na smrčak), koje bi komotno moglo da bude deo neke dvosmislene stand-up komičarske tačke. Tako smo saznali da falus liči na "mlad polni organ", da ga po šumi traže samo žene "jer muškima ne treba", te da prestaje da bude jestiv "kad poraste" i još mnogo korisnih informacija. Salve smeha, dobacivanja i pošalica odlično su legle uz užinu i degustaciju više vrsta domaće rakije, tek koliko da se ugrejemo i spremimo za nove nalete vetra.




Nakon još nekoliko interesantnih vidikovaca konačno smo se ponovo spustili do obale Dunava i mesta Zatonje, a ubrzo smo stigli i do Srebrnog jezera. Ovo poznato izletište i letovalište u obliku potkovice stvoreno je pregrađivanjem rukavca Dunava i čuveno je po svojoj čistoj vodi, ali i po tome što ovde nema komaraca, ili je to ipak samo marketinški trik. Bilo kako bilo, još jedna kraća pauza na obali jezera bila je više nego prijatna.



Poslednja etapa pešačenja vodila je kroz selo Ostrovo (iskvareni austrijski izgovor srpske reči ostrvo), koje se nalazi na nekadašnjoj dunavskoj adi, a danas na pojasu kopna između Dunava i Srebrnog jezera. Na drugom kraju jezera nas je dočekao zalazak Sunca, ali i naši kuvari sa oranijom izvrsnog paprikaša koji se sipao i dvaput, a našlo se tu mesta i za poneku ljutu papričicu, limenku piva i kolače sa čokoladom (zamesila Sofia) i bundevom (za recept se obratiti Marini), da se zasladi večera. Mrak je pao brže nego što smo se nadali, pa smo se onako siti i na prijatan način umorni potrpali u autobuse; neki od nas zadremali su i pre nego što smo izašli na autoput prema Beogradu i dalje, ka Rumi i Sremskoj Mitrovici.




Kao što sam još na stazi rekao vodičima, akcija je višestruko nadmašila moja skromna očekivanja. Nepunih 14 kilometara pešačenja možda nije krupan zalogaj, ali je uz sve što je staza imala da pruži bilo sasvim dovoljno. Ako nečega mora da mi bude žao, to je da je do kraja godine ostala samo još jedna akcija u izvođenju PK "Borkovac" (o tom potom), pa će u naredna dva-tri meseca biti manje prilike za druženje sa ovako dobrom ekipom. Što ne znači da se u međuvremenu nećemo i sami organizovati za neke druge ture, sa drugim društvima ili u sopstvenoj režiji. A planova već ima...



Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

No comments:

Post a Comment