Dec 15, 2015

Decembarsko proleće na Homolju


Sredinom decembra put nas je odveo na Homoljske planine, onaj istočni deo koji se posećuje malo ređe od zapadnog kojem pripadaju vrhovi poput Štubeja, Velikog Vranja, Malog i Velikog Vukana i problematičnog Omana, oko koga se još uvek lome koplja da li uopšte pripada masivu Homolja ili nečemu sasvim desetom. Ispred Smrčkova, akciji beogradskog PK "Policajac Josif Pančić" pridružili smo se Šomi i ja, ugrabivši verovatno jedan od poslednjih lepih vikenda u godini, a akcija (iako sama po sebi možda i ne previše atraktivna) nije razočarala. Naprotiv.

Deluje kao da sam se u poslednje vreme ponovo ulenjio. Prošle su pune dve nedelje od poslednjeg teksta, ali daleko bilo da sam za to vreme sedeo skrštenih ruku što se pisanja tiče. Desetak dana sam radio na tekstu o backpacking turi zapadnom Srbijom za "Planinarski Glasnik", koji je na kraju odbijen uz obrazloženje da opis staze nije dovoljno detaljan i da su čitaocima "Glasnika" lične impresije u tekstovima nezanimljive i beskorisne. Kad sam shvatio da bi jedan za kriterijume uredništva dovoljno detaljan opis staze od 155 kilometara (čak i bez ličnih impresija) bio sumanuto predugačak za novinski članak, jednostavno sam digao ruke. Ma koliko bio svestan koliko bi to značilo za promociju kluba (pa i za moju ličnu promociju), ja bih ipak nastavio da pišem nezanimljive i beskorisne tekstove na jednom lošem blogu, kako mi rekoše. Zanimljivih i korisnih tekstova o dužinama, nadmorskim visinama, procentima nagiba, konfiguraciji terena, orijentirima, markacijama i toponimima ionako ima i previše.



Opuštena homoljska akcija došla je kao pravo osveženje od jalovog pisanija. Osveženje, ali ne i rashlađenje, jer je nedeljni dan usred decembra bio pravi prolećni, sunčan i topao, tako da su neki od nas skoro celu akciju proveli u duksevima. Sunce je već uveliko bilo na nebu kad smo se iskrcali iz kombija negde na magistralnom putu Žagubica-Donji Milanovac i započeli pešačenje kolskim putem u pravcu vrha Zdravča. Samo su gole krošnje i gusta magla po kotlinama ispod nas mogle da posvedoče da je zima pred vratima, sve ostalo je delovalo mnogo bliže oktobarskom nego decembarskom ambijentu.

Sa uspona na vrh Zdravča

Beljanica na horizontu

Kolski put smo pratili tek petnaestak minuta, a zatim skrenuli na jednu poširoku stazu levo i započeli lagan uspon. Nailazimo uskoro na trošnu kućicu na padini, pozdravljamo domaćina. Na pitanje kako je, čiča odgovara kao iz topa: "K'o sedam mrtvih!" Nećemo da kvarimo. Odmah iza kuće kreće oštar uspon ka grebenu vrha Zdravča i ubrzo se stiže na plato s kojeg se kao na dlanu vide homoljski vrhovi, Beljanica, Kučaj, Borski stol, Veliki krš, Deli Jovan... Na istoku se naziru i snežni krovovi Karpata.

Izlazak na vidikovac pred vrh Zdravča

Vidikovac

Na stenovitom vidikovcu premijerno se razvija nova zastava PK "Borkovac". Možda nadmorska visina od nepunih 900 metara i nije reprezentativan start, ali svejedno srce je puno. Koliko god da sam ponekad glasan u kritikama kluba, lagao bih kad bih rekao da ne osećam ponos što branim boje kluba iz grada u kom živim, koji nosi ime izletišta koje više nego rado posećujem. Biće uskoro prilike da se ova zastava (ili njene dve sestre bliznakinje) zavijore i na mnogo višim vrhovima. Od Homolja do Himalaja, nadam se.

Prva stanica: Homolje

Od vidikovca do samog vrha Zdravča (897 m.n.v.) stiže se za desetak minuta, nemarkiranim stazama uz malo probijanja kroz čestar i još manje pentranja po siparu. Najupečatljivija odlika vrha je sjajan pogled sa litice ka istoku, ali i krečnjačke stene koje se stidljivo pomaljaju ispod travnatog prekrivača. Sa vrha se spuštamo strmom padinom do kolskog puta kojim smo i krenuli i nastavljamo put sledećeg odredišta - vrha Čoka Kurugu.

Pogled sa vrha Zdravča na Veliki Vranj, Štubej, Mali i Veliki Vukan...

A na drugoj strani Deli Jovan, Borski Stol, Veliki Krš, Kučaj...

Do vrha Čoka Kurugu (907 m.n.v.) uglavnom se prati kolski put, a zatim sa puta vodi izbledela markirana staza kojom se na vrh izlazi za nekoliko minuta. Čoka Kurugu (u prevodu Bodljikavi vrh, lokalni vodič reče na srpskom a meni se pre čini na nekom vlaškom dijalektu) je mali proplanak obrastao vrežama kupine s kojeg se pruža vidik ka Majdanpeku i njegovoj okolini. Ovde smo napravili kraću pauzu, a potom se vratili na kolski put i nastavili dalje ka severu do vrha Čoka Njamci.

Pogled sa vrha Čoka Kurugu na Majdanpek i okolinu i Karpate na horizontu


Čoka Njamci (856 m.n.v.) iliti Nemački vrh, ime je dobio po tome što je u I svetskom ratu predstavljao važnu stratešku tačku austrougarske i nemačke vojske. Nije teško ni zamisliti zašto: šumarak na vrhu daje dovoljno skrovitosti, a vidik na sve strane je sasvim dobar, mada ne i bolji nego sa ostalih vrhova koje smo posetili tog dana. Planinarski, ipak, vrh i nije naročito interesantan.

Pogled sa vrha Čoka Njamci


Planinarski atak na poslednje jesenje jabuke


Poslednja (ili smo samo tako mislili) tačka na koju nas je plan puta odveo bila je Kupinova Glava, sa svojih 928 metara nadmorske visine jedan od najviših vrhova Homolja. Kupinova Glava je takođe bila značajno uporište Nemaca u I svetskom ratu, o čemu svedoče još uvek vidljivi ostaci bunkera i rovova na samom vrhu. Iako je uspon prilično lagan, vrh dominira okolinom, a na izuzetne poglede već smo se i navikli.

Sa uspona na vrh Kupinova Glava

All you need is love...

Vrh Kupinova Glava

Ostaci nemačkog bunkera i rova na vrhu

Budući da smo se na stazi spojili sa grupom planinara iz požarevačkog PK "Vukan", naša skupina je odustala od prvobitnog plana da se istim putem vrati na početnu tačku pešačenja, već smo se pridružili Požarevljanima u njihovom daljem planu da posete Homoljsku Potajnicu, zaštićeni spomenik prirode u okolini naselja Selište. (Potajnica ili intermitentni izvor inače označava vrlo redak oblik kraškog izvora, kod kojeg se u kratkom vremenskom periodu ciklično smenjuju intervali aktivnosti i presušivanja; navodno ih u celom svetu ima svega tridesetak.) Ovu odluku mnogi će brzo zažaliti jer se ispostavilo da požarevački vodič, blago rečeno, nije bio na visini zadatka: prateći samo odštampanu topografsku kartu, bez kompasa ili GPS uređaja, konstantno je lutao, silazio sa staze na mestima za koja bi nakon nekoliko stotina metara utvrdio da su pogrešna pa bi se vraćao na stazu, sve vreme kao namerno birajući što neprohodniji teren... Ovo batrganje po šumi potrajalo je dovoljno da se planirano vreme završetka odloži i nakon sumraka; Potajnicu smo na kraju balade pronašli već po mraku, pa je praktično nismo ni videli. Kad smo se konačno zaputili ka Selištu kao cilju pešačenja, već je uveliko pala noć. Do Selišta smo stigli prateći kaljavu dolinu rečice Valja Mori, gladni i umorni, ali i neobično zadovoljni zbog neočekivane avanture.

Ipak, mora se priznati da ne bismo videli ovu lepu livadu da nismo zalutali...

In blato veritas, po ko zna koji put

Ja sam od Potajnice video samo ovoliko. Verovaću drugima na reč.

Pošto smo se malo uljudili na partizanskoj česmi u centru Selišta, druženje smo nastavili u jednoj kafani na putu za Beograd, gde smo Šomi i ja sa novim poznanicima Strahinjom i Dejanom imali sreće da zahvatimo poslednje četiri porcije okrepljujuće teleće čorbe. Zaječarskog piva je, srećom, bilo sasvim dovoljno za sve.




Ovogodišnja planinarsko-pešačka sezona polako se privodi kraju. Da li je bila uspešnija od prethodne, videćemo kad podvučemo crtu posle "Avale iz četiri pravca" koja po tradiciji zatvara kalendar planinarenja po Srbiji. A sledeća godina već pravi zanimljiva obećanja, ali o tom potom. Ionako ćemo o svemu pisati kad dođe vreme. Na lošem blogu, nezanimljivo i beskorisno.


Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

No comments:

Post a Comment