Jan 24, 2016

U potrazi za oknima vrdničkog rudnika


Vrdnik je jedno od najznačajnijih naseljenih mesta na Fruškoj gori. Danas drugo naselje po broju stanovnika u opštini Irig, poznat je kao banjsko lečilište sa termalnom vodom, turistički i rekreativni centar sa brojnim izletištima i planinarsko-pešačkim stazama, kulturno-istorijsko središte gornjeg Srema sa fortifikacionim i sakralnim spomenicima koji datiraju od srednjeg veka naovamo... Međutim, od početka XIX pa do druge polovine XX veka Vrdnik je bio najpoznatiji po rudniku mrkog uglja, jednom od najstarijih rudnika uglja na prostorima Jugoslavije. Iako je rudnik zatvoren pre skoro pola veka, ulazi u pojedina okna vidljivi su i danas, ako znate šta tražite. Vredi li ih videti, prilično je diskutabilno, ali avantura u potrazi za njima vredi. Itekako.

Istorija rudarstva u Vrdniku počinje 1804. godine, kada kaluđeri manastira Ravanica otkrivaju naslage uglja u dolini Velikog potoka i otvaraju prvi ugljenokop. U svom prvobitnom obliku, rudnik je radio do 1817. godine, kada je privremeno napušten, a ponovo počinje sa radom 1845. godine, kada ga braća Vladislav i Pavle Pejačević iz Rume prvo uzimaju u zakup od manastira, a 1849. godine i otkupljuju. U narednih dvadesetak godina rudnik nekoliko puta menja zakupce i vlasnike, a 1871. godine prelazi u vlasništvo Gvide Pongraca iz Zagreba, koji preduzima veća istraživanja i osavremenjuje i razvija rudnik. Porodica Pongrac ga ustupa Austrougarskoj državi 1907. godine, za vreme čijeg gazdovanja se dešava najveći zamah u eksploataciji. Otvaraju se nova okna, od kojih je najveće bilo Južno okno, izgrađeno u periodu 1906-1911. godine, sa dubinom od 227 metara.

Jutarnja panorama Vrdnika

Nakon I svetskog rata vrdnički rudnik postaje vlasništvo Kraljevine Jugoslavije, koja nastavlja iskopavanja uglja. Južno okno 1927. godine stiže do dubine od 274 metra, što je u to vreme bio najdublji kop u Jugoslaviji. Međutim, 1931. godine dolazi do izbijanja vode u Južnom oknu; za samo 24 časa topla voda ispunjava čitavu vertikalu okna, nakon čega naglo slabi obim eksploatacije u celom rudniku. Otkrićem termomineralne vode Vrdnik dobija novi značaj kao banja, mada rudnik nastavlja sa radom i posle II svetskog rata, do 1965. godine kada su iskopavanja obustavljena. Tri godine kasnije je i zvanično zatvoren.

Kratak uvodni izlet za zagrevanje: zaleđeni Lazin vir



Po gašenju rudnika, okna su prvobitno zatvorena daskama i zatrpana zemljom, a kasnije su daske zamenjene betonskim pločama, iz bezbednosnih razloga. Od desetak poznatih okana vrdničkog rudnika, danas je moguće tačno lokalizovati tek pet, uz još dva koja se pojavljuju na topografskim kartama ali su vegetacija i ljudski faktor po svemu sudeći izbrisali svaki trag njihovog postojanja. Da pronađemo i vidimo što se videti može, odvažili smo se Zoran Đukić, drug Nenad Radić i ja, jednog januarskog jutra savršenog za planinsku avanturu.




Budući da su okna bila raspoređena u oblik potkovice oko današnjeg naselja, krećemo od krajnjeg zapada i nastavljamo potragu u smeru suprotnom od kazaljke na satu. Pre dolaska do prvog okna obilazimo zaleđeni Lazin vir na potoku Morintovo. Pentramo se uz strminu levo od vodopada i izbijamo na predivan šumski put prekriven snegom kojim izbijamo na čistinu, takozvani Kanov breg, kuda prolazi jedna sekundarna staza Fruškogorskog maratona (Vrdnik Stara Kolonija - Kraljeva stolica). U šumi odmah uz proplanak nalazimo prvo okno - Zračno okno ili na nemačkom Luftšaht (Luftschacht). Udubljenje u zemlji je ispunjeno vodom (ili, u ovo doba godine, ledom), obraslo šibljem i ne predstavlja impresivan prizor. Ostaci razrušenih betonskih zidova oko udubljenja jedini svedoče da je ovde ikad postojalo nešto načinjeno ljudskom rukom.

Maratonska staza
Zračno okno


Na Kanovom bregu uključujemo se u novu edukativno-pešačku stazu i spuštamo se nizbrdo ka istoku, u dolinu Velikog potoka. Ubrzo pronalazimo okno Zora, odmah uz tablu broj 8 pomenute edukativne staze. Okno nije teško zapaziti, jer je nadzemna betonska konstrukcija još uvek vidljiva, što ga čini oknom kod kojeg ima najviše toga da se vidi. Ovo je ujedno i najpristupačnije okno rudnika, jer se do njega stiže vrlo lako s obzirom da je udaljeno svega pedesetak metara od asfaltnog puta koji vodi od centra naselja do Stare i Severne kolonije, pored hotela "Termal". Pored hotela se nalazilo i najznačajnije Južno okno, koje danas više ne postoji kao takvo već služi kao izvorište termomineralne vode.


Ostaci okna Zora


U blizini okna Zora nalaze se i ostaci Severnog okna. Od naselja Severna kolonija do njega vodi zemljani put, kojim se do okna stiže za nekoliko minuta. Severna kolonija, jedno od tri planski građena naselja za rudare u Vrdniku, specifična je po dva reda izrazito niskih i skromnih kuća, kao da su u njima živeli Diznijevi patuljci a ne ljudi, od kojih su mnoge zadržale elemente originalnog izgleda. Severno okno se prepoznaje kao udubljenje u zemlji u obliku vrtače, koje stanari obližnjih kuća nažalost koriste za odlaganje otpada.

Severna kolonija


Severno okno

Najsevernije i najnepristupačnije okno je Kučurina, koje se nalazi skoro pod samim grebenom Fruške gore, u jednoj uvali sa svih strana okruženoj strmim kosinama. Okno Kučurina takođe izgleda kao plitka vrtača, a ako se samo malo zagrebe po okolnoj zemlji još uvek se može naći grumenje uglja.

Okno Kučurina


Sledeće vidljivo okno, Ugore, nalazi se u istoimenom vrdničkom naselju, s leđa poslednjih kuća. Mada ga nije teško locirati, prilično je teško prići skroz do samog okna, budući da je okolina obrasla gustim šibljem i trnovitim vrežama kupine, tako da je leti pristup do okna možda čak i potpuno onemogućen. Okno je ispunjeno vodom i pretvoreno u baru, trenutno potpuno sleđenu. Okno Ugore je ujedno bilo i poslednje koje smo obišli; obližnje okno Marija, uredno ucrtano u topografsku kartu, nalazi se na privatnom posedu čiji vlasnik nam je potvrdio da je zatrpano i zaraslo u šibljik, ali ipak nije hteo da nas sprovede da se i sami u to uverimo. Ostala okna čije postojanje je zabeleženo u istorijskim izvorima (Staro, Barbara, Gustav, Oskar, Janoš) takođe su zatvorena, ali ne i ucrtana u karte, tako da su njihove lokacije običnim avanturistima (čobanima-budalama) danas nepoznanica.

Okno Ugore
Uspomena na kupine: Krv i led iliti Trnov Ružac
Šumarak u kojem bi trebalo da se nalazi okno Marija,
ili se nekad nalazilo

"Rudničku turu" po okolini Vrdnika zatvorili smo obilaskom starog vrdničkog kamenoloma, u brdu preko puta Vrdničke kule, prethodno se okrepivši vodom sa izvora prozaičnog imena Babin guz. Fruška gora je puna kamenoloma: najpoznatiji su rakovački Beli majdan, Srebrni majdan kod Starih Ledinaca, Orlovo bojište, kamenolom Andrevlje... Vrdnički kamenolom je verovatno najmanje poznat od svih, iako je relativno lako dostupan. Nalazi se sa leve strane puta Vrdnik-Zmajevac, a objekat za separaciju kamena nalazi se uz sam put, međutim stiče se utisak da ga retko ko od stotina ljudi koji ovuda svakodnevno prolaze uopšte i primećuje.

Pregazili smo zaleđeni potok Dubočaš...
...i napili se vode sa Babinog guza
Zgrada separacije vrdničkog kamenoloma



Zgrada separacije zidana je u više nivoa od betonskih blokova, a danas je u prilično lošem stanju. U objekat je moguće ući, ali zbog stanja u kom se nalazi krovna konstrukcija ne bih savetovao duže zadržavanje. Iznad ove zgrade brdo se strmo penje, a zatim se uz jedan usečen ali odavno obrušen uzani put nailazi na čitav kompleks kućica zidanih od kamena i opeke od kojih danas stoje samo spoljni zidovi. Ko i kada ih je gradio, nama je ostalo nepoznato, ali je evidentno da ne potiču iz istog vremena kao i betonska zgrada u dnu brda.






Dalje prateći usečeni put (koji se više naslućuje nego zaista vidi) stiže se do tunela probijenog kroz stenu, pomalo zatrpanog ulaza ali i dalje prilično dostupnog. Tunel je visok oko dva metra i dugačak pedesetak metara, tako da je unutra potrebno poslužiti se lampom, i izbija na drugu stranu brda u sam prostor kamenoloma. Po dnu se još uvek prepoznaju udubljenja od železničkih pragova koji svedoče da je tuda nekada išla pruga, po svemu sudeći na konjski pogon. Ledeni stalaktiti sa tavanice znak su da je voda pronašla svoj put kroz stenu, što samo znači da je brdo nad tunelom već "načeto" i da sat koji broji trenutke do urušavanja tunela već otkucava. Nadam se da ipak neće otkucati uskoro.



Lokalna fauna (foto: Nenad Radić)
Ledeni pećinski nakit




Mada smo se do kamenoloma popeli na teži način, od tunela smo se stazom spustili relativno blago nazad do puta, a zatim ubrzo stigli i nazad do centra Vrdnika. Uz odlično domaće vino ogrejali smo se kod vodiča PK "Borkovac" Pere Ninkovića, legendarnog planinara (i vrsnog kuvara) koji je već našao svoje mesto u knjigama o Vrdniku. Dosta informacija o oknima vrdničkog rudnika koje pišem ovde saznali smo upravo od njega, a nema sumnje da bi se razgovor odužio do duboko u noć da nismo morali da pođemo dok nas prijatan umor nije potpuno savladao...





Danas zatrpana, zabarena i zarasla u šiblje, prosto je neverovatno da su okna vrdničkog rudnika nekada bila čuvena širom stare Jugoslavije. Ono što je danas ostalo od njih ni izbliza ne podseća na značaj koji je rudnik imao pre samo pola veka i jako je teško zamisliti da su neke danas zabačene lokacije duboko u šumi ili u gustom rastinju nekada vrvele od života. Dobro je ipak da se bar neka od tih okana mogu videti i danas, makar i u stanju koje se ne može baš nazvati reprezentativnim. A jednog dana, možda, uspemo da pronađemo i ostala. Ko zna...



Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.


2 comments:

  1. Erzebetsreckov18/2/16 13:10

    Hvala na ovakvom divnom tekstu, na trudu koji ste ulozili, na lepim slikama..... Zaista vredno paznje Pozdrav!

    ReplyDelete
    Replies
    1. Hvala Vama na komentaru. Trudićemo se da bude još ovakvih akcija i sličnih priča. Pozdrav!

      Delete