Apr 26, 2016

Fruškogorski maraton 2016 (propao pokušaj Ultra ekstremnog... doduše, kako za koga)


Poslednji aprilski vikend jedan je od datuma koji zaljubljenici u prirodu željno iščekuju. Sa prvim subotnjim zracima sunca mnoštvo nasmejanih lica sa rančevima na leđima upućuje se ka Popovici, nekad maloj fruškogorskoj vikend zoni iznad Sremske Kamenice a danas značajnom prigradskom naselju Novog Sada. Hiljade planinara, trekera, trkača, atletičara i rekreativaca okuplja jedna ista stvar - poslednjeg aprilskog vikenda održava se Fruškogorski maraton!

Ma koliko ljudi okupljao start Fruškogorskog maratona, verujem da ih je vrlo malo svesno da učestvuju na jednoj od najstarijih treking manifestacija u čitavoj Evropi. Prvi planinarski maraton na Fruškoj gori, tada nazvan "Maraton 25. maj" održan je sada davne 1978. godine, oko Dana mladosti, i bio je dug 86 kilometara. Tokom godina dodavane su manje staze, ona najveća je pomalo menjala trasu i kilometražu, tek da redovnim učesnicima ne postane dosadna, a 1992. godine maraton je i zvanično dobio ime Fruškogorski, a tada je i markacija staze promenjena iz crvene petokrake u belom krugu u crveno srce koje i dan danas kuca širom Fruške gore. Od 2001. godine uvedena je i kategorija Ultramaratona u prvobitnoj dužini od 101 kilometar (mada se, tehnički gledano, ultramaratonom smatra svaka staza duža od 42,195km), a od prošle godine postoji i Ultra ekstremni maraton, čije ime govori sasvim dovoljno.





Prošle godine staza Ultra ekstremnog maratona bila je duga 125,213 kilometara i za najizdržljiviju ekipu rumskog planinarskog kluba "Borkovac" predstavljala je relativno lagan zalogaj. Ove godine organizatori su obradovali sve potencijalne učesnike još dužom i još ekstremnijom stazom - ukupno 133,614 kilometara sa 5.954 metra uspona i isto toliko silaska!

Punih mesec dana pre starta bio je prijavljen i rumski tim, u proširenom sastavu: prošlogodišnji finišeri Ultra ekstremnog maratona Zoran Đukić, Nenad Radić i Milan Mirković, finišerke Ultramaratona Biljana Pivalica i Snežana Dakić i finišer Malog zapadnog ekstremnog maratona Miloš Milutinović. U trenutku prijave bili smo najbrojnija grupa iz jednog kluba. Ekipa nikad jača, u najavi prelazak staze bez većih problema. Bar smo tako mislili.




Danima pred maraton mučila nas je vremenska prognoza: subota oblačna i hladnjikava, nedelja sa konstantnom slabom kišom. Kiša na fruškogorskim stazama retko kad sluti na dobro; fruškogorsko blato ume da pomrsi račune i onim najupornijim, a nisu nepoznate situacije kada je bilo i ozbiljnih povreda. Ipak, sunčano jutro i vrlo topao početak dana dao nam je nadu da će i ostatak prognoze biti pogrešan.





Prve kilometre prelazimo lagano, brzo stižemo do Grgetega gde dežuraju članovi našeg kluba i pravimo prvu pauzu od desetak minuta. Usput smo malo odjurili ispred Bilje i Sneže, ali kako smo imali dogovor da svako ide spram svog tempa nismo ih čekali da nam se pridruže i uskoro izbijamo do iriškog TV tornja i uključujemo se u ekstremnu deonicu preko Paragova i manastira Staro i Novo Hopovo, najdužu i kondiciono najtežu etapu maratona.





Telefon zvoni. "Biljo, pa gde ste vas dve? Kako pala? Uf... Mi smo sad na zelenoj stazi. Usporićemo malo." Već nakon dvadesetak kilometara ostajemo bez Sneže na stazi. Posle nezgodnog pada, srećom bez posledica, predsednica "Borkovca" ostaje u Grgetegu. Bilja žuri za nama, moral nepovratno pada i neka nelagoda prosto visi u vazduhu dok se oblaci skupljaju iznad nas.





Deonica se odužila, nikad da izađemo na greben a kamoli da se spustimo do Hopova. Izbijamo do izvora kod Starog Hopova gde dežura inđijska ekipa, trkamo se se s vetrom i nailazećom kišom do nove kontrolne tačke na Krčevinama, usred ničega. Vrtimo se oko TV tornja već satima, stalno nam je na vidiku i nikako da se odlepimo od istočnog dela maratonske trase. Kod Novog Hopova palimo lampe, hrlimo ka Iriškom vencu dok prve kapi počinju da se probijaju između krošnji. Samo da već jednom pređemo magistralu ka zapadu. Žurba, nervoza... Konačno dospevamo i do Vrdnika i u etno naselju podno Vrdničke kule uz večeru čekamo Bilju.





Ultramaratonci imaju običaj da kažu da se ovako duge staze prelaze do pola nogama, a od pola glavom. Bilo kako bilo, psihološki momenat je na ovakvim turama izuzetno bitan, u nekim situacijama i presudan i svaka psihička kriza moze značiti kraj trke i za one fizički najspremnije. Miloš se u Vrdniku lomi, misli da nas usporava i kaže da je bolje da odustane. Dugo razgovaramo, ubeđujemo ga nekako da nastavi. Stiže i Bilja, uspravljamo se na rasklimane noge i krećemo lagano ka Jasku gde nas čeka još Rumljana na kontrolnoj tački. Usput prestižemo nekoliko izmoždenih grupica, nismo mi toliko ni loši, mislim. Ipak, u Jasku Miloš odlučuje da je tu za njega kraj... Pozdravljamo se, prepakujemo, rasklapamo štapove, pred nama je još pola maratona.




Nižemo kilometre. Pinkijev spomenik, Široke ledine, Bešenovački Prnjavor, Jabuka i konačno Letenka i ulazak u ultramaratonsku petlju. Možda i najdosadnija etapa, ove godine na Ultra ekstremnom razbijena novom kontrolnom tačkom u Papratskom dolu. Do Andrevlja nas lomi san, jednoličan bat koraka i zveket štapova o kamenčiće na stazi nas uljuljkava, dremamo dok hodamo...

Malo nas razbuđuje krckanje u žbunju, snop lampe hvata malo divlje prase, jedva veće od mačke, radoznalo nas prati pogledom, kao da se i ono pita kakve su ovo budale koje tabanaju po šumi u gluvo doba.

Sve mislim da ću se srušiti ako samo malo duže trepnem, na Andrevlju se izvaljujem na klupu ispod ogromne krošnje kestena ali san neće na oči, ni na sekund. Vadim fotoaparat, škljocnem ka nebu. Samo što nije svanulo.




Mislimo da će biti lakše kad svane, ali nije. Opet nam glave padaju, srčemo instant kafu razmućenu u flašici vode, kao lakše je. Nova deonica ka Papratskom dolu zapravo je stara trasa Fruškogorske transverzale prema Trešnjevcu i Rohalj bazama, zanimljiva, kondiciono zahtevna šumska staza. I onda se oblaci sudaraju iznad nas, nebo otvara slavinu i kreće "smoruša"...

Ako je meteorolozima ovo "slaba kiša" ne smem ni da pomislim kakva bi bila jaka. Očas posla se stvara blato, klizimo, šljapkamo, padamo, mokri smo do gole kože. Kiša mi natapa nepromočivu jaknu, nepromočive pantalone, impregnirane cipele, probija kroz ranac do suve presvlake... Vetar probija do kosti. Više ni ne fotografišem. Ništa mi više nema smisla. Dođe mi da poljubim asfalt kad smo jednom izašli na grebenski put.




Svi se mi ponekad zapitamo šta nam to u životu treba da kisnemo, pržimo se na suncu, ledimo u snegu, i opet nastavljamo dalje. U nedelju, oko osam ujutro, nešto se u meni samo prelomilo. "Ja nastavljam putem do Letenke i zovem nekoga da dođe po mene, vi kako hoćete", kažem. Radić se takođe lomi, Bilja brzo odlučuje da ide sa mnom. "Đukiću, šta si ti odlučio?" "Ne znam više ništa, prs'o sam skroz! Idem bar da završim petlju pa ću videti." Rastajemo se kod Popovog čota. Nas troje do Letenke uglavnom ćutimo. Nije lako prihvatiti poraz, ali nije lako ni svesno srljati u nepogodu. Na kraju krajeva, devedesetak kilometara od 133 nije ni tako loše...

Oko devet smo bili sami u hladnoj menzi odmarališta na Letenci. Oko pola deset trpezarija se pretvorila u groblje planinarskih ambicija. Pokisli i kao pokisli, cedili smo stvari po stolovima i stolicama. "Ide li neko za Novi Sad?" "Imate li još mesta u kolima?" Pre našeg prevoza, eto Đuke! Guta onaj hladan gulaš ide dalje! Retko ko bi na prvi pogled pomislio da u tom čoveku tako sitnom i bledunjavom (uši mu se provide, što bi rekao legendarni vodič/kuvar Pera Ninković iz Vrdnika) čuči toliko zagrižen borac.



Mi se pakujemo u kola i vraćamo u Rumu, ali već nekoliko sati kasnije smo ponovo na putu ka Popovici. Predajemo one dopola overene knjižice, od 89 pređenih kilometara priznaju nam 85 i ironijom dobijamo diplome Velikog zapadnog maratona, sa pedesetak kilometara po fruškogorskom istoku...

Ako je za utehu i malu pobedu u porazu, ti kilometri mi se taman zbrajaju za srebrnu značku maratona, priznanje za pređenih 560 kilometara na maratonu ukupno. Za to mi je trebalo 11 maratona raspoređenih na 20 godina. Čini mi se i da imam još jedan koji nisam upisao u knjižicu, ali zar je to bitno? Sjaj značkice malo briše gorak ukus odustajanja.



Za to vreme Đuka se javlja nekoliko puta. Prošao je Crveni čot. Penje se na Vrata raja. Spušta se do Zvečana. Onda se vrata otvaraju i eto ga! Ono što je nama u jednom trenutku izgledalo nezamislivo, dvadesetak ljudi je uspelo da ostvari, između ostalih i jedan član naše ekipe! Radujemo se kao da smo i mi prešli celu stazu...

Dok vozim ka Novom Sadu, kaže da ga podsetimo na sve ovo ako i sledeće godine bude hteo na Ultra ekstremni. "Ne, ne, dogodine maksimalno 80 kilometara", kažem. "A možda smo mogli da pokušamo još jednom?", pita se Radić. "Hmm... Pa, ako bude lepo vreme..." "Videćemo..." "Možda..."

Ujutro šaljem poruku Milošu: "Dogodine na Ultra ekstremni?" To je nagon, to se ne može kontrolisati.



Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

No comments:

Post a Comment