Apr 6, 2016

Homoljske planine: Štubej i pećine Ceremošnja i Ravništarka

U nedelju 3. aprila planinarski klub Borkovac iz Rume izveo je prvu prolećnu akciju za 2016. godinu. Put Homoljskih planina i vrha Štubej (940 m.n.v.) krenula su puna tri autobusa izletnika iz Rume, Sremske Mitrovice i okoline, a stazu dužine oko 13 kilometara od pećine Ceremošnje do pećine Ravništarke prešlo je čak 134 planinara, broj kojim se ne mogu podičiti ni neke manje republičke akcije. Ako je suditi po startu prolećne sezone, ova planinarska godina biće više nego uspešna.

Homoljske planine pripadaju Karpatsko-balkanskim planinama i nalaze se u istočnoj Srbiji, između Kučeva, Majdanpeka, Žagubice i Petrovca. Oko najvišeg vrha Homoljskih planina još uvek se lome koplja: dok jedni za krov Homolja proglašavaju Oman (962 m.n.v.), drugi tvrde da ovaj vrh predstavlja zasebnu planinu i da se najviša tačka homoljskog masiva nalazi upravo na Štubeju. Bilo kako bilo, i Oman i Štubej su vrlo lagan zalogaj za iole ozbiljnog planinara, kao uostalom i većina homoljskih vrhova. Ono što ovamo privlači vikend-avanturiste su nepregledna prostranstva šuma i dolina na koja puca pogled sa svake čuke.





Iako sam po sebi nije naročito atraktivan, Štubej je izuzetno pristupačan vrh, pa se tako uspon može izvršiti sa sve četiri strane sveta. Trasa između Ceremošnje i Ravništarke sad je već klasična planinarska staza, pa veliki broj vodiča ovde organizuje akcije svojih klubova. U dva vikenda tokom kojih smo mi obavili izviđanje terena i održali akciju još dva društva su ovuda vodila ture, a verovatno bi taj broj bio i veći da samo dan pre naše posete nije održan i sedmi po redu Homoljski maraton, koji takođe prolazi preko Štubeja. Većina tura kreće od Ravništarke i završava kod Ceremošnje, dok smo se mi ipak odlučili za suprotnu varijantu. Uspon od Ceremošnje je dug oko četiri i po kilometra i savladava oko 400 metara u usponu, dok je od Ravništarke put dvostruko duži, sa stotinak metara visinske razlike više.

Ispred restorana kod pećine Ceremošnje
Spuštanje do ulaza u pećinu, ujedno i početak staze


Ceremošnja, kao jedna od turistički najatraktivnijih pećina u Srbiji, nalazi se nadomak istoimenog sela. Od 2007. godine je pod zaštitom države kao spomenik prirode, ali je za posetioce otvorena još davne 1980. godine. Do tada je bila poznata pod imenom Jovanova pećina, jer se nalazila na imanju Jovana Grujića čiji potomci i danas drže restoran uz samu pećinu i staraju se o njoj. Ture kroz pećinu vodi Jovanov unuk Dragoslav Trailović, od koga se mogu čuti osnovni podaci o morfološkim karakteristikama pećine, ali i brojne zanimljivosti.


Nastojnik pećine, takoreći pećinar
Pravi vlasnici pećine



Prostor pećine podeljen je u pet celina: Ulazni kanal dužine 87 metara, dvoranu "Arena" prečnika oko 50 i visine do 25 metara, Ponorsku dvoranu, Andezitsku dvoranu i Južni kanal dužine oko 107 metara. Svaka od dvorana obiluje pećinskim nakitom i različitim spomeničkim oblicima, a ceo sistem pećine dobro je obezbeđen i osvetljen, tako da nema potrebe za korišćenjem lampi. Ukupna dužina uređene staze je oko 450 metara, a vođena tura traje oko 45 minuta.





"U ovoj pećini ima milion i po stalaktita.
Ko ne veruje neka ih prebroji."
 - citat vodiča Grujića
Hajdučki opanak


Od izlaza iz pećine ka Štubeju se kreće dolinom potoka i ubrzo se izlazi na širok kolski put koji vodi praktično skroz do vrha. Na putu ima nekoliko račvanja i skretanja, koja su uglavnom dobro obeležena, a staza je celom dužinom solidno markirana tako da ne može da bude mnogo lutanja.

Polazak na uspon





Većina uspona savladava se na prvoj polovini puta, do izlaza na vidikovac sa kojeg se prvi put sagledava šumovita kupa Štubeja. Ovde smo napravili prvu veću pauzu, na šta su preduzmljivi Homoljci itekako računali, ponudivši nam hladnu vodu, sokove i pivo iz frižidera u gepeku Lade Nive po vrlo povoljnim cenama.






Tridesetak metara iznad vidikovca nadvija se stenoviti vrh Čuček (822 m.n.v.), na koji je izašlo samo nekoliko članova grupe, delom zbog toga što na malenom vrhu može istovremeno da stoji vrlo malo planinara, a delom zbog toga što, u zavisnosti od kondicije i fizičke spreme, uz stenovite strmine i ne može da se popne baš svako. Ovde se razvila i zastava kluba, ista ona koja je imala svoju premijeru baš na Homolju četiri meseca ranije.

Detalj uspona na Čuček
Pogled vredan truda


Od Čučeka do Štubeja ostaje još samo oko pola sata laganog uspona i za čas se izbija na travnati plato oivičen šibljem kojim dominira metalna antena. Tu je i stub kao obeležje vrha, a budući da se pečat ne nalazi na vrhu učesnicima akcije smo posle uspešnog uspona podelili nalepnice sa odštampanim pečatom za uspomenu u planinarskoj knjižici. Ovaj vrh se inače naziva i Veliki Štubej (iako i na obeležju na vrhu i na pečatu piše samo "Štubej"), a samim tim postoji i Mali Štubej, visok 650 metara, koji se nalazi oko dva kilometra zapadno od Velikog ali nije uključen u ovu stazu. Kraći odmor, užina, zajednička fotografija i uskoro smo krenuli dalje.









Spuštanje sa Štubeja u pravcu Ravništarke nema planinarskih uzbuđenja, mada se duž skoro celog puta pružaju lepi pogledi na sve strane sveta. Ovde nažalost počinju da se pokazuju sve mane ovako velike grupe, pa se kratka pauza za konsolidaciju pretvara u još jedan duži predah na lepoj širokoj livadi, a i posle toga se grupa rasipa i razvlači na više od kilometar puta. Jednima je tempo prespor, drugima prebrz, jedni se žale na dužinu staze, drugima smetaju vremenski uslovi... Ne može se svima ugoditi.



Pogled na Čuček sa druge strane

Jedini kojima je izgleda sve bilo po volji bili su najmlađi učesnici, desetoro dece koja su jedva čekala da istrče na čelo kolone i u praksi primene znanja stečena na ekspresnom mini-kursu planinarske orijentacije koji im je usput održala Neda Milošević, vodič i operativni trener planinarstva PK "Borkovac"; Neda je inače na ovakvim druženjima večito okružena decom, a posle se čudi što je ponekad zovemo "velika mama". Klinci su naučili šta je markacija, kako se prati, kako se kreće planinom, kako se postavljaju stopala prilikom strmih spuštanja... Za budućnost sremskog planinarstva itekako ima nade.







A kod Ravništarke nas je već čekao vruć pasulj iz kazana, hladno pivo, sokovi, čaj i kafa... Kad se jednom sedne na kraju planinarske akcije, brzo se zaborave svi bolovi u stopalima i zglobovima, jako sunce, vetar i prašina. Obilazak pećine došao je kao dezert posle ukusnog ručka i dobrog odmora. Ravništarka je pećina drugačijeg tipa od Ceremošnje, jer predstavlja jedan kontinualan tunel dužine oko 550 metara u koji se ulazi s jedne strane brda a izlazi sa druge. Celom dužinom tunela uz uređenu stazu teče potok, što pećinu čini vrlo specifičnom i dodatno interesantnom.

Pauza za ručak ispred informativnog centra
turističke organizacije opštine Kučevo



Kamena bundeva
Betmen! Tananananananana Betmen!

Iako se za Ravništarku zna od davnina (u pećinu je ulazio i Jovan Cvijić 1894. godine), potpuno je istražena tek početkom osamdesetih godina prošlog veka, nakon što su dva lokalna dečaka (braničevski Tom Sojer i Haklberi Fin, kako ih zamišljam) otkrila prolaz kroz brdo. Teško je uopšte pojmiti kako je ta njihova avantura izgledala, u mrklom mraku i vodi do kolena (možda i sa virovima), naročito zato što nekome ko pati makar i od najblažeg oblika klaustrofobije ne bih nikako preporučio ulazak: tunel je uzak, na nekim mestima i prilično nizak, a postoje i tesnaci gde oni malo krupniji treba baš dobro da se stisnu da bi prošli. Ipak, Ravništarka je na mene lično ostavila mnogo jači utisak nego Ceremošnja, pa je možda i bolje što smo je ostavili kao pravu poslasticu za kraj akcije.



Na zapadu se ovakve formacije obično zovu "orgulje";
ovde se zovu "ikonostas"

"Ko uzme kajaće se, ko ne uzme kajaće se!"
- citat druga Radića

Osmeh na izlasku na svetlost dana

Naša homoljska priča ovde se završila, ali na kraju su ostale tri tačke. Homoljskim planinama i pećinama koje se u njima kriju vredi se uvek vraćati i ne sumnjam da ćemo to činiti još mnogo puta u budućnosti. Jedna od odlika Homoljskih planina je i to što se mnoštvo njihovih planinarskih staza može kombinovati na najrazličitije načine; tako i oni kojima 13 kilometara šetnje nije dovoljno ili nisu u mogućnosti da organizuju start i cilj pešačenja na različitim mestima mogu vrlo lako doći peške od Ravništarke do Ceremošnje (i obrnuto) spletom kolskih i asfaltiranih puteva. A ako nekome ipak treba dodatno pojašnjenje, uz postojeću markaciju, u prilogu je i GPS trek sa kružnom stazom koja se vraća do Ceremošnje: http://sr.wikiloc.com/wikiloc/view.do?id=12735865

I Homoljcu je žao što odlazimo. Ali vratićemo se mi...

Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

No comments:

Post a Comment