Staze gotovo neizmenjene u odnosu na prethodne takmičarske sezone, sitniji propusti iz ranijih godina ispravljeni, a učesnika više nego ikad. Standardno odličnom organizacijom planinarsko društvo "Vršačka kula" samo je cementirala zasluženo značajno mesto Vršca na treking mapi Srbije.
Američki filozof Vil Rouz ostao je upamćen po izreci, naročito omiljenoj među planinarima, da se uspeh ne meri visinom koju ste dostigli već brojem ljudi koji ste doveli sa sobom.
Mada u planinarenju nisam naročito opterećen kvantitetom, ova misao mi se vrzma po glavi dok putujemo u Vršac. Prve godine mog učešća na kolu treking lige u Vršcu došao sam sâm, sledeće nas je iz Rume bilo dvojica a ove godine ekipa planinarskog kluba "Borkovac" broji već sedmoro, s tim što je još jedan član ekipe otkazao učešće dva dana pred akciju.
Reklo bi se treća sreća, ali dogodine za svaki slučaj računam na pun autobus, minimum minimuma.
 |
| Ekipa "Borkovca": Neda K., Miloš, Jovana, Nenad, Milan, Neda M. i Dejan |
O Vršačkim stazama pisao sam dovoljno proteklih godina, pa mislim da nema poente ponavljati se kao papagaj. Štaviše, sve mi se nešto čini da sledeće godine sa Vršačkih planina već neću imati o čemu da pišem ako se na stazi ne dogodi nešto baš-baš upečatljivo.
Plan za malo dužu posetu ovom prelepom gradu za sada ostaje neostvaren, a i kad se jednom ispuni to svakako neće biti planinarska priča. Jednostavno, organizacija trekinga u Vršcu iz godine u godinu sve više teži savršenstvu a o savršenstvu ne treba trošiti reči već ga samo treba doživeti.
 |
| Ka vrhu Lisičja glava |
 |
| Niz Lisičju glavu |
Ove godine na startu u planinarskom domu "Široko bilo" našlo se oko dvesta takmičara, četrdesetak više nego prošle godine. Da su meteorološki uslovi bili povoljniji (najavljivana kiša je srećom izostala, ali na maglu i vetar u Vršcu uvek treba računati) verovatno bi ih bilo i više, ali ni ovaj broj nije zanemarljiv.
Staze su svakako bile dovoljno teške da ne mogu da ih pređu svi: izuzimajući jednog planinara koga je povreda sprečila da završi trku, šestoro učesnika se jednostavno nije pojavilo na cilju.
Sve to dovoljno govori da Vršačke planine ne treba potcenjivati. Kao, uostalom, i svaku planinu.
Planina je ipak planina, ma šta govorili neki vajni planinari...
 |
| Malo Središte: sve češća slika vojvođanskog sela |
 |
| Šteta što nije plavi... |
Već na usponu do vrha Lisičja glava (590 m.n.v.) startna grupa se rasula, tako da je praktično tokom cele staze bilo lako držati sopstveni tempo, bez guranja i usporavanja.
Doduše, naša grupa je svejedno bila među sporijim, jednako zbog toga što smo hteli da se držimo zajedno kao i zbog planinarskog hedonizma.
Čemu jurcanje po živopisnom krajoliku ako nećemo stati da se divimo pogledu?
 |
| Ulaz u manastir Malo Središte |
 |
| Manastirska crkva posvećena Premudrosti Božijoj - Prepolovljenju Pedesetnice, izgrađena 1995. godine u svedenom moravskom stilu |
Na spuštanju sa Lisičje glave ka selu Malo Središte i istoimenom manastiru prisustvujem pomenutoj povredi učesnika na stazi.
Prilikom spusta niz klizave stene do potoka Jaruga stariji muškarac direktno ispred mene, uprkos svim merama opreza (lagan korak, oslanjanje na obe noge, prihvatanje rukama) spotiče se i pada, toliko lagano da isprva deluje potpuno bezazleno.
Pružam mu ruku da se pridigne i tada vidim krvav trag na steni gde se dočekao kolenom i tamnu mrlju koja se širi ispod poderane nogavice.
Na licu mesta zatiče se još nekoliko takmičara, među kojima i predstavnik društva koje organizuje akciju Đorđe Guga; povređenom planinaru ukazuje se prva pomoć, ali je na prvi pogled jasno da će rana morati da se ušiva i da od nastavka trke za njega nema ništa...
Trčim do manastira i upućujem dežurnu ekipu Gorske službe spasavanja na lice mesta. To je ionako sve što sam mogao da učinim a da ne smetam...
Kod manastira sačekujem ostatak svoje ekipe i zajedno nastavljamo put najvišeg vrha Vojvodine.
 |
| Početak uspona ka Guduričkom vrhu |
 |
| Najviša tačka Vojvodine |
Gudurički vrh, sa svojim 641 metrom nadmorske visine, svakako se ne može svrstati u vrhunska planinarska dostignuća, nema ni atraktivne vizure, ali je isto tako daleko i od laganog brdskog izleta.
Skoro petsto metara uspona koliko treba postići na tek nešto više od tri kilometra od izlaza iz Malog Središta za svaki je respekt. Nije ni čudo da ga neki planinari zovu i "vojvođanski Kilimandžaro".
Na vrhu srećemo Dejana i Nedu, dvoje naših novih članova koji su se odlučili za stazu od 16 kilometara, i moram da priznam da mi je jako drago da ih vidim srećne i zadovoljne uprkos napornom usponu. Najbolji pokazatelj da će se mladi planinari i posle prvih akcija vraćati planini je osmeh na licu.
 |
| Selo Mesić; po fasadama se odmad vidi koje kuće su srpske a koje rumunske... |
 |
| Manastir Mesić, po legendi iz XI veka |
 |
| Uspon na brdo Glavica |
 |
| Gudurički vrh u oblacima |
Sledi duži silazak do sela Mesić i istoimenog manastira i povratak do planinarskog doma na Širokom bilu preko brda Glavica.
I ove godine deo ove deonice je ponovo izmenjen, pa se tako sada odmah od manastira kreće uzbrdo i izbija na Glavicu, što je svakako bolje rešenje od povratka do centra Mesića kao prošle godine, da ne pričam o asfaltnom putu preko fabrike vode i vikend naselja kao pretprošle godine...
Na cilju malo odmaramo pa nastavljamo u petlju koja čini razliku između srednje i velike staze.
 |
| Hitamo ka Đakovom vrhu |
 |
| Đakov vrh |
Slede uspon na Đakov vrh (449 m.n.v.), spust do odmarališta Crvenog krsta, još jedan uspon do Vršačke kule i još jedan spust do Crkvice Svetog Križa na vidikovcu sa kojeg se ceo Vršac vidi kao na dlanu (doduše, kad nema magle).
Zamerka koju sam imao na organizaciju prošle godine, koja se odnosila na samoinicijativno napuštanje kontrolnih tačaka u petlji od strane kontrolora, ove godine je urodila plodom; kontrolori dežuraju na obe tačke i potvrđuju mi da imaju fiksno radno vreme, što je svakako za pohvalu.
 |
| Odmaralište Crvenog krsta |
 |
| Vredni kontrolori podno Vršačke kule |
 |
| Kompleks Vršačkog zamka sa Kulom, svake godine sve više obnovljen |
Pri kraju staze izbija na videlo jedan manji problem: čini se da povratak učesnika na cilj od poslednje kontrolne tačke nije bio dovoljno jasno definisan, tako da se jedan deo trekera vraćao asfaltnim putem, drugi istim putem preko Kule i odmarališta Crvenog krsta, a treći (uključujući i nas) standardnim putem trim stazom severnim obodom planine.
Moguće je da je ova nedoumica nastala zbog tabli koje upozoravaju da je trim staza zatvorena zbog odrona (što je po stanju na terenu evidentno, ali staza svakako nije neprohodna), mada su mi kontrolori kod Crkvice potvrdili da su učesnike upućivali baš tuda, kuda bi staza i inače trebalo da ide...
U svakom slučaju, ne mislim da je ova mala pometnja uticala na krajnji plasman učesnika.
 |
| "Crkvica" Svetog Križa (XVIII vek) |
 |
| Vidikovac kod Crkvice |
Apsolutno svi uključeni u realizaciju akcije bili su na nivou zadatka, od predsednikâ obe lige Aleksandra Mareta Markovića i Gorana Žigića (čiji više nego profesionalni pristup celoj priči sam za sebe govori i da je za novog predsednika VTL načinjen pravi izbor), sve do čoveka za miks-pultom koji je ove godine oduševio izborom muzike. Kad se samo setim jezivog niskobudžetnog narodnjaka od pre dve godine...
 |
| Trim stazom |
Sve u svemu, Vrščani svom snagom rade na tome da posetiocima njihovih planina sve bude potaman, pa se čini kao i da će nas tako razmaziti, a mi se nećemo mnogo buniti.
Ovako dobro organizovanu akciju može da kritikuje samo neka planinarska princeza na zrnu graška ili neko jako, jako zloban.
Kolo treking lige u Vršcu je najbolji primer kako treba pripremati i realizovati ovakve trke i svim potencijalnim domaćinima trekerskih manifestacija treba da služi za primer.
A na planinarima i trkačima je samo da uživaju...
Нема коментара:
Постави коментар