Jul 4, 2016

Dani planinara Srbije, Jastrebac 2016


Ovogodišnji Dani planinara Srbije, manifestacija koja je nasledila nekadašnji Tabor planinara, održani su proteklog vikenda na planini Jastrebac kod Kruševca. Planinarski dom "Žarko Žarić" i njegova okolina ugostili su oko 500 planinara iz čitave Srbije, Makedonije, Slovenije... Među njima se našla i šestočlana delegacija planinarskog kluba "Borkovac" iz Rume, kao najbrojnija grupa iz Vojvodine.

S obzirom na gust raspored aktivnosti u prirodi proteklih nedelja (kolo TLS u Zlotu početkom juna, zatim vrlo aktivan odmor na Krfu i na kraju prilično napornu avanturu na Staroj planini o kojoj tek treba da napišem reč, dve), iskreno sam razmišljao da jastrebačke Dane planinara prespavam i čvrsto sam se držao te odluke, bar do par dana pred akciju. Onda je bio dovoljan samo jedan telefonski poziv da spakujem ranac (planinarsku knjižicu ionako stalno nosim u novčaniku) i otkažem planove za vikend. Krevet i knjige će mi oprostiti.





U odnosu na prošlu godinu, kada su u Rastištu na Tari po prvi put održani Dani planinara, program manifestacije se nije bitno menjao. Red takmičenja, red opuštanja, red edukacije, red zabave, red ozbiljnih razgovora iza zatvorenih vrata. Po "zelenom srcu Srbije", kako Kruševljani zovu svoju planinu, rasprostrlo se dovoljno raznovrsnih staza za svačiji ukus: od šetnjica od 5-6 kilometara do treking ture od preko 30 kilometara, od manastiringa do relativno zahtevnih uspona nagrađenih (relativno) atraktivnim pogledima.





Organizatori manifestacije iz planinarskog kluba "Jastrebac" iz Kruševca svojski su se potrudili da svima koji su se odazvali na pozivno pismo sve bude po volji. Odlični uslovi u planinarskom domu, ljubazni i predusretljivi domaćini, vrlo dobro organizovana takmičenja, pa sve do izbora muzike gde je svako mogao da nađe nešto za sebe. Moje posebne čestitke zaslužuje DJ koji je za nedeljno prepodne odabrao blok u kom su smenjivali Pink Floyd i Led Zeppelin. Da tražim više, bio bih stvarno bezobrazan.

Majorova česma



Međutim, iako je ove godine skup planinara bio brojniji nego prošle godine, takmičenja su okupila mnogo manje učesnika. Ni trideset trekera (od čega svega 11 na velikoj stazi), jedva šačica trkača, cela dvojica biciklista. Za orijentirce nisam siguran, ali jesam siguran da sam poslednjeg dana video neke nepodeljene medalje na stolu administracije. Apatija pravih planinara prema nadmetanjima (u treking ligama Vojvodine i Srbije već duže vreme suvereno vladaju atletičari) najevidentnija je kad to nadmetanje nema rezultatski značaj na duže staze; dok je mnogima interesantno da skupljaju bodove u takmičarskoj sezoni, kupovi po svemu sudeći malo koga zanimaju. Nije teško ni shvatiti zašto - planinarstvo samo po sebi nije takmičarski sport, a to što aktuelni (i još više, budući) propisi zahtevaju da i planinari odmeravaju snage ako žele da budu smatrani sportistima priča je za sebe.







U svakom slučaju, treking staze koje su Kruševljani trasirali za ovu priliku teško da se mogu nazvati posebno atraktivnim. Ako su mala i srednja staza još i izašle na dva relativno zanimljiva vidikovca (Sokolov kamen i Bele stene), velika je svaki nagoveštaj bilo kakvog vrha zaobišla u širokom luku. Najupečatljivije tačke na stazi, čisto iz istorijskih razloga, bili su Majorova česma, sa koje se jedva nazire posveta pešadijskom majoru Veliboru Miloševiću (1899-1938), kao i dve lokacije gde su bugarski okupatori izvršili streljanja naroda u junu 1942. godine. Lokalitet Belijeva koliba, nazvan tako po legendarnom kruševačkom planinaru, danas devedesetogodišnjem Miloradu Stankoviću Belom, mene lično nije impresirao; u mojoj glavi reč "koliba" ipak ne evocira tri-četiri pritke prekrivene PVC folijom. U svakom slučaju, čiča Belom se mora odati priznanje za trasiranje mnogobrojnih jastrebačkih staza, iako je podatak da je on lično otkrio Jastrebac (koji se čuo prilikom zvaničnog otvaranja) preterivanje u rangu legendi o, recimo, Svetom Savi.



Lomska reka
Zanimljiv sistem markacije: tačka između dve štrafte,
a u zavisnosti od položaja tačke znamo na kojoj smo stazi
Ovde je valjalo zagaziti reku... ili sačekati nekog lokalnog grmalja
i prevesti se "na krkače"

A sve to izvire upravo ovde

Naravno, ne čudi da je na najšumovitijoj planini Srbije staza skoro sve vreme išla kroz - šumu. Dvestotinak metara livade koje su nam kasnije organizatori s ponosom istakli kao krunski dokaz raznolikosti pejzaža na stazi realno nije napravio nikakvu razliku, a korito Lomske reke ostaće nam u sećanju po šiblju, korovu, koprivama, blatu, klizavom kamenju i jednom dobrom gaženju, posle kojeg su noge bile mokre još desetak kilometara do cilja. (Doduše, kako kome, neki su imali sreće i da pređu reku vozeći se na tuđim leđima.) Celokupnom utisku težine doprinela je i neverovatna vlaga zbog koje nije teško shvatiti zašto je ovaj kraj Srbije bio najteže pogođen epidemijom tuberkuloze u XIX veku. Jednostavno, jastrebački vazduh očigledno pogoduje jedino vodozemcima i reptilima, a verovatno ponajviše krupnim kornjačama koje smo viđali duž staze.

Gde smo ono stali? A, da, na kornjaču!






Ipak, ljubaznost dežurnih kontrolora doprinela je da generalni utisak i uz svu muku ostane pozitivan. Da nismo očekivali da se malo pomučimo, ostali bismo valjda kod kuće. Na cilju je hladno Zaječarsko pivo spralo i poslednje ostatke oporog ukusa sa staze. Ali da je staza mogla da izađe i na neki vrh, mogla je. Zato se sutradan glavnina naše ekipe našla među tridesetak planinara na putu ka onižem vrhu Gradac (574 m.n.v.) i crkvici Svete Petke. 






Čak i od toliko malo onih koji su i nedeljno jutro posvetili šetnji, tek nas je šestoro uopšte izašlo na vrh. Vrućina, velika vlaga i umor od subote učinili su svoje. Panorame sa vrha su izostale, nagrada je došla "samo" u vidu užitka izlaska na vrh, overenog pečatom u planinarskoj knjižici. Po silasku, skromna, skoro minijaturna crkva, ušuškana u uglu jednog proplanka uz šumski potok, poslužila nam je više kao kulisa za opuštanje i odmaranje.






I dok su zvanični predstavnici klubova uz zakusku raspravljali o novom Zakonu o sportu koji povlači za sobom i neizbežne izmene Statuta Planinarskog saveza Srbije i pojedinačnih društava (živi bili pa videli), mi manje bitni smo se polako pakovali i spremali na povratak u civilizaciju. Naravno, nismo propustili priliku da prošetamo centrom Kruševca, prestonice Srbije tokom poslednjih decenija XIV veka.




Od nekadašnjeg grada kneza Lazara Hrebeljanovića nije ostalo mnogo, tek ruševine kojima dominira visoki zid branič kule, ali je zato Lazareva pridvorna crkva Svetog Stefana (u narodu poznata kao Lazarica) očuvana kao da je juče osveštana. Na stranu to što je u pitanju prva stručno konzervirana građevina u Srbiji, gotovo nepojmljiv kontrast u očuvanosti kule i crkve, građenih otprilike u isto vreme, govori više od reči o prioritetima kod Srba. Kamo sreće da smo svim svojim spomenicima posvećivali pažnju koliko i sakralnim...








Ako me neko bude pitao za Jastrebac, reći ću samo jedno: divni ljudi, planina kao planina. Ako nas nešto i bude podstaklo da se vraćamo ovamo češće, to će pre biti toplo gostoprimstvo sjajnih domaćina nego vlažne šume "zelenog srca Srbije". Ali, ma koliko krug od tridesetak kilometara oko vrhova kruševačke planine bio naporan, na momente skoro mučan, iskustvo za koje smo bogatiji nakon što nam je Jastrebac ostao u retrovizoru uopšte nije negativno. Naprotiv.



Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

No comments:

Post a Comment