Jul 11, 2016

Sokobanja, Ozren i Devica: treking stazama mog detinjstva


Četvrto kolo Treking lige Srbije održano je prošlog vikenda na planinama Ozren i Devica u okolini Sokobanje, na moju ličnu veliku radost. Povratak stazama koje sam u detinjstvu godinama prelazio naširoko i nadugačko čekao sam punih osamnaest godina. Koliko stvari se promenilo za to vreme? Mnogo toga, i ništa.

Kad bi se sabrali svi dani koje sam proveo u Sokobanji tokom devedesetih, verovatno bi se nakupilo i čitavih šest meseci. Možda to nije mnogo, ali nekome poneka adresa u ličnoj karti stoji kraće. Iako ih za ovaj kraj nisu vezivale ni rodbinske ni prijateljske veze moji roditelji su bili zaljubljeni u ovo mesto, tako smo od svoje prve posete (1990. ili 1991. godine) tamo odlazili svakog leta, na nedelju, dve, tri, koliko bi vreme i novac dozvoljavali. Onda su se devedesete završile, počelo je studiranje i više se nikad nismo okupili za zajednički odmor; stvari jednostavno tako funkcionišu. I mada bih lagao kad bih rekao da se poslednjih godina u Sokobanji nisam dosađivao (sedamnaestogodišnjaci ipak imaju malo drugačije životne prioritete), već odavno spremam mrkove pod haubom da obiđem staze svog detinjstva, kao u pismi Zvonka Bogdana. Zato se moje osećanje već pri prvom pogledu na kalendar Treking lige Srbije za 2016. godinu moglo uporediti samo sa radošću nekoga ko posle mnogo godina u budžaku pronađe davno izgubljenu omiljenu igračku.

Milošev konak, ugostiteljski objekat iz XIX veka
Tursko kupatilo iz XV veka - jedini originalni amam u Srbiji
koji je još uvek u funkciji
Zavičajni muzej Sokobanje

O Sokobanji kao jednoj od najposećenijih turističkih destinacija u Srbiji ne treba previše trošiti reči. Gradić smešten u kotlini između planina Rtanj, Ozren i Devica poznat je pre svega kao termomineralna i vazdušna banja (zbog čega je Branislav Nušić spevao čuveni stih "Sokobanja, Sokograd, dođeš mator, odeš mlad"), ali ne treba zanemariti ni sve prirodne lepote koje je okružuju, a organizatori kola TLS iz sokobanjskog planinarskog kluba "Ozren" stvarno su se potrudili da uvrste što više atraktivnih lokaliteta na staze koje su trasirali, markirali i obeležili ne samo za ovu priliku već i za sve buduće namernike. Da nisam unapred znao da je ovom društvu to prvi put da pravi akciju ovog tipa, nikad u to ne bih poverovao: treking na Ozrenu i Devici realizovan je na nivou koji neka društva ne dostižu ni nakon više godina, pa zato napor koji su Sokobanjci uložili u uređivanje ovih staza zaslužuje samo najveće pohvale.

Planinarski dom u izletištu Borići
Nije teško zaključiti po čemu je izletište dobilo ime



Od izletišta Borići na obodu Sokobanje, gde smo burazer i ja obožavali da se pentramo po drvenim skalamerijama, staza vodi preko prvih obronaka Device i izletišta Lepterija gde počinje kratak ali živopisan kanjon reke Moravice. Drveni stolovi i klupe još uvek stoje pod okapnicama na obali, izvor Vodomara je neko u međuvremenu ozidao i uredio ali je voda još uvek hladna i osvežava kao nekad. Uskoro smo na stenovitoj stazi ka uzvišici sa koje stražare ostaci Sokograda i ubrzo izbijamo pod zidine srednjovekovne tvrđave.


Odmaralište Lepterija


Izvor Vodomara
Uspon ka Sokogradu


Sokograd, od koga je danas sačuvano samo nekoliko kula i delovi zidina, nemi je svedok burne istorije ovih krajeva. Na moje insistiranje, ovde smo na nekoliko minuta napustili stazu i uspentrali se na gradsku kapiju da bacimo pogled, ne bismo li ugledali kakvu silnu vojsku na obzorju. Iako ne postoje pouzdani podaci ni o osnivanju ni o konačnom razaranju grada, najčešće se kaže da je građen u VI veku, a rušen, dograđivan i pregrađivan u XII, XIII, XIV veku. U legendama o Sokogradu pominju se Vizantinci, Sloveni, Avari, Srbi, Turci, pagani, hrišćani, bogumili, muslimani, Justinijan, Stefan Nemanja, Musa Kesedžija... Šta je istorija a šta fikcija, danas je teško reći. Sigurno je samo da je šetnja po Sokogradu šetnja kroz prošlost, kratka vožnja vremeplovom koju ne bi trebalo propustiti.






Staza nas je vodila dalje kanjonom Moravice, prvo strmo nizbrdo pa jako uzbrdo do vidikovca Golemi kamen, koji je meni do tada bio nepoznat. Sa isturene uzvišice prostire se kao na dlanu cela Sokobanjska kotlina, čvrste zidine Sokograda izgledaju tek kao maketa, dok celim prizorom suvereno caruje veličanstveni Rtanj.






Potom je usledio opušteniji deo staze do izvora Barudžija, gde smo već stupili na tlo Ozrena. Nije nam trebalo mnogo do kontrolne tačke kod vodopada Ripaljka na reci Gradašnici, a tu smo opet nakratko sišli sa staze jer su kontrolori ipak bili smešteni stotinak metara od samog vodopada. Sa visinom oko 18 metara, za Ripaljku se dugo smatralo da je najviši vodopad u Srbiji, a bila je i prvi zaštićeni spomenik prirode u Srbiji. Mi nažalost nismo mogli da uživamo u njegovim čarima - usled pretoplog leta Gradašnica je presušila pa je od vodopada ostala samo uglačana stena. Ništa neobično u letnjim uslovima, ionako se sećam da sam onaj moćni slap sa razglednica i magneta za frižider video svega dva ili tri puta za svojih desetak poseta ovom mestu.

Izvor Barudžija

Suva Ripaljka

Prošavši park specijalne bolnice za plućne bolesti na Ozrenu, nastavili smo prašnjavim kolskim putem kroz šume i livade do manastira posvećenog Svetim arhangelima Gavrilu i Mihailu, poznatijeg pod imenom Jermenčić. Kao što ime sugeriše, smatra se da su manastir osnovali Jermeni u XIV veku; po jednoj verziji to su bili jermenski vojnici koji su dezertirali iz Kosovskog boja kad su videli da treba da se bore protiv hrišćanske sabraće, po drugoj običan narod koji je bežao pred turskom najezdom. Bilo kako bilo, zna se da su Turci na kraju i srušili manastir, a monasi su prebegli na Frušku goru, pa se tako za neke ikone u Maloj Remeti smatra da potiču odavde. Nakon što je manastirište ponovo otkriveno u XIX veku, ovde je podignuta nevelika crkva koja je od tada više puta obnavljana, a sudeći po daskama i merdevinama u hramu još jedna obnova je upravo u toku. U manastirskoj porti se nalazi i izvor nad kojim je 1874. godine podignuta česma; kad smo prvi put dolazili ovamo pre četvrt veka, meštani su nam rekli da tu "šiba voda na dva ceva" i ta rečenica mi je zauvek ostala sinonim za ovu česmu.

Ozrenska bolnica


Manastir Jermenčić

Izvor u manastirskoj porti - "šiba voda na dva ceva"


Produžavamo dalje prašnjavim putem i brzo izlazimo na vidikovac Jovanov kamen gde se razdvajaju srednja i velika treking staza. Kad su nam kontrolori pokazali šta sve još treba da pređemo da bismo došli do vrha Oštra čuka na Devici, koji čak nije ni na kraju staze, moram priznati da mi se samopouzdanje malkice poljuljalo... Ali samo malkice, jer smo za nekoliko minuta već grabili uz ozrenske padine, prvo ka šumskom vrhu Gavrančić (1016 m.n.v.), a za njim i ka najvišem vrhu Ozrena, Leskoviku (1174 m.n.v.), koji i nije toliko živopisan koliko sâm uspon stenovitom stazom koja na momente prolazi tik uz odsečenu liticu prema selima aleksinačkog kraja.


Sa uspona na Gavrančić
Zbog pojedinih markacija smo na trenutke mislili
da smo na Fruškoj gori...

Početak uspona na Leskovik

Leskovik (1174 m.n.v.)

Posle Leskovika sledi oštar spust pa jedna duga, ravna ali nikako monotona deonica do prevoja Vlasina gde se ponovo sastaju Ozren i Devica. Staza se lagano primiče vrhu Oštra čuka (1075 m.n.v.), koji dominira pejzažem. Nagib postepeno raste i eto me za čas na poslednjem strmom usponu za danas. Mimoilazim se sa dvojicom kolega trekera, jedan deklamuje Nušićev stih: "Sokobanja, Sokograd, dođeš mator, odeš mlad"; prihvatam igru: "Da, da, evo ja sam imao 60 godina kad sam jutros stigao, a vidi me sad!" Smejemo se, nastavljamo svako svojim putem. Za minut sam na kamenoj kapi koju krasi drveni stub sa ritom koja je nekad bila zastava. Pogled puca na sve strane, ali nema zadržavanja, valja stazu i završiti u koliko-toliko razumnom roku.


Oštra čuka na vidiku
Početak uspona

Oštra čuka (1075 m.n.v.)


Narednih pet kilometara (nizbrdo do izletišta Šopur česma, preko prevoja Košavsko, etno-parka Kalinovica i dalje ozrenskim putem, ponovo do izvora Barudžija) prosto ne osetim. Kod Barudžije udaram poslednji pečat u učesničku knjižicu. Do cilja ima još oko kilometar i po strmom stazom prekrivenom siparom; ovakva staza može da se pređe na dva načina, oprezno i sporo ili trčeći i nadajući se najboljem, pa moje noge same preuzimaju inicijativu. Usput pretičem jednog od dvojice planinara sa Oštre čuke: "Pa zar ćeš me sad i prestići?", pita u neverici; "Još sam se podmladio", odgovaram, "sad imam 12 godina!" Na cilju sam za par minuta, obavljam nebitne formalnosti, nalazim se sa ostatkom ekipe Borkovca sa male staze. Hladno Zaječarsko pivo i sremske suvomesnate đakonije samo otvaraju apetit...


Košavsko



Možda jesam subjektivan, ali iskreno mislim da smo ovim takmičenjem dobili jednu od najatraktivnijih (a svakako najraznovrsnijih) trasa za treking u Srbiji, pa i šire. Lepterija, Sokograd, Golemi kamen, Ripaljka, Leskovik, Oštra čuka, sve je to oduvek bilo na istom mestu, samo je trebalo spojiti sve tačke jednom stazom, a krajnji rezultat me samo ispunjava nadom da će do sledeće šetnje Ozrenom i Devicom proći mnogo manje vremena nego od prošle.

Povelo se i kolo...


Sve do sada nisam zapravo shvatao koliko je Nušić bio u pravu. Ne stigneš ni da se okreneš, a iza tebe je već osamnaest godina koje ne znaš ni gde ni kako su nestale, ali kad se jednom vratiš na staze kojima si nekada davno znao svaki korak sve drugo postaje nebitno. Nije važno koliko se godina u međuvremenu nakarikalo, svi se mi posle šetnje po planinama oko Sokobanje osećamo makar malo mlađe, a predivna priroda koja je bila tu mnogo pre nas ostaće večno mlada i za generacije koje mi nećemo dočekati. A u parku pod borićima rastu druga deca...



Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

No comments:

Post a Comment