Jul 8, 2016

Stara planina - Tri čuke: Šetnja po oblacima

Sistem Balkanskih planina proteže se dužinom od oko 550 kilometara od centra ka istoku istoimenog poluostrva, od Zaječarske kotline na zapadu do Crnog mora na istoku. Najvećim delom pripadaju Bugarskoj, dok se najzapadniji deo sistema, Stara planina, nalazi u istočnoj Srbiji. Zeleni pašnjaci, guste šume, nepregledna prostranstva ispresecana rekama i potocima, prošarana atraktivnim vrhovima, vodopadima i drugim biserima netaknute prirode čine ovu gromadu jednim od najživopisnijih krajeva kod nas, a poziv koji upućuje zaljubljenicima u prirodu stalno je otvoren... Ovog leta pozivu se odazvao i planinarski klub "Borkovac" iz Rume.


Park prirode Stara planina prostire se duž granice sa Bugarskom, potezom dugim oko 100 i širokim između 10 i 20 kilometara, od Zaječara na severu do Dimitrovgrada na jugu. Kao prirodno dobro od izuzetnog značaja, pod zaštitom je države od 1997. godine. Park prirode obuhvata samo zapadne padine Stare planine, budući da državna granica prati greben pa tako strmije i neprohodnije istočne padine pripadaju Bugarskoj.





Od vanrednih prirodnih vrednosti ističu se planinski vrhovi (od kojih su neki među najvišim u Srbiji), a pre svega vodopadi. Na Staroj planini nalazi se skoro polovina svih vodopada u Srbiji, uključujući i neke od najviših, a o divljini koja i danas vlada ovim predelima dovoljno govori podatak da se za većinu do početka ovog veka nije ni znalo. Štaviše, zvanično najviši vodopad u Srbiji - Kaluđerski skok, visok čitava 232 metra - otkriven je tek 2012. godine. Zato i ne čudi što Stara planina privlači pažnju najraznovrsnijih avanturista, pa što ne bi i našu? Još od zimskog uspona na Mokru goru u Ibarskom Kolašinu ekipa Smrčkova nije bila potpunija, a ni raspoloženija za dobro druženje i uživanje u prirodi.




Najpristupačniji, samim tim verovatno i najpoznatiji staroplaninski vodopad je Tupavica, široki slap visok petnaestak metara koji se nalazi na oko 5,5 kilometara od sela Dojkinci, svega stotinak metara od dobrog zemljanog puta koji vodi ka severu dolinom Dojkinačke reke. Pored Tupavice prolazi frekventna planinarska trasa ka vrhovima Tri čuke (1937 m.n.v.) i Kopren (1963 m.n.v.), a naša grupa je do vodopada stigla spakovana u prikolicu čime smo postali pioniri nove planinarske discipline koju smo krstili "kamioning".





Staza do vrha Tri čuke, zapravo tri odvojena vrška otprilike iste visine, od sela Dojkinci je tehnički lagana ali u kondicionom smislu dosta zahtevna šetnja, budući da savladava preko 800 metara u usponu. Do pod sam vrh (ili vrhove) vodi prostranim livadama sa kojih pogled šara po dolinama obraslim šumom, a poslednjih nekoliko stotina metara uspon je uz stenu, pa treba biti malo oprezniji, naročito po vlažnom vremenu.



Na korak od Bugarske

Dan koji smo mi odabrali za izlazak na Tri čuke nije bio baš najpovoljniji za gustiranje panorama sa staroplaninskog grebena, ali ni šetnja po oblacima nije bila neprijatna. Štaviše, igra oblaka samo je doprinela mističnoj atmosferi jedne od najneistraženijih planina Balkana, a trenutak kad se bela zavesa pomakla i otkrila prvu od tri kamene glave vrha nemoguće je staviti u reči tako da se osećaj prenese iole verno. Markes je jednom napisao da mnogi žele da žive na vrhu planine, a ne znaju da je istinska sreća u savladavanju litica; ako je tako, onda smo mi i pored oblaka i sitne kiše mogli da se smatramo srećnima.









Nizbrdo nas je put vodio preko Koprena, na koji nažalost nismo izašli zbog nedostatka vremena, uglavnom izazvanog podužom pauzom kod neobičnog izvora Tri kladenca. Izvori su kod nas najčešće jasno definisani, obično mlazom koji curka iz nekog kamena, dok Tri kladenca izgledaju više kao podvodne livade donjeg Srema: kad se zagazi u travu oseti se šljapkanje, a na par mesta voda se skuplja u bare, pa one tri najveće čine pomenute kladence. Za razliku od sremskih kaljuga, ova staroplaninska voda je vrlo bistra i pitka, pa smo priliku iskoristili i da napunimo flašice i čuturice.








Kako smo odmicali dalje od Tri čuke, tako su se i oblaci razilazili pa smo uskoro umesto po oblacima šetali po nepreglednim poljima kleke, gde je valjalo dobro obratiti pažnju na svaki korak, što zbog neugodnog bodljikavog žbunja, što zbog skrivenih opasnosti. U jednom trenutku mimoišli smo se sa jednim sjajno kamufliranim kapitalnim primerkom poskoka, srećom bez posledica po obe strane. Potrudili smo se da ga ne uznemiravamo, ipak nije lepo dirati domaćina u njegovom domu tokom popodnevnog odmora. Kad se nebo potpuno razvedrilo, jedan manji deo grupe izašao je i do vrha Stražna čuka (1772 m.n.v.), odakle smo uprkos vetru koji je ljuljao i one najstamenije ostali bez daha od izuzetnog pogleda.








Do kraja staze posetili smo još jedan vrlo interesantan geomorfološki spomenik - krašku uvalu poznatu pod nazivom Ponor. Ime dovoljno govori za sebe, pa se tako sa blago zatalasane livade improvizovana staza strmoglavljuje pedesetak metara u nedra brda, odakle se u dnu vertikalne stene probija ponornica iz svog kamenog hodnika duboko u utrobi zemlje. Ostaci kostiju neke prilično velike životinje nemi su svedok gostoljubivosti ovog lokaliteta...






A po povratku u Dojkince neke od nas je čekalo još jedno iznenađenje: pošto je usput "procureo" podatak da su tih dana rođendani drugu Radiću i meni, u seoskoj kafani nam je priređena prava pravcata rođendanska žurka! Bilo je tu i torte, i poklona u šarenom papiru, i ića (pohovane pečurke i odlični dojkinački sirevi, domaći punomasni) i pića (domaće mutno točeno Pirotsko pivo i hladan klaker), i žive muzike (nećemo sad zakerati oko žanra), falile su samo konfete i slavljenički šeširići. Da mi je neko nekad rekao da ću 35 godina ovozemaljskog bitisanja proslaviti na takav način, na takvom mestu, ne bih mu poverovao ni u najluđim snovima.




"Oj devojče Piroćanče..."

Nažalost, vremena da se slavlje produži do zore nije bilo jer sutradan nas je čekalo rano ustajanje i uspon na moćni Midžor, najviši vrh uže Srbije. Ali, ta priča će morati da sačeka neku drugu priliku. Ipak, sve i da smo se odmah ujutro spakovali i vratili kući, Stara planina bi mi ostala u vrlo lepom sećanju. Nadam se samo da do sledeće posete neće proći još tri i po decenije...



Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

No comments:

Post a Comment