Aug 23, 2016

Kosjerićki treking 2016.


U nedelju 21. avgusta u okolini Kosjerića održano je peto kolo Treking lige Srbije za 2016. godinu. Organizatori iz beogradskog planinarskog kluba Balkan provukli su standardne tri staze različite dužine padinama i vrhovima planina Maljen i Subjel, a pozivu se odazvalo skoro 150 planinara i trkača. Sudeći po atmosferi za vreme i posle trke nezadovoljnih izgleda nije bilo, a zadovoljna je bila i tročlana delegacija PK Borkovac iz Rume.

S obzirom na vremensku prognozu koja je obećavala oblačan dan sa popodnevnom kišom, dobro je da nas se skrpilo i troje najupornijih. Ovog puta mitrovački deo ekipe (Svetlana Ceca Savićević i Jelena Leptirica Radosavljević) brojčano je nadjačao rumski deo (mene), po prvi put u istoriji. Ipak, ako je neko odustao zbog najave kiše, pogrešio je koliko i meteorolozi: posle guste, ali kratkotrajne jutarnje magle granulo je sunce i do sumraka na nebu skoro da nije bilo ni jednog jedinog oblačka, što je doprinelo subjektivnom osećaju od približno šezdeset stepeni Celzijusa. A ni objektivno nije bilo mnogo manje. U svakom smislu, paklena trka.

Dobro jutro!




Seosko domaćinstvo Gostoljublje u selu Mionica u blizini Kosjerića, koje je poslužilo kao start i cilj trke, udaljeno je od bližih većih naselja taman toliko da ga odlikuje miran seoski ambijent ali ne i da bude totalna zabit, što je kvalitet koji poseduje sve manje ruralnih sredina u Srbiji. Međutim, možda najveći kvalitet Mionice (koju ne treba pobrkati sa većim i poznatijim naseljem u Kolubarskom okrugu, dvadesetak kilometara severnije), jeste to što se nalazi tačno između Maljena i Subjela, pa okolina sela obiluje stazama ka obližnjim vrhovima. Naravno, ne treba ovde očekivati naročito atraktivne putanje, ali živopisnih vidika ima sasvim dovoljno.

Ništa bez narodne pesme


Tako su i staze petog kola TLS koncipirane sa osvrtom na ovu činjenicu, pa je mala staza od Gostoljublja okružila omaleni Subjel sa istoimenim najvišim vrhom (924 m.n.v.), srednja je izašla na maljenski Crni vrh (1096 m.n.v.), a velika povezala obe ove trase. Uglavnom livadama, što je s jedne strane omogućilo uživanje u pogledu skoro sve vreme, dok je sa druge imalo za posledicu celodnevno prženje na jakom avgustovskom suncu. Ipak, kako to neki vodiči vole da naglase, planinarska akcija se održava bez obzira na vremenske uslove.





Posle prve kontrolne tačke na obodu sela Skakavci, put je brzo izašao na najvišu tačku treka, Crni vrh iznad Divčibara. Najviši među vrhovima oko ovog turističkog naselja, Crni vrh ipak nije najviši vrh Maljena kao što mnogi misle - Kraljev sto ga pretiče za jedva osam metara. Bilo kako bilo, kontrolna tačka na Crnom vrhu je bila odlično snabdevena vodom, slatkišima i voćem, kontrolori ljubazni i predusretljivi, a posebno mi se dopalo to što su organizatori za ovu priliku napravili i novi pečat vrha, uvek rado viđenu uspomenu u planinarskoj knjižici.


Crni vrh na vidiku!



Usledio je dug i za kolena naporan spust do Rosićkog jezera, koje me nije naročito impresioniralo, a zatim ravnija deonica do vodopada inventivnog imena Skakavac, skrivenog iza šumice u kojoj je bila smeštena kontrolna tačka pa ga zato mnogi učesnici nisu ni primetili. Šteta, imalo se šta videti.



Brana na Rosićkom jezeru
Rosićko jezero

Vodopad Skakavac

Ubrzo stižem i do cilja srednje staze; po ovako pretoplom danu pametnom je i toliko dovoljno. Ali, ja očigledno nisam od pametnih pa samo overavam kontrolnu tačku i produžavam dalje na veliku stazu. Zvezda je pripekla, nigde žbuna ni bandere, a Subjel sve dalji što se više ide ka njemu. Vučem nogu za nogom, na putu ka pretposlednjoj kontroli mimoilazim se sa prvim trkačima koji će završiti stazu sat-dva pre mene. Skupljam snagu na nekoj klupici ispod usamljenog oraha, pa nastavljam dalje. Uskoro je tu i kontrolna tačka, a od nje verovatno najteži deo dana, uspon na Subjel - prema opisu staze 750 metara dužine sa 150 metara uspona, mada bih se zakleo da su cifre permutovane u štampi. Sam vrh, malena zaravan sa dve repetitorske antene obrasla gustom šumom, ne može se baš nazvati vrednim tolike muke...




Subjel na vidiku!

Vrh Subjela (924 m.n.v.)

Ipak, nakon što je savladan i Subjel, snaga se vraća sama od sebe, tek potpomognuta još nedovoljno zrelim kupinama uz stazu. Na spuštanju nazad do asfaltnog puta i poslednje kontrolne tačke, noge same preuzimaju komandu i kreću u trk između trošnih kućeraka. Nalakćena na krivu tarabu, jedna baka na pozdrav, uz osmeh, odgovara "ma šta to jurite, jebô li vas..." Ponekad mi dođe da se i sam to zapitam, istim rečnikom. A odgovora i ima i nema.





Diploma na cilju je samo parče papira, hladno pivo na letnjoj vrelini jednako prija i bez tridesetak kilometara u nogama, vikendom se može i bez ustajanja pre svitanja... A opet, uvek je tu nešto što nas tera da iznova mučimo i pobeđujemo sebe i uživamo u svakom trenutku, neki nagon koji se ne može kontrolisati. Onog dana kad toga više ne bude, stvarno ću staviti prst na čelo. Do tada, samo nek je što više planina, prirode, aktivnosti, druženja... A treking sve ovo kombinuje na najbolji mogući način, pa još kad je ovako dobro organizovan ne smeta ni paklena vrućina. Na ovakvim trkama, svi su na kraju pobednici.






Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

No comments:

Post a Comment