Sep 21, 2016

Biseri Đerdapa: Lepenski vir


Postoje na svetu mnogi lokaliteti od izuzetnog značaja. Velike prirodne lepote, vredni arhitektonski i kulturni spomenici, važna arheološka nalazišta, mesta gde su ispisivane stranice istorije... Kao kolevka zapadne civilizacije, ali i područje neverovatnih prirodnih kontrasta, Balkansko poluostrvo prebogato je svim ovim. Međutim, retko gde se toliki broj takvih dragocenosti može naći kao na Đerdapu, najvećem nacionalnom parku Srbije koji obuhvata okolinu najveće evropske klisure. Teško je pobrojati šta je sve na Đerdapu najveće i najznačajnije i u kojim okvirima, ali jedno mesto izdvaja se visoko iznad ostalih: Lepenski vir - zagonetna i fascinantna naseobina, najstarije trajno ljudsko stanište ikada otkriveno.


Kada je početkom šezdesetih godina prošlog veka doneta odluka o izgradnji hidroelektrane Đerdap I, tim arheologa sastavljen od predstavnika svih relevantnih institucija za proučavanje istorije, predvođena profesorom dr Dragoslavom Srejovićem, uputila se ka Đerdapskoj klisuri kako bi do kraja istražila jedno nalazište iz mlađeg kamenog doba na obali Dunava koje je trebalo da bude potopljeno akumulacijom đerdapske brane. Međutim, vođen samo sebi znanim instinktom, Srejović je i nakon što je originalni lokalitet ispitan zahtevao od svojih saradnika da nastave sa radom, i ubrzo je počelo da se pokazuje lice jedne do tada potpuno nepoznate kulture.





Između 1967. i 1971. godine, iskopavanja su otkrila nekoliko naselja koja su datirana u period od ranog mezolita do srednjeg neolita, odnosno između 9500. i 5500. godine pre naše ere. Iako i u Evropi i na Bliskom Istoku postoje i znatno stariji ostaci homo sapiensa, nigde drugde nije pronađena toliko stara planski građena naseobina čoveka, a detaljnim proučavanjem više istorijskih slojeva ovde je zapažen i neprekinut kontinuitet naseljavanja dug skoro hiljadu godina! Stanovnici Lepenskog vira tome mogu pre svega da zahvale činjenici da očigledno nisu poznavali rat, budući da ni na jednom od oko 180 pronađenih skeleta nisu uočeni tragovi nasilnih povreda.





Ko su bili ti ljudi? Odgovor na to nam daju upravo njihovi ostaci, iz kojih je utvrđeno da su Lepenski vir naseljavali praljudi kromanjonskog tipa koji su se minimalno razlikovali od današnjih ljudi. Ispitivanjem skeleta, pronađenog oruđa i neposredne okoline naselja, zaključeno je da su se prvobitno bavili lovom i sakupljanjem plodova, ali u poslednjoj fazi razvoja postepeno prelaze na poljoprivredu i stočarstvo. Verovatno usled ishrane bogate ribom, bili su u proseku mnogo krupniji i zdraviji od drugih ljudi tog vremena - dok je prosečna visina homo sapiensa tog vremena u Evropi bila oko 150 centimetara, ljudi Lepenskog vira su u proseku bili dvadesetak centimetara viši (pronađen je čak i jedan skelet za ono vreme neverovatne visine preko dva metra!), a dok su njihovi evropski vršnjaci mogli da očekuju da dožive tek nešto više od 30 godina, ovde je životni vek od 50, 60 i više godina bio prilično česta pojava. Zašto su napustili ovo mesto i kuda su odatle otišli, nauka ne ume da dâ odgovor.





Ono što izdvaja stanovnike Lepenskog vira od svih drugih ljudi tog vremena jeste to što ne samo da su sami gradili kuće (umesto da se nastanjuju u pećinama), već su imali i jasno definisana pravila gradnje, što je u pojedinim delovima zemaljske kugle do danas naučna fantastika. Kuće koje su ovi ljudi gradili otkrivene su u različitim veličinama, ali sve imaju u osnovi isti oblik: trapezoid sa lukovima na mestima velikog i malog bazisa. Da ovaj oblik nije izabran slučajno svedoči podatak da i veći i manji luk zahvataju tačno šestinu kružnice odgovarajućeg prečnika, a naselja su organizovana po istom trapezoidnom obrascu, tako da Lepenski vir predstavlja najstariji poznat primer arhitekture i urbanizma, gotovo u punom smislu tih pojmova. Razlog iz kojeg je izabran baš ovaj oblik izgubljen je u magli vremena; jedan deo naučnika smatra da su stanovnici Lepenskog vira time oponašali izgled impozantne stene Treskavac na suprotnoj strani Dunava, koju su, pretpostavlja se, izuzetno poštovali. Sigurno je jedino da, gledano od Lepenskog vira, sunce izlazi tačno iznad Treskovca u periodu između 20. aprila i 1. maja, dok se sve ostalo vezano za verovanja ljudi koji su ovde živeli može tumačiti kao puko nagađanje.


Rekonstrukcija kuće Lepenskog vira

Treskavac

Od kuća Lepenskog vira sačuvani su jedino podovi, pa se može samo pretpostavljati kako je izgledao njihov nadzemni deo, a najrasprostranjenije mišljenje je da su krovovi bili građeni u vidu šatoraste drvene konstrukcije sa pokrivačem od slame, trave, mahovine ili životinjske kože. Zvanična nauka ne ume da objasni zašto su sve kuće u svim pronađenim naseljima Lepenskog vira orijentisane ulazom ka reci, ali jednostavan odgovor će dati svako ko se iole razume u kampovanje: šator se uvek postavlja ulazom niz padinu kako se prilikom kiše voda ne bi slivala u unutrašnjost šatora, a budući da je teren oko reke uvek u padu prema reci, lako je sabrati dva i dva.






Međutim, ono sa čime najšira javnost najčešće identifikuje kulturu Lepenskog vira su jedinstvene kamene skulpture. Od najjednostavnije obrađenog kamena sa geometrijskim motivima do stilizovanih antropomorfnih prikaza, skulpture otkrivene u Lepenskom viru svedoče da ljudi koji su ovde živeli nisu bili tek malo iznad običnih životinja, već da su naši preci još tada počeli da razvijaju osećaj za lepo, ali i apstraktno. Po zvaničnom tumačenju, monumentalni kameni oblici, od kojih su najveći (i najpoznatiji) visoki oko metar, predstavljaju božanstva inspirisana rekom kao izvorom života, o čemu govore njihove ribolike crte. Da li su ovdašnji praljudi to zaista i želeli da prikažu zauvek će ostati tajna, ali je činjenica da ove skulpture i dan danas očaravaju svojom misterioznom ekspresivnošću.





Tokom iskopavanja u drugoj polovini šezdesetih godina, na širem području Đerdapa pronađeno je ukupno šesnaest ovakvih naselja: jedanaest sa srpske i pet sa rumunske strane Dunava. Nažalost, izgradnja u to vreme najveće hidroelektrane u Evropi i pete po veličini u svetu (eto još malo đerdapskih superlativa) nije mogla da bude obustavljena, pa čak ni zbog ovako neprocenjivog arheološkog blaga. Zato je odlučeno da se samo najveće i najvrednije naselje spase, i to tako što je ceo plato sa ostacima građevina isečen iz zemlje i premešten na viši nivo, tridesetak metara iznad mesta gde se prvobitno nalazio. Ostale je u narednih nekoliko meseci progutao Dunav...




Ovim potezom sačuvano je najstarije i verovatno najdragocenije svedočanstvo o planskom graditeljstvu ikada otkriveno, koje bi trebalo da bude i jedan od najznačajnijih istorijskih lokaliteta na svetu uopšte. Međutim, da li zbog nedovoljne promocije, da li zbog inertnosti nadležnih službi, da li zbog nečeg trećeg, danas to nije tako. Za kulturu Lepenskog vira ne znaju čak ni svi arheolozi van granica Srbije, da ne govorimo o običnim turistima. Ako istorija arhitekture i naseljavanja, onako kako se izučavala još dok je potpisnik ovih redova bio student Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, Lepenski vir ni ne pominje i proučavanje svetskog graditeljskog nasleđa započinje od francuskih tumulusa i velških dolmena (koji su nastali bar dve hiljade godina nakon što se kultura Lepenskog vira ugasila), iluzorno je nadati se on sa arhitektonsko-urbanističkog aspekta izučava negde drugde u svetu. A na pitanje zašto se jedan planetarno značajan lokalitet ne nalazi na UNESCO-voj listi svetske baštine, često će se čuti odgovor da je UNESCO odbio da stavi Lepenski vir pod zaštitu jer naselje nije očuvano po principu konzervacije in situ, odnosno na autentičnoj lokaciji; naravno, to je samo jedan bedan izgovor - zapravo, princip in situ je samo primarna preporuka a ne i diskvalifikacioni kriterijum, a Srbija nikad nije ni pokušala da nominuje Lepenski vir za upis na listu svetske baštine. Zašto, to valjda večiti foteljaši znaju najbolje...





Današnji muzej Lepenski vir organizovan je po najsavremenijim principima konzervacije i prikazivanja arheoloških postavki. Ispod ogromne čelične konstrukcije izložen je čitav grad iskopan iz dunavskog peska, u uslovima održavanja stalne temperature i vlažnosti vazduha. Organizovano vođenje kroz muzej je dovoljno stručno, vrlo informativno i pre svega zanimljivo. Osim glavnog izložbenog prostora, muzej ima i projekcionu salu gde se može pogledati dokumentarni film o originalnim iskopavanjima (doduše, dostupan i na YouTube), posebnu prostoriju sa artefaktima poput kamenih skulptura, oruđa, posuđa, ali i autentičnih skeleta, zatim multimedijalni centar gde se može "prošetati" kroz virtuelnu simulaciju naselja kako je ono najverovatnije izgledalo, zatim spoljno dvorište sa rekonstrukcijom jedne kuće u prirodnoj veličini i prirodnom okruženju i na kraju bogatu suvenirnicu sa knjigama, slikama, kamenim ukrasima, majicama, privescima, magnetima za frižider izrađenim od kamena... Ako baš moram da nađem zamerku, neka bude da replike kamenih monumenata nisu dovoljno realistične za moj perfekcionistički ukus. Jednom rečju, svetski. Upravo onako kako jedan ovako moćan komad istorije i treba da bude predstavljen.




Zašto se onda posete Lepenskom viru svode na školske ekskurzije i poneku izletničku grupu u prolazu, trebalo bi svi da se zapitamo. Da li je sistem vrednosti u ovoj ionako naopakoj banani od države toliko otišao dođavola da se stidimo ovakvog blaga, ili su noćni život i skupi festivali jeftine zabave zaista vredniji da budu viđeni, možda istorija pokaže. Lično, mislim da ostatke ove naše sadašnje "civilizacije" za nekoliko vekova niko neće posmatrati sa divljenjem. Za razliku od Lepenskog vira, koji će za još deset milenijuma ostati jednako fascinantan kao do sada. Ako ga još uvek niste posetili, ne znam šta se čeka.


Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

No comments:

Post a Comment