Sep 16, 2016

Visoko na Visokim Tatrama


Kao najseverniji i najviši deo Karpatskog lanca, Visoke Tatre su jedan od najimpresivnijih planinskih terena u Evropi, pa i na svetu. Na oko hiljadu kvadratnih kilometara pod zaštitom, u prvom evropskom prekograničnom nacionalnom parku (između Slovačke i Poljske), prostire se preko 600 kilometara uređenih planinarskih staza, petnaestak popularnih skijališta i na desetine visokih vrhova, od čega oko trideset sa nadmorskom visinom preko 2500 metara... Ovo je mesto stvoreno za uživanje u surovoj prirodi i mesto u koje će se svaki pravi planinar zaljubiti na prvi pogled.

Svi vrhovi Visokih Tatri viši od "magičnih" dve hiljade metara ne mogu se tačno ni izbrojati. Najviši od svih, ujedno i najviši vrh celog masiva Karpata, je Gerlahovski štit, visok 2655 metara; međutim, Gerlah (kako ga lokalno stanovništvo češće zove) nije i najimpresivniji. Štaviše, teško ga je uopšte i uočiti ušuškanog u moru kamena, pa nije čudno što se sve do XIX veka smatralo da je najviši Lomnički štit (2634 m.n.v.), koji je zapravo drugi po visini ali je izuzetno upečatljiv iz daljine. Usponi na oba ova vrha važe za vrlo zahtevne i dozvoljeni su samo u pratnji sertifikovanog lokalnog vodiča (i to maksimalno tri penjača na jednog vodiča, u navezi), po ceni od 50€ po osobi. Skoro duplo manje (27€) košta žičara koja vodi direktno na vrh Lomničkog štita, ali je zbog ograničenog broja mesta vožnju potrebno rezervisati nekoliko dana unapred.


Pogled na Lomnički štit

Od vrhova dostupnih bez penjačke opreme najpopularniji su Krivan (2494 m.n.v.), Risi (2499 m.n.v.) i Slavkovski štit (2452 m.n.v.), pa se tako planinarske ture na Visokim Tatrama obično izvode na nekom od ova tri vrha. Dvadesetak planinara iz Srbije, u organizaciji beogradskog kluba "Policajac - Josif Pančić", imalo je priliku da poseti sva tri vrha, i još ponešto.

Krivan
Risi
Slavkovski štit

________________________

Prvi dan našeg boravka u Slovačkoj propratila je teška, dosadna kiša, zbog koje nismo mogli da izađemo na planinu, pa smo dan proveli u obližnjem nacionalnom parku Slovenski Raj. Iako je kao nacionalni park tri puta manji od Visokih Tatri (i sa isto toliko manjom prosečnom nadmorskom visinom), i ovde je izletnicima na raspolaganju mnoštvo lepo uređenih staza, u ukupnoj dužini preko 300 kilometara.





Za najveću atrakciju važi klisura reke Suha Bela, kroz koju je skoro celom dužinom (od oko četiri kilometra) montirana je drvena konstrukcija staze tako da se ne gazi direktno u vodu, a nepristupačne litice uz brojne vodopade učinjene su dostupnim svima putem metalnih merdevina. To ne znači da je staza baš za svakoga: merdevine su na nekim mestima visoke i dvadesetak metara, bez dodatnog osiguranja, a gazišta su dosta klizava po kišnom danu, pa je tako potreban veliki oprez pri penjanju.



Merdevine iznad Mišovog vodopada



Kao dodatna predostrožnost staza otvorena samo u jednom smeru - uzvodno, to jest naviše - pa se tako izbegava potencijalno nezgodan povratak niz lestvice. Ono što bi možda najviše zanimalo pesimiste: staze i merdevine su vrlo dobro održavane, čvrste su i sigurne, a celom dužinom klisure primetili smo da fali samo jedna jedina drvena prečaga, što ne sumnjam da je do sada već sređeno.





________________________

Drugi dan je bio rezervisan za zagrevanje pred ozbiljnije poduhvate, pa je grupa pošla kružnom stazom od odmarališta Štrbske Pleso oko grebena Solisko. Put je celom dužinom lepo popločan velikim kamenjem, što su krajem četrdesetih godina prošlog veka izveli čehoslovački politički zatvorenici za koje su Visoke Tatre bile isto što je Jugoslovenima predstavljao Goli Otok.

Štrbske Pleso;
slovačka reč "pleso" označava planinsko jezero
Hotel "Kempinski" na obali jezera, sa nekoliko zgrada
građenih između 1897. i 1923. godine





Međutim, i pored dobro uređene staze, deo trase je u periodu od novembra do juna zatvoren za pešačenje, zbog vremenskih uslova. Zabrana se naročito odnosi na penjanje (uz lanac) pored vodopada Skok visokog 25 metara i zatim prilično strm uspon od jezera Capie koji kulminira vertikalnim usponom od desetak metara na Furkotski prevoj, doduše opet uz lanac.


Reka Mlinica
Vodopad Skok


Komemorativna ploča na mestu gde se 1979. godine
srušio spasilački helikopter, pri čemu je poginulo sedam osoba
Među kamenjem još uvek postoje delovi letelice...

Spust je mnogo laganiji, bar što se tehničkog dela tiče, ali ne i nezanimljiviji. Za nezaboravan doživljaj na spuštanju pobrinuo se krepki osamdesetogodišnji poljski planinar: kad je u prolazu čuo da govorimo srpski, zapevao je "Tamo daleko"! Ispostavilo se da je u ono vreme dok smo za braću Zapadne Slovene mi bili Zapad često boravio u Jugoslaviji, pa je tako naučio i jezik. Ma šta ljudi pričali, svet je zaista jedno vrlo malo mesto.


Oštar uspon od jezera Capie
Uspon na Furkotski prevoj
...i silazak
"...tamo je selo moje..."
Vahlenbergovo jezero


________________________

Za treći dan bio je planiran uspon na vrh Risi na slovačko-poljskoj granici, ujedno i najviši vrh Poljske. O Risiju sam se od starijih kolega iz kluba naslušao svakakvih priča, od toga da je u pitanju obična šetnja do toga da je uspon vrlo težak i opasan. Naravno, istina je uvek negde između, pa je tako veći deo uspona od jezera Popradske Pleso zaista sasvim lagan, ali začinjen sa par tehničkih detalja. U blizini jezera nalazi se spomen-groblje sa kapelicom i tablama sa imenima planinara poginulih na Visokim Tatrama; na stotine imena (najstarija iz tridesetih godina prošlog veka, najsvežija iz devedesetih) svedoči da nijednu planinu, bila "laka" ili ne, ne treba potcenjivati.










Dugo skriven od pogleda, vrh počinje da se sagledava tek pri kraju takozvane Žablje doline, a tada već počinje da biva "gusto". Sledi jedan nezgodan deo staze: strma, glatka, klizava i izložena stena, zbog koje su se mnogi jednostavno okrenuli i odustali od daljeg penjanja. Sve to ipak deluje strašnije gledajući sa strane nego kad se jednom uhvati za taj lanac, ali svejedno deonica nije baš ni lagana.






Ubrzo se stiže i do planinarskog doma pod Risijem, gde se na 2250 metara nadmorske visine može popiti hladno točeno pivo ili topao čaj od tatranskih biljaka, pojesti lagani slatkiš, ali i kupiti suvenir. Pečat doma je tu, ali je pečat vrha odavno izgubljen. Za još bolji ugođaj, dom ima više muzičkih instrumenata, pa su se tako na pijaninu izređali naša koleginica Nina sa jednostavnom veselom melodijom, zatim svestrani vodič Milan Vojnović sa malo ozbiljnijom etidom i na kraju jedan lokalni mladić sa mini-koncertom Šopena kakav se retko čuje u ovakvom okruženju! Nesvakidašnji doživljaj!

Planinarski dom pod Risijem
Motivacioni poster
Vegani su dobrodošli
Vodička balada


Najviši planinarski dom u Visokim Tatrama

Do vrha ostaje još oko pola sata jačeg uspona, sa završnih pedesetak metara laganog veranja uz malu pomoć ruku. Sam vrh sastoji se od dva odvojena vrška koja nose imena Poljski Risi i Slovački Risi, pri čemu je slovački nešto viši (2503 m.n.v.) i nešto skučeniji, što ne znači i da je poljski naročito prostran: oko betonskog obeležja ima tek toliko mesta da stane troje-četvoro ljudi, a planinari željni fotografije sa vrha smenjuju se kao na traci. Uopšte je zapanjujuće koliko ljudi ima na usponu, posebno s obzirom na radni dan, pa je tako vrh načičkan planinarima i duže zadržavanje je nemoguće.

Poslednji koraci do vrha
Poljski Risi (2499 m.n.v.)
Slovački Risi (2503 m.n.v.)
Pogled na poljsku stranu

Povratak ide istim putem: desetak kilometara do Popradskog Plesa, i to opet niz lanac pa dalje živopisnom Žabljom dolinom. Ni spuštanje ovuda nije naročito problematično, a dok smo se spuštali na poslu je bila ekipa majstora koji su tu montirali metalne nogostupe i merdevine na najkritičnijem mestu, pa će tako već uskoro uspon biti još lakši. Lično nisam pristalica ovakvih poteza, čini mi se da će tako nekim budućim penjačima užitak u savladavanju litica biti značajno umanjen, dok će s druge strane vrh postati dostupniji nekim manje spretnim izletnicima... Šta je od ova dva ispravnije, kod mene nema dileme, ali valjda nadležni u nacionalnom parku znaju bolje...



Men at work
Žablje jezero

Razrešenje misterije otkud sveže točeno pivo na 2250 m.n.v.

________________________

Cilj pešačenja četvrtog dana bio je vrh Slavkovski štit, kamena gromadina iznad ljupkog gradića Stari Smokovec. Mnogima ovaj uspon nije najbolje legao, ipak je trebalo savladati 1400 metara visinske razlike u nepunih deset kilometara, većinom po golom kamenjaru na nesnosnoj vrućini, a nije pomoglo ni to što smo sat vremena izgubili u odlučivanju da li ići deo staze žičarom ili ne. Odlučilo je više faktora, a pre svega isplativost: žičara se penje svega 250 metara na deonici koja se može preći peške za malo više od pola sata, a to zadovoljstvo košta celih 9€ po osobi. Što je mnogo, mnogo je.

Zvonik Gradske kuće u Starom Smokovecu i Slavkovski štit

Staza ide uz šine žičare



Od početne tačke uspona, ski centra Hrebienok, do vrha vodi lepo markirana i dobro uređena staza. Kolega Dule i ja se već na početku odvajamo od grupe i hvatamo jači tempo, bez pauza dužih od par minuta, uglavnom na vidikovcima kojih ovde ima na pretek. Neverovatni pogledi su i najveći kvaliteti Slavkovskog štita: ka jugu puca pogled ka širokoj slovačkoj ravnici i Niskim Tatrama na horizontu, a ka severu udara u stenoviti zid surovih i negostoljubivih vrhova kojima dominira veličanstveni Lomnički štit.





Vidikovac "Maksimilijanka"


Na oko 2200 metara nadmorske visine izlazi se na poslednji prevoj, odakle put vodi direktno na vrh, ili na Slavkovski nos (2273 m.n.v.), sekundarni vršak samo par minuta van glavne staze. Odavde do vrha vodi najžešći deo uspona, ljutim kršem u kojem se staza jedva raspoznaje, pa je čak u jednom trenutku i gubimo i pentramo se nekom vododerinom ka gvozdenom krstu na najvišoj tački planine. Tu nas stiže i koleginica Tanja, upravo u trenutku kad mi stiže poruka da nemamo više vremena i da moramo nazad. Tako samo nas troje od cele grupe "osvajamo" Slavkovski štit, ali nažalost nemamo mnogo vremena za uživanje u ovom podvigu.

Dule konačno na vrhu!
Tabla postavljena 2014. godine, na 350. godišnjicu prvog uspona
Pogled ka zapadu; levo u daljini se nazire Gerlahovski štit
Lomnički štit

Sa vrha se vidi i moćni Gerlahovski štit, mada se ne razaznaje najbolje u plejadi sličnih kamenih spomenika od kojih se ne zna koji deluje surovije. U svakom slučaju, pogled uliva samo strahopoštovanje i vredi svake graške znoja prolivene pri kondiciono paklenom usponu. Pečata ni ovde nema, ali se u kantini novog hotela "Hrebienok" može dobiti pečat ovog izletišta, koji doduše izgleda kao da kaže "dovezli smo se žičarom na 1285 metara", ali je svejedno simpatična uspomena.

Vetrovi oko tatranskih vrhova idealni su za paraglajding
Atlas oblaka
Slavkovski nos (2273 m.n.v.)
Na vr' nosa


________________________

A za kraj, prava planinarska poslastica: vrh Krivan (ili Krivanj), jedan od simbola Slovačke i najupečatljivijih vrhova Visokih Tatri. Smešten na krajnjem zapadu venca, suvereno vlada okolnom ravnicom, a zbog karakterističnog zakrivljenog izgleda kojem duguje i svoje ime prepoznatljiv je iz velike daljine. Iako se uspon nikako ne može nazvati laganim, Krivan je jedan od najpopularnijih tatranskih vrhova, pa se na padinama svakog dana mogu sresti planinari svih uzrasta i najrazličitijih nacionalnosti. Štaviše, toliko je popularan da se našao i na slovačkoj kovanici od jednog evro-centa, o čemu su stanovnici ove države sami odlučili.






Uspon počinje lagano, dolinom od Štrbskog Plesa i onda postepeno postaje sve teži, i kondiciono i tehnički. Do razdvajanja puteva koji vode na sekundarni Mali Krivan (2335 m.n.v.) i glavni vrh, a onda, za koju god varijantu uspona se odlučili, počinje ono glavno. Direktna staza do grebena je vrlo strma, kombinacijom sipara, sitnog kamenja i prašine; duži put preko Malog Krivana je nešto blažeg nagiba, ali sa nekoliko previsa i polica na kojima se treba dobro pouzdati u snagu ruku. A kad se ove dve staze jednom sretnu na grebenu, kreće poslednjih dvestotinak metara završnog uspona, na tankoj granici sa slobodnim penjanjem.

Vrh na vidiku!



Koliko god završna deonica uspona na Krivan bila kratka, isto toliko je i zahtevna, i bar dvaput toliko zanimljiva. Red izloženih stepenastih polica, pa red mini-kuloara visine pet-šest metara, pa red glatkih monolitnih zidova gde su jedini oslonci i za noge i za ruke neravnine manje od centimetra, pa red previšenih kamenčina za izdizanje "na mišiće"... Markirana trasa možda i nije najbolje rešenje, sve zavisi od afiniteta i ličnog izbora, a broj kombinacija puta kojim se može stići do vrha je bukvalno neograničen, tako da ovo parče puta više deluje razigrano nego opasno, uprkos tome što za razliku od drugih vrhova ovde nema baš nikakvog obezbeđenja.



Još samo malo...

Na samom vrhu ima nekoliko obeležja, a najupečatljiviji je dvostruki krst od drveta, visok oko dva metra. Slovaci su ovo suštinski pravoslavno znamenje prihvatili sredinom IX veka, kad su preko Ćirila i Metodija primili hrišćanstvo, a iako su se već nekoliko decenija kasnije priklonili Rimu zadržali su ga do danas kao svoj nacionalni simbol. Osim krsta, na vrhu stoji i kamen sa dve metalne table, od kojih jedna svedoči o usponu znamenitog prosvetitelja Ljudevita Štura na Krivan u avgustu 1841. godine a na drugoj stoje stihovi kojima je otprilike u isto vreme nama manje poznat pesnik Mikulaš Donjani ovekovečio ovaj vrh.

Čestitke na vrhu




Naravno, ni na Krivanu nema pečata, ali to nije ni bitno. Mnogo je bitniji onaj pečat koji ostaje u nama, neizbrisiv trag koji planina ostavlja na onima koje ona izabere da se popnu na vrh. Jer ma šta neki mislili, čovek nikad ne može pobediti planinu, može da pobedi jedino samog sebe, a priroda će uvek imati poslednju reč. A na ovakvim mestima postaje jasno zašto su drevni narodi verovali da na visokim planinama žive bogovi i zašto su askete iz davnih vremena težile da se približe božanstvima upravo penjući se na planinske vrhove. Zato po silasku (koji je obično teži od uspona, po nekom pravilu koje na Krivanu očito ne važi) ostaje samo da se zahvalimo planini i poželimo joj doviđenja, jer ćemo na ovakvo mesto uvek poželeti da se vratimo.




________________________

Sa svim svojim stazama i bogazama, vrhovima i dolinama, rekama i potocima, vodopadima i jezerima, šumama i gorama, Visoke Tatre zavređuju da im se posveti mnogo više vremena od pet dana, koliko smo mi imali na raspolaganju. Gledajući to ogromno prostranstvo, deluje kao da ni čitav život ne bi bio dovoljan. Da mi ovog trenutka neko ponudi da im se vratim, pa makar i ponovo na ove iste vrhove, ne bih dugo razmišljao. A to je i najbolji savet koji mogu da dam svakome kome se ovakva prilika pruži: ne razmišljajte previše. Neće Tatre nikuda, biće one još dugo na istom mestu, ali naše vreme je ograničeno. Ipak, neke granice i postoje da bi se prevazilazile, naročito granice naših fizičkih i mentalnih mogućnosti, koje ćemo najlakše pomeriti baš u surovoj (ali prelepoj) prirodi. Ja bar ne znam bolji način.



Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

6 comments:

  1. svaka ti čast prijatelju moj planinarski :)

    ReplyDelete
  2. Poštovanje! Čitam Vaše tekstove, no ovaj Vam je zaista odličan.
    Bilo mi je zadovoljstvo pročitati tekst i vidjeti sjajne slike.
    O planinarenju ne znam mnogo, ali svaka Vam čast jer ovo je zaista bio podvig. Hvala Vam na predivnom psotu. Želim Vam mnogo sreće u daljim podvizima. Veliki pozdrav!

    ReplyDelete
    Replies
    1. Hvala Vama na komentaru i podršci! Trudiću se da nastavim tako, i što se tiče akcija i što se tiče tekstova. Veliki pozdrav i sve najbolje!

      Delete
  3. Odličan tekst i isto takve fotografije! Bravo!

    ReplyDelete
    Replies
    1. Hvala! Trudićemo se da bude još ovakvih izleta ubuduće, pa će biti i još sličnih tekstova. Hvala na komentaru i veliki pozdrav!

      Delete