Oct 20, 2016

Godinu dana kasnije...

Foto: Vladimir Milovanović

(tekst nekrologa za godišnji pomen Radoslavu Raši Slavniću)

Teško je naći prave reči za eulogiju nekome kome su reči bile igračke. Velika je odgovornost i čast, ali ne i blagoslov. Blagoslov je bilo poznavati nekoga poput Raše.

Vreme prolazi, ali ne menja ništa. Neke praznine nikad neće biti ispunjene, ma koliko vremena prošlo.

Teško je pobrojati u čemu se Raša sve oprobao za toliko kratko vreme koje mu je dato, i u svemu je bio uspešniji od mnogih. Talenat je često teret i kletva, a Raša ga je imao za sve nas, ulazeći u sve što je radio sa dečijom razdraganošću kakva krasi samo velikane. Raša nije dočekao da postane velikan, a mogao je, sa lakoćom s kojom je sve ostalo postizao. Ali to što nije postao velikan ne znači da nije bio i ostao velik.

Pored dara za pisanu reč, pesmu, muziku, glumu i šta sve još ne, Raša je imao i jedan veliki talenat koji mnogi nikad nisu imali, niti će ikad imati. Raša je bio talentovan da bude čovek. Dela koja su ostala za njim dostupna su svima - sećanje na Rašino ogromno drugarsko srce ostaće samo onima koji su imali tu privilegiju da podele s njim to malo vremena. Pored blistavog uma, neukrotive mašte, britkog humora, jedinstvene vizije i vanserijske harizme, to Rašino srce zaokružuje sliku o jednom ljudskom biću kakvo se sreće jednom u životu.

Uvek autentičan, večito samo svoj, teško je bilo ne zavideti mu makar malo, ali ga je bilo lako voleti. Raša je ostavio dubok trag u svima nama, snažan i jasan kao da je koliko juče bio tu pored nas. Zato je toliko teško poverovati da ga već godinu dana nema... Pomiriti se s tim, nemoguće je.

Kažu da najsjajniji plamen najbrže izgori, ali se zato njegova svetlost vidi najdalje. Čovek je živ onoliko dugo koliko živi sećanje na njega, i zato će naš Raša živeti večno. Mi samo možemo da se smatramo srećnim što je on bio, i što će zauvek ostati, naš prijatelj i brat.

Neka mu je večna slava.

________________________


Vrati me ponekad sećanje u jednu sobu i jednu probdevenu noć. Sećanje na jedan špil karata, jednu flašu, jedan televizor otpanjen do daske i dve pesme. Jednu glupu i smešnu, koju smo dugo pevali kasnije, i drugu, koju danas više ne umem da čujem a da se sećanje ne vrati. Onda se zatvorim negde, isplačem se kao malo dete. Ako neko pita, okrivim alergiju za crvene oči.

Sanjao sam hiljadu snova, neke lepe, neke ružne, neke strašne, neke besmislene. Ni u najluđem od najluđih nisam sanjao da ću, petnaestak godina kasnije, pisati posmrtno slovo onom čudnom dečaku-piscu sa smešnom kineskom klavijaturom sa svirke na obali Borkovca. I ponekad bih menjao komadić ove jave za bilo koju noćnu moru posle koje ipak sledi buđenje.

Ne verujem u koncept Boga, ne verujem u raj i pakao. Ne verujem da posle ovog života postoji bilo šta što neko od nas može pojmiti. Ali što sam stariji, sve više bih voleo da verujem da ćemo nekad, negde, ponovo sresti neka poznata lica.

Godinu dana je prošlo, a ništa se nije promenilo. Gde god da si, nedostaješ...

Verujem u Multiverzum i verujem da svaki naš korak stvara novi svet, pa u nekom drugom svetu gde možda nema mene neko drugi živi srećan, bezbrižan i zdrav. Teši me to pomalo.

I teši me da znam da sam neke stvari koje obično ćutimo (i zbog čega se kasnije kajemo) rekao kad je trebalo i kome je trebalo, mnogo pre nego što je mrak došao po svoje. Pa ako se nekad i sretnemo ponovo, neće biti kajanja i izvinjavanja.

Pa i ako ne služe maksuziju tamo, iskopaćemo već neku flašu niotkuda. Ne bi nam bio prvi put. I smejaćemo se kao te davne noći, i mnogih drugih.

Voleo bih da verujem u to...