Feb 21, 2017

Četiri godišnja doba u četiri dana na Zlatiboru


Popularni savremeni mit kaže da Japanci imaju samo jedan praznik, pa i tada rade. Kao i većina mitova to naravno nije istina: Japan ima duplo više javnih praznika od Srbije (šesnaest prema osam) i svi su neradni. Međutim, ako su Srbi po nekom aspektu praznovanja neprikosnoveni to je onda spajanje neradnih dana, pa kad već država propiše da se u sredu i četvrtak ne radi onda je šteta ne uzeti i slobodan petak, ko ima mogućnosti za tako nešto. A sudeći po viđenom, mogućnosti je imalo tridesetak planinara iz rumskog kluba "Borkovac". Destinacija Zlatibor, plan fleksibilan, prognoze povoljne. Rezultat: možda jedna od najlepših, a svakako najraznovrsnija akcija poslednjih godina.

U "Ljubin dom", negde na pola puta između naselja Zlatibor i skijališta na Torniku, stižemo u sredu popodne. Spram toga kakvih sve planinarskih domova ima po Srbiji, Ljubin dom je hotel sa pet zvezdica: solidna drvena dvospratnica, relativno topla i čista, sa zasebnim sobama sa po tri ili četiri ležaja na spratu i velikom zajedničkom spavaonicom na tavanu. Struja, voda. Velika trpezarija, omalena ali funkcionalna kuhinja, pravi toaleti, topli tuševi. Završni radovi izvedeni malo traljavo, ali ko još za to mari. Televizija, bilijar, stoni fudbal, pikado, bicikli i skije za iznajmljivanje... Domaćin Ljuba sa vrata predusretljiv, ali o domaćinu više reči malo kasnije. On je ionako priča za sebe. Sve u svemu, za princeze na zrnu graška ovo je možda rupčaga, ali za prosečnog planinara ovo je i više nego pristojna baza za četiri dana avantura.





Zlatibor je inače kao planina prilično potcenjen među izletnicima. Istoimeno naselje (koje ranije zvalo Kulaševac, pa Kraljeva voda, pa Partizanske vode, a sadašnje ime nosi od 1995. godine) jedna je od najpopularnijih srpskih turističkih destinacija (poslednjih godina i prestonica turističkog haosa, kiča i neukusa), ali retko ko od turista zalazi van dobro utabanih ruta za špacirung po centru gradića.





Skijaši vreme provode na torničkim stazama, a ljubitelji prirode od centra najčešće šetaju do spomenika na vrhu Glavudža nadomak naselja, što se često (pogrešno) naziva "usponom na Čigotu". Negde na internetu može se naći i napomena da je ova staza dužine tri kilometra i sa manje od sto metara visinske razlike namenjena "pripremljenim i aktivnim sportistima", što je vrlo perfidno podilaženje sujeti urbanih trutova kakvi se mogu zateći u zlatiborskim pansionima: u planinarskoj terminologiji ovakve staze nazivaju se penzionerskim. Zato nije ni čudo da će sam pomen imena ove inače prelepe planine onim malo ambicioznijim a manje upućenim outdoor tipovima izazvati kisele grimase. A Zlatibor ima šta da im ponudi, itekako.





Buđenje ranog proleća: Lupoglav i Tornik

Ne računajući kratke neorganizovane šetnjice po neposrednoj okolini doma odmah po dolasku, prva tura je za cilj imala najviši vrh Zlatibora. Za razliku od većine najpoznatijih srpskih planina, Zlatibor je vrlo nekompaktan, pa je umesto jednog jasno definisanog masiva sačinjen iz više razdvojenih grebena, koje ponegde čak nazivaju zasebnim planinama. Jedan takav greben je Tornik, sa najvišim vrhom na 1496 metara nadmorske visine koji ljudi obično zovu Tornik mada mu je pravo ime Bandera. Da ne pravim konfuziju, poslužiću se ovde sebi inače nesvojstvenim konformizom i nazivaću ga onim češće upotrebljavanim imenom. A i malo smešno zvuči kad se kaže "bilo smo na Zlatiboru i popeli se na Banderu"...


Pogled na Tornik od Ljubinog doma

Na samo par stotina metara od Ljubinog doma prolazi uređena i obeležena planinarska staza koja vodi od centra Zlatibora do vrha Tornika, a osim toga severne padine vrha sa karakterističnim ski stazama sagledavaju se skoro sve vreme pešačenja pa je praktično nemoguće zalutati. Ne propuštamo priliku za kratko skretanje sa staze i penjemo se na obližnji vrh Lupoglav (1090 m.n.v.), sa širokom livadom sa koje se odlično sagledavaju masivi Čigote i Tornika.



Na vrhu Lupoglav (1090 m.n.v.)

Dan je pravi prolećni: sunčano je i toplo, sa taman dovoljno snega uz stazu da podseti koje je doba godine. Pred završni uspon, lagan kao i ostatak staze, divimo se siluetama krševitih gorostasa okovanih snegom na horizontu. Crnogorski Himalaji kao na dlanu.







Sam vrh Tornika sušta je suprotnost od onoga što planinari traže na vrhovima planina. Na stranu repetitori i antene kojih danas ima i gde treba i gde ne treba, sa samog vrha spušta se najveća ski staza pa je tu i žičara, ali i neizbežni kafići i restorani u kompletu sa preglasnom muzikom upitnog kvaliteta. Bašte prepune, nema mesta da se zabode igla. Zanimljivo je kako skijališta - čak i ona manje prestižna poput Tornika - deluju na snobove kao lepak na muve, pa se tako lepo može videti ko je ovamo došao da bi uživao u snegu a ko u tuđim pogledima, i naravno da ovih drugih ima mnogo, mnogo više. (Nagoveštaj: razlika je u obući.)




Zajednička fotografija na vrhu Tornik/Bandera (1496 m.n.v.)

Deo ekipe se odavde spustio stazom, a deo žičarom u potrazi za kofeinom i bob stazom u podnožju koju smo hteli da isprobamo. Onda smo svi zajedno ispešačili još nekoliko kilometara uz asfaltni put pored zaleđenog Ribničkog jezera do doma i odlične sarme kojoj ni klackanje od Sremske Mitrovice i kuhinje čelične dame Borkovca Jelene Leptirice Radosavljević i njene mame nije uticalo na ukus. A bob? Ukratko, bačene pare. Mada, na mestu gde se i "dobar dan" naplaćuje nisam ni očekivao drugačije...






Ribničko jezero i greben Čigote


Varljivo leto: Džamija, kanjon Crnog Rzava i Lečića vrh

Postoji mnogo najrazličitijih planinarskih vodiča, ali se većina svodi na dva osnovna tipa: one koji vode klasične, dobro uhodane ture i one koji eksperimentišu po šumama i gorama kuda ljudska noga nije kročila decenijama, ako ikad i jeste. Vodič Borkovca Zoran Đukić Đuka svrstava se u ove druge, a ture koje on osmisli kasnije se dugo prepričavaju. Takva je bila i druga etapa zlatiborske avanture.

Zlatiborske zore


Ovi toponimi mnogima možda ne znače ništa, i istini za volju svaki za sebe i nije ništa specijalno, ali povezani onako kako smo ih mi prešli zaista čine jednu turu za pamćenje. Uspon na vrh Džamija (1176 m.n.v.) vrlo je lagan i ne predstavlja nikakvo dostignuće. Zapravo, sam vrh je toliko tup da bez GPS uređaja teško da bi iko i shvatio da se nalazi na planinskom vrhu a ne na tek nekom tamo jedva istaknutom delu nekog beskrajnog grebena koji ne vodi nikuda. Grupa ni ne pravi pauzu, ja samo stajem na minut da uhvatim koju fotku. Dug je put pred nama, a i sunce počinje nemilosrdno da prži...



Vrh Džamija (1176 m.n.v.)


Spuštamo se blago niz padinu, pa onda sve oštrije do jedne čuke koja se završava isturenim platoom u šumi dugim desetak, a širokim metar-dva. Odvajam se od grupe da izvidim da li ima neke staze niz greben i odjednom čujem neko šuškanje iza leđa; okrećem se, a na svega dva-tri metra od mene protrčava prelep odrasli lisac! Dok sam se i setio fotoaparata rep mu je već nestao u šipražju metrima ispod nas... Ovakvi momenti samo nas podsećaju da u prirodi nikad nismo sami, neka živuljka je uvek u blizini a samo od nje zavisi hoćemo li je primetiti ili ne. Međutim, čak i za nekoga ko provodi mnogo vremena napolju, ovako bliski susreti nisu česti i koliko god cenili tako dragocene trenutke to će uvek biti premalo...



Po nepisanom pravilu, nijedna fotografija sa planine
ne može da dočara strminu i nagib terena u punoj meri...

Pronalazimo stazu i spuštamo se oštro u korito Crnog Rzava, manje ili više spretno. Kanjon je jedan od onih kojim se retko ide, iz više razloga. Kao prvo, kanjon je relativno nepristupačan; kao drugo, reka nije toliko duboka da se po njoj gaca u čizmama do pojasa (samim tim i nedovoljno zanimljiva za probirljivije ljubitelje kanjoninga), ali nije ni toliko plitka da se može tek tako pregaziti (u šta ćemo se i sami uveriti); treće i najbitnije, u Crni Rzav se očigledno izliva sva prokleta kanalizacija Zlatibora i bliže okoline, pa kutak u srcu planine koji bi trebalo da predstavlja skriveno blago prirode vonja po fekalijama i ostavlja smeđe fleke na obući... Sva sreća pa tehnologija još uvek nije toliko uznapredovala da fotografije mogu da prenesu mirise, inače bi čitaoci momentalno zatvorili ovu stranicu a možda se i trajno odjavili iz liste pratilaca. Jednom rečju: užasno!






Tražimo zato najpogodnije mesto za prelaz i tu gubimo dosta vremena. Tamo gde su stenovite obale najbliže jedna drugoj kamenje je klizavo i nije bezbedno doskočiti; tamo gde ima lepog kamenja po kom se može preskakati sa suprotne strane nema pogodne staze, a tamo gde ima staze nema dovoljno kamenja da se može povezati lagana putanja... Snalazimo se ipak nekako i uskoro smo svi na drugoj strani, bez većih padova...





Dok grabimo uzbrdo strmom padinom brda zvanog Lečića vrh, vrućina postaje nesnosna i malo po malo skidamo nepotrebne slojeve odeće i većina ostaje samo u majicama. Leto usred februara! A pejzaž krševit, surov, kao da nije Zlatibor već neka mnogo ljuća silesija... Izbijamo konačno na greben i ovde već umor počinje da čini svoje. Grupa se razvlači, neki bi išli brže, neki sporije, neki bi najradije samo sedeli... Koristim još jednu nepotrebnu pauzu da se samostalno uspnem na sam Lečića vrh (1091 m.n.v.), koji bi grupa inače zaobišla. Završni uspon nije ni zahtevan ni atraktivan, ali je proplanak na vr' vrška vrha sasvim simpatičan i podseća na neko vilinsko gumno ili fratarsku tonzuru na vrhu Lečićeve glave...

Lečića vrh (1091 m.n.v.)
Zlatiborske livade



Spust odatle ide blago i još jednom dolazimo do obala Crnog Rzava, koji prepoznajemo po mirisu pre nego po izgledu, ali srećom prelazimo preko mosta. Dom na vidiku, krivudamo još nekih pola sata pa konačno i završavamo pravi letnji dan kako i dolikuje, hladnim pivom. Da ugođaj bude kompletniji pobrinula se borkovačka zmaj-žena Jela Leptirica koja je za ekipu ispekla najbukvalnije na stotine palačinaka, a Đuka se osim kao odličan vodič dokazao i kao sjajan mazač - pekmeza, krema, meda, šećera, pa i vegete - za svačiji ukus i idiosinkratične sklonosti. Mljac!





Legenda o jeseni

Zapravo, lažem. Nema jeseni. Ali bilo bi nekako glupo da se tekst zove "Tri godišnja doba...". Zvuči malo nedorečeno, zar ne? Umesto toga, poslušajte malo jesenjeg Vivaldija:
https://www.youtube.com/watch?v=Q8AN0jWNrJA

Kad već nema priče o jeseni, napisaću ovde koju reč o domaru Ljubi. Iako nije iz ovih krajeva (što se odmah čuje po njegovom govoru - meša č i č i i ), Ljubiša Zagorac je u zlatiborskim, pa i dosta širim okvirima poznat lik. Ono što smo o njemu znali pre dolaska u njegov dom je da je vrstan planinar (o čemu svedoče usponi na Mon Blan i Akonkagvu ali ne i na Džeravicu), ali ne baš i najbolji kuvar. Međutim, kao domaćinu, najbolje bi mu pristajao epitet "čudan".

Nemam Ljubinu sliku, pa zato evo malo slika doma



Nije Ljuba ni odbojan ni neprijatan, samo nekako kao da se plaši da će mu se dom potrošiti ako se previše koristi. Po ceo dan tumara po kući i gasi svetla, čak i ako nekoga ima u prostoriji; iz nekog razloga uporno zavrće ventile po toaletima svako veče, kao da se isti neće koristiti mesecima a ne već ujutro; počinje da loži tek kad već uveliko padne noć (mada se mora priznati da ni u jednom trenutku u domu nije bilo baš ledeno); korišćenje kuhinje naplaćuje svim gostima u domu, ali kuhinja za većinu ostaje zabranjena zona, a i oni koji dobiju tu privilegiju da kroče unutra moraju da poštuju posebna pravila za kuvanje i pranje sudova... Oko trideset gostiju dočekao je širokog osmeha, sa domaćom rakijom, ali i sa ukupno deset piva, i to u nekim rasparenim flašama i limenkama ("planinari ne treba mnogo da piju"), i bez ijedne rolne toalet-papira. Preterana štednja ili nedostatak svesti o osnovnim ljudskim potrebama, to nismo uspeli da dokučimo.





Najsimptomatičniji je Ljubin gotovo fetišistički negativan stav prema televiziji: u trpezariji se nalazi i poveliki televizor, ali ako pitate Ljubu neće dozvoliti da se uključi ("planinari ne treba da gledaju televiziju"); ako ga uključite sami, u roku od najviše nekoliko minuta jednostavno će ga isključiti bez pitanja ("ugasičemo ovo, pustičemo radio"), čak i ako ga u tom trenutku gleda desetoro ljudi. A mislio sam da ja mrzim televiziju... Možda bi sad neko pomislio da je kod Ljube sve crno ili barem tamno sivo, ali nije baš tako. Ume on itekako da se nasmeje, našali, nazdravi, pa čak i da dâ popust celoj grupi kad ga dirne pesma koja se peva uveče u trpezariji... U svakom slučaju neobičan tip, sad da li u pozitivnom ili negativnom smislu na gostima je da ocene sami.




Da budem iskren, osim pretanke i bljutave kafe koja verovatno potvrđuje teoriju o Ljubinim kulinarskim veštinama, meni je lično boravak u njegovom domu bio skroz prijatan. Možda je pored sve osobenosti Ljuba ipak dobar domaćin, a možda sam ja samo gost koji ne traži previše. Kako god.




Zimska idila: greben Čigote

Svaka čast Torniku, centru Zlatibora i svim turističkim znamenitostima, ali za mene je greben Čigote ono najatraktivnije što Zlatibor ima da ponudi, bar u planinarskom smislu. Iako ne prelazi ni 1500 metara nadmorske visine, greben izdaleka deluje zaista impozantno, a zbog dužine od oko osam kilometara u jednom smeru, još tolike udaljenosti od najbližih centara za smeštaj i linearne staze važi i za jednu od jačih tura u ovim krajevima. Tura se ipak može olakšati tako što će se greben preći otpozadi, sa prevozom do najvišeg vrha do kojeg direktno vodi asfaltni put, pa tako i mi radimo.


Vrh Čigota (1422 m.n.v.)
Zabranjen pristup, snimanje i osmatranje

Ja sam lično ubeđen da je stazu ukupne dužine oko trideset kilometara (tamo i opet nazad, što bi rekao Bilbo Bagins) moguće preći u jednom danu, pa mi zato još teže padaju Ljubina podbadanja "na finjaka" dok se penjemo kombijem ka vrhu Čigote: "evo nas skoro na vrhu, lep penzionerski uspon kolima, videčete Čigotu pa ko hoče može se odmah vratiti sa mnom, biče mečava". Za prevoz smo se ipak odlučili zbog različitih sposobnosti članova grupe, ali ponajviše zbog najave promene vremena, koja ovog puta nije omanula. Navlače se sivi oblaci, magla obavija horizont. Danas smo ovde samo zbog uspona, pogleda po svemu sudeći neće ni biti.





Vrh Čigota (1422 m.n.v.) drugi je po visini na Zlatiboru, posle Tornika. Mada je kao toponim široko poznat, malo ko se može pohvaliti da se i popeo na najvišu tačku Čigote, ne samo zbog toga što je sam vrh relativno nepoznat najširoj javnosti već najpre zbog toga što se na vrhu još od vremena JNA nalazi - vojna baza. Razmišljam koliko je sve to besmisleno: po Srbiji ima toliko planinskih vrhova koje je zaposela vojska i tako onemogućila ljubiteljima prirode da u njima uživaju na pravi način; u vreme kada najveća ratna opasnost (pu, pu, daleko bilo!) preti iz vazduha, i to čak sa više hiljada kilometara razdaljine, kakvog smisla imaju ovakve planinske utvrde? Kad krene turska konjica da ih što pre ugledamo na horizontu? Gluposti. Ovako samo prolazimo oko žičane ograde, praćeni lavežom srpskog Rin Tin Tina i njegovih drugara. Psi laju, planinari prolaze...



Zajednička fotografija na vrhu Konjoder (1337 m.n.v.)


Greben Čigote sastoji se iz tri glavna i nekoliko sporednih vrhova u pravcu severoistočno od naselja Zlatibora. Najviši i najdalji vrh je Čigota, a srednji i najniži zove se Konjoder (1337 m.n.v.). Kao i veći deo grebena, Konjoder je jedna velika livada, ravna i široka, sa jedinim obeležjem u vidu gomilice kamenja koju je neko ko zna kada tu naslagao čisto da se zna da je to vrh. Fotografišemo se za uspomenu pa brzo nastavljamo nizbrdo jer već počinje da veje krupan sneg...






Do vrha Čuker (1359 m.n.v.), najjužnijeg i vizuelno najdominantnijeg vrha grebena Čigote oblaci su se već toliko spustili da je vidljivost smanjena na jedva par metara. Ni na Čukeru nema obeležja, prepoznajemo ga samo po kamenu i kršu koji dominira vrškom planinske kape. Najteži deo grebena je savladan, sledio je još samo spust, što je u datim meteorološkim uslovima, sa utabanim ledom i kotrljajućim kamenjem ispod sloja svežeg snega, bilo lakše reći nego učiniti. Ipak, uz svega dva-tri pada bez ozbiljnih posledica, vrlo brzo stižemo do podnožja, ali umesto do spomenika odlučujemo ipak da se zaputimo direktno ka domu. Hop, cup, još malo lutanja i još jedan prelazak crnog Crnog Rzava (srećom, preko mosta) i eto nas na večeri pre nego što smo i mislili. Merač koraka pokazao je 14,5 kilometara. Malo li je? Možda smo ostali uskraćeni za lepe panorame sa vrhova, ali sjajne rekreacije je bilo sasvim dovoljno...

Zajednička fotografija na vrhu Čuker (1359 m.n.v.)




_____________


Onda je došla nedelja i vreme za pakovanje i povratak kući. Jedan deo ekipe odlučio se da prepodnevne sate iskoristi za još jedan brzinski uspon na Lupoglav, a ja sam se ipak opredelio za hygge: knjiga, instant crna kafa i integralni keks, sa pogledom na zavejane livade i brda. Sati su prošli kao dlanom o dlan...




"Što si slagao čoveka?", pita me Jelena dok se pakujemo u autobus. "Rekao si mu da ćete se ponovo videti". Zaista, kad sam se na rastanku rukovao sa Ljubom odgovorio sam potvrdno na poziv da se (jednom, nekad...) ponovo družimo na planini. Ko zna, možda i jesam slagao, ali iskreno, voleo bih da nisam. Ima još mnogo skrivenih kutaka na Zlatiboru koje bi moji đonovi voleli da obiđu (na primer vrh koji se zove isto kao naš klub - svaka sličnost je sasvim slučajna i nenamerna - a i rado bih ponovo prešao greben Čigote u letnjim uslovima), a čini mi se da je Ljubin dom za to sasvim solidna polazna tačka... Jednog dana, zašto da ne? Videčemo...





Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.


No comments:

Post a Comment