Feb 11, 2017

Preporuka za skretanje s puta: Letnjikovac Višnjevac


Skrajnuto jedva kilometar sa puta između Rume i Sremske Mitrovice nalazi se selo Erem. U tridesetak kuća danas živi jedva duplo više stanovnika; nema školu, nema crkvu, nema kafanu, čak ni prodavnicu. Danas najmanje naselje opštine Ruma i jedno od najmanjih naselja u Vojvodini uopšte nastalo je od jednog od većih grofovskih salaša u Sremu, a najveće svedočanstvo nekadašnjeg plemićkog značaja nalazi se nekoliko kilometara severno od naselja, usred nepregledne sremske ravnice: letnjikovac Višnjevac.

Za razliku od mnogih drugih plemićkih objekata u Vojvodini, oko Višnjevca se ne raspredaju legende i bapske priče, pa opet je to jedna od tajnovitijih građevina u Sremu. Za to je možda najviše zaslužna njena lokacija, duboko uvučenog u more oranica bez asfaltnog puta u krugu od nekoliko kilometara, ali misterioznoj auri letnjikovca umnogome doprinose mediji, koji u potrazi za zanimljivom pričom iz godine u godinu prepisuju i ponavljaju neka nagađanja i neproverene informacije, koje tako postaju skoro pa zvanične. Pa hajde onda odmah na početku da raščistimo šta Višnjevac nije, a šta jeste.




Dakle, Višnjevac nije spomenik kulture i nije evidentiran kao kulturno dobro, samim tim nije ni pod zaštitom države, mada bi prema nekim svojim odlikama verovatno trebalo da bude. Jeste grofovski salaš, ali nije pripadao grofu Pejačeviću (čije ime se po automatizmu vezuje za Rumu i njenu okolinu) već porodici Odeskalki (Odeschalci), jednoj od niza plemićkih familija sa velikim posedima u Sremu. Ne nalazi se u Velikim Radincima (gde je na nekim sajtovima "vrlo precizno" označen virtuelnom čiodom), ali jeste u radinačkom ataru - tačnije, na samoj granici katastarske opštine Veliki Radinci prema Eremu. Jeste u privatnom vlasništvu, ali ne u posedu nekog od poznatih "kontroverznih biznismena", već ga deli više lokalnih porodica... Sve ovo je lako proverljivo, ko hoće da traži, ali naravno da je lakše samo kopirati nešto što je neko već ranije pisao, ma koliko bilo neistinito.





Letnjikovac (ili dvorac, kako ga u ovim krajevima češće zovu) je kao svoju letnju rezidenciju početkom XX veka izgradila porodica Odeskalki, koja je krajem XVII veka dobila na upravljanje Ilok sa okolnim feudalnim posedima u tadašnjoj Habzburškoj monarhiji. Mada su danas gotovo izbrisani iz kolektivne svesti ovdašnjeg življa, Odeskalkijevi su odigrali važnu ulogu u razvoju Srema, ako ni zbog čega drugog onda zbog modernizacije fruškogorskih vinograda tokom XVIII i XIX veka. Međutim, nisu stigli i da dugo uživaju u svom novom letnjikovcu, jer su već nakon I svetskog rata (u paketu sa ostatkom austrougarske buržoazije) proterani iz Srema, a njihovi posedi, uključujući i Višnjevac, podeljeni su i rasprodati srpskim kolonistima. Zanimljivo je, doduše i potpuno nebitno za nastavak priče o letnjikovcu, da su Odeskalkijevi do danas ostali vlasnici zamka u Iloku, a aktuelna glava kuće još uvek nosi i titulu "Vojvoda Srema" (Duca di Sirmio), između ostalih.






Glavni objekat letnjikovca izrađen je 1903. godine, a o prestižu Odeskalkijevih dovoljno govori da je kao glavni projektant seoskog imanja angažovan u to vreme jedan od najistaknutijih graditelja na području južne Austrougarske, češko-austrijski arhitekta Herman Bole (1845-1926). Pa opet, iako Boleov opus obuhvata široku paletu značajnih objekata (istini za volju, mnogo više iz domena konzervacije i rekonstrukcije nego nove gradnje), u pitanju je jedno od njegovih slabijih dela. Uprkos veličini, zgrada je arhitektonski vrlo svedena i skromno obrađena, sa vrlo malo stilskih karakteristika, pa i to samo na nivou završnih detalja.





U suštini, letnjikovac se u vreme izgradnje nije bitnije razlikovao od bilo koje veće kuće neke iole imućnije porodice. Po svoj prilici, Bole (koji je u to vreme bio angažovan na velikoj obnovi Zagrebačke katedrale posle katastrofalnog zemljotresa 1880. godine i rekonstrukciji baroknog zvonika u manastiru Grgeteg) se nije previše posvetio ovom projektu, a moguće je čak i da je pravi autor bio tek neko od njegovih mlađih saradnika. Ipak, to što zgrada ni po čemu nije bila izuzetna ne znači da nije ni značajna, jer upravo po svojoj prosečnosti danas predstavlja pravi primer jedne izumrle forme, na pola puta između obične seoske kuće i pravih raskošnih dvoraca kakvi se još uvek mogu videti po vojvođanskoj ravnici.





Činjenica da je za sve ove godine ostao u privatnom vlasništvu spasla je letnjikovac od drastičnijeg propadanja bolje od bilo kakve pro forme zaštite države, jer se vidi da vlasnici održavaju objekat u sasvim pristojnom stanju iako nemaju direktne koristi od njega. Naravno, neka oštećenja se na ovako izdvojenim objektima ne mogu izbeći, posebno ako se oni ne koriste konstantno, ali iako bi kući dobro došla jedna temeljnija obnova, letnjikovac je ipak daleko od ruševine koja se jedva drži na temeljima, kako ga često predstavljaju. O brizi sadašnjih vlasnika svedoče podšišana trava, orezano šiblje i mlado zasađeno voće, uredno pometen trem sa drvenom ogradom u sasvim solidnom stanju, ali možda najviše od svega teška okovana vrata pod ključem koja potencijalne pustolove koji bi se igrali žmurke u napuštenoj kući drže sa spoljne strane njenih zidova. Zato Višnjevac, iako izdaleka deluje pomalo sablasno onako usamljen na panonskoj pučini, izbliza ne odaje utisak jezive kuće duhova kao većina napuštenih arhitektonskih lepota u bližoj i daljoj okolini.






Igra istraživača kod letnjikovca završava se u njegovom dvorištu, a da li je to vredno skretanja s puta, makar i ovako kratkog, na namerniku je da sam prosudi. Prosto je neverovatno koliko je jedna otvorena ravnica poput Vojvodine još uvek prepuna tajni, ali neke od njih teško da mogu biti dostupnije, ma koliko na prvi pogled neprimetne. A Višnjevac je svakako jedna od njih - pravo malo skriveno blago, nadohvat ruke onima koji znaju gde da traže...



Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.


No comments:

Post a Comment