Feb 7, 2017

Uslovna preporuka potpuno neopterećujućeg albuma: Mike Oldfield - "Return To Ommadawn" (2017)


Punih četrdeset godina kasnije, klasični album Majka Oldfilda "Ommadawn" dobio je ovih dana svoj zvanični nastavak. Posle dvadeset i kusur godina uglavnom neuspešnog lutanja kroz muzičke izraze, nekadašnji vodeći umetnik simfo-roka i rodonačelnik world music žanra vraća se formatu koji ga je i proslavio davnih sedamdesetih godina prošlog veka. Novi opus, nazvan jednostavno "Return To Ommadawn", starinska je ploča u svakom smislu, sastavljena iz dva instrumentalna komada odmerena prema trajanju vinila na 33 obrtaja i prepuna analognih zvukova koje će ljubitelji Oldfildovih ranih radova umeti da cene. Vredi li da je poslušaju i drugi, to je ipak malo teže reći...

Za one neupućene, skoro pedesetogodišnja karijera Majka Oldifilda mogla bi se prepričati u vrlo kratkim crtama. Kao multiinstrumentalno čudo od tinejdžera izbio je na vrhove svetskih top lista albumom "Tubular Bells", na kojem je sam snimio skoro sve instrumente (prema zvaničnoj evidenciji, ukupno 17), konceptualno prateći tada aktuelnu simfo-rok formu instrumentalne kompozicije iz dva dela od kojih je svaki zauzimao celu stranu long-plej ploče. Ovim sistemom snimio je ukupno četiri albuma (od kojih je verovatno i najbolji baš "Ommadawn", koji je po redu treći), a zatim polako počeo da klizi u vode laganog letnjeg popa koji mu je tokom osamdesetih doneo pregršt hitova iz kategorije "svi ih znaju, a retko ko zna ime izvođača". Međutim, sa porastom broja popularnih numera na radiju srazmerno je opadao njihov kvalitet, pa tako mada je Oldfild tokom devedesetih imao i nekoliko dobrih koraka u smeru unazad (pre svega mislim na instrumentalne albume "Amarok" i "Voyager"), mislim da se neću ogrešiti ako skoro ceo njegov repertoar u poslednjih 25 godina nazovem zajedničkim nazivom "new-age bullshit".



U tom smislu, mada je "Return To Ommadawn" daleko od izvanrednog, ovaj album ipak predstavlja pravo osveženje za sve one kojima je više muka da od nekada vrlo interesantnog kompozitora slušaju "la-la-la" pesmice u šarenim havajskim košuljama. "Return To Ommadawn" je upravo ono što mu naslov sugeriše - povratak zvuku i idejama koje je Oldfild negovao u najranijim danima svoje karijere, i (za razliku od mnogih drugih izvođača koji pod stare dane objavljuju usiljene "nastavke" svojih komercijalno najuspešnijih dela) u tome je neobično uspešan. Tako novi album, iako se u pojedinim tačkama oslanja na originalni "Ommadawn", uspeva da ne deluje prežvakano i ustajalo, pa skoro i da odiše svežinom kakva se kod Oldfilda nije mogla čuti decenijama. Štaviše, ovo izdanje po svim aspektima zvuči upravo kao da je objavljeno krajem sedamdesetih, i neko ko baš i nije pomno pratio Oldfildovu diskografiju teško da bi primetio razliku. Kao muzički koncept, "Return To Ommadawn" je inteligentan, solidno osmišljen i dobro razrađen, teče lagano i iznenađujuće opušteno iznosi svojih četrdesetak minuta trajanja bez izrazito dosadnih momenata.

Poslušaj zato savet što će ti čiča dati...

Međutim, ovo ipak nisu sedamdesete, kvazisimfonijske instrumentalne svite su odavno prevaziđene, easy listening je danas više posprdna odrednica nego oznaka iole respektabilnog zvuka, a world music (sa ambijentalne strane spektra, ne ona odvratna cigansko-cirkuska varijanta) se više vrti u pozadini na treninzima joge i reiki seansama nego što se preslušava sa pažnjom i zanimanjem. Upravo u tome je i najveći problem ovog albuma: Oldfild iz sedamdesetih u današnjem ruhu (ma koliko bolji od Oldfilda iz osamdesetih i devedesetih u bilo kom ruhu) nema dovoljno oštrine i mistike da bi se smatrao iole ozbiljnim, a opet nije ni potpuno mekan i bezobličan da bi mogao da služi kao sasvim neangažujuća muzička podloga za relaksaciju, meditaciju i slično.



Kao takav, "Return To Ommadawn" će svoju publiku tražiti isključivo u ljubiteljima ranih radova starog majstora, pa je čak ni tu možda neće naći kod svih. Za neke će ova ploča bez sumnje biti pun pogodak, neki će je verovatno poslušati kao kuriozitet, dok po svoj prilici najširu publiku njen izlazak neće tangirati ni najmanje. Što se mene lično tiče, mogu da zamislim da je slušam i više puta, dok čitam ili radim nešto potpuno neobavezno, mada bih ipak u takvoj situaciji uvek radije izabrao neki stariji Oldfildov album... Ili, na kraju krajeva, nešto sasvim drugo...



Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.


No comments:

Post a Comment