Apr 3, 2017

Ježevac


Svaka planina ima bar jedan vrh koji se po nečemu posebno ističe. Da li zbog visine, težine ili atraktivnosti, tek postoje i neki planinski vrhovi poznati i među onima koji u planine idu tek par puta godišnje, obično nekako s proljeća. Jedan od takvih je i Ježevac, naširoko poznat vrh Homoljskih planina. Zašto je Ježevac toliko popularan proverila je pozamašna družina iz rumskog Borkovca, koja je prvi dan aprila iskoristila za lagani uspon i aktivni odmor na uvek interesantnom Homolju...

Sa skromnih 675 metara nadmorske visine, Ježevac nije ni najviši a ni najzahtevniji vrh Homoljskih planina, a u moru izuzetnih vizura na sve strane sveta teško da se i pogled sa Ježevca može izdvojiti kao najatraktivniji. Pa ipak, ovo je jedan od najposećenijih homoljskih vrhova, a za to je zaslužan splet okolnosti kao izmišljen za rekreativce.

Pogled na Ježevac sa Mlave kod sela Šetonje




Smešten na krajnjem severozapadu homoljskog masiva, sa severa oivičen tokom Mlave, Ježevac je udaljen jedva nekoliko kilometara od poznate termomineralne banje Ždrelo s jedne i manastira Gornjak sa druge strane, pa kombinacija za zanimljiv izlet ne manjka. Pa tako, u zavisnosti od afiniteta, posle planinarenja se možete brčnuti u toploj vodi ili povući u manastirski mir, ili oboje. A ako neko tako preferira, može sve to i bez planinarenja. Svakom po volji.


Izvor uz stazu


Sam uspon može se izvršiti iz tri pravca: sa severozapada od sela Ždrelo, sa istoka od manastira Gornjak, zadužbine kneza Lazara iz XIV veka, i stazom između ova dva pravca koju lokalci nazivaju "preko Kozje grbe". Poslednja od ove tri važi za najatraktivniju i najzahtevniju, jer skoro sve vreme ide kamenom i kršem, ali je ujedno i najkraća, a kažu i da je leti i potencijalno opasna zbog mnoštva zmija koje koriste stenoviti teren za sunčanje. Mi smo za uspon izabrali pravac od Ždrela, a za spust stazu do manastira, reklo bi se najlakšu varijantu.






Zašto ne težu? Pa, najviše zbog toga što je na stazu pošlo ni manje ni više nego 109 planinara, od kojih najmlađi još uvek sa jednocifrenim brojem godina, a najstariji uveliko u drugoj polovini devete decenije života! Pa ipak, za divno čudo, ovo nije ni najveći broj učesnika na jednoj akciji Borkovca (taj rekord drži prošlogodišnji uspon na Štubej, takođe na Homolju, sa ukupno 134 učesnika na stazi), a za još divnije čudo uspon se nije ni pretvorio u noćnu moru u tempu sprovoda kao pomenuta rekordna akcija. Koliko god broj učesnika zvučao gigantski za jedan jednodnevni izlet, verovatno govorim u ime svih kad kažem da je ritam pešačenja bio primeren samo i isključivo uživanju.

Pogled na vrh sa grebena




A Ježevac je vrh kao stvoren za uživanje. Uspona taman dovoljno da se čovek malo oznoji, visina taman tolika da se kaže da smo na planini, a pejzaži dovoljno raznovrsni i pogledi dovoljno atraktivni da svaki pređeni korak ima neke svoje čari. Prvo kroz retku šumicu kroz koju se providi Vukan sa suprotne strane Mlave, pa širim kolskim putem do grebena sa kog pogled puca kao puška preko stiške ravnice, i na kraju kamenitom putanjom do najviše tačke.





Do samog vrha putić vodi kroz polja sitnog poroznog stenja pomalo nalik na ježeve bodlje, pa kažu da je Ježevac po tome i dobio ime. Nije ovo ništa neobično za Homolje, sličan teren je i na vrhu grebena Velikog Vranja, a i neki vrhovi južnih Karpata sa suprotne strane Dunava izgledaju vrlo slično. A opet, valjda je Ježevac baš zbog svoje pristupačnosti ostao u narodu najupečatljiviji. Tako je valjda i stub koji označava vrh dobio i simpatičnu figurinu ježa ukrašenu šarenim staklićima, a jež je našao svoje mesto i na pečatu uspona.





Nažalost, nismo uspeli da utvrdimo da li na Ježevcu ima i pravih ježeva; ako ih i ima dobro su se sakrili od radoznalih pogleda. "Po šumi, širom, bez staze, puta, Ježurka Ježić povazdan luta", a mi smo se ipak držali utabanih staza i nismo silazili s puta. Čak i da jesmo, između dobro ugaženih trasa u ovom delu Homolja teško da se može naći pravo bespuće, za razliku od nekih drugih delova iste planine u kojima vlada prava pravcata neistražena divljina.


Opet Mlava



Divljina je ipak odredište za neke druge ture, za neke drugačije organizovane i svakako mnogo manje ekipe. Borkovačkih 109 moralo je da se zadovolji i stazom kojom se češće ide, bilo nekome petnaestak kilometara premalo ili previše, mada iskreno sumnjam da predivnih homoljskih pejzaža nekome uopšte može biti dovoljno. Tačka na skoro pa savršen izlet u prirodi stavljena je u manastiru Gornjak, napola uklesanom u stenu, koji je i uprkos brojnim turistima zadržao neki svečan mir, kao da je u minijaturnoj porti vreme stalo pre mnogo vekova...






Nažalost, mi koji smo išli na stazu nismo imali vremena i da se skvasimo u bazenima banje Ždrelo, ali ponekad je ovakve izlete i bolje ostaviti nedorečene, da bismo imali zašto i da se vraćamo. Ipak, na Homoljske planine vratićemo se i bez toga. Čak i da ovde nema ni banje ni manastira, ni staze, puta, sama priroda je dovoljna pozivnica. Uvek otvorena, i to ona koja se ne odbija...


Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

2 comments:

  1. Anonymous4/4/17 12:19

    Prelepo mesto! Jedino ga ruzi ono sto se planinarska drustva potpisuju crvenom farbom.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Iskreno, moram priznati da se slažem s ovim. Jesam pobornik markiranja planinarskih staza jer tako vrhovi i drugi zanimljivi lokaliteti postaju dostupni svima i bez pomagala za orijentaciju, ali potpisivanje društava (ili još gore, pojedinaca) koji su markirali stazu može da služi samo njihovoj ličnoj sujeti. Prirodu, uključujući i planinarske staze, bi trebalo uređivati i održavati iz ljubavi a ne iz koristi ili radi sopstvene promocije... Mada, u poređenju sa nekim planinama gde se društva potpisuju na svakih stotinak metara uz stazu, na Ježevcu je to još urađeno skromno i sa merom...
      U svakom slučaju, hvala na komentaru i pozdrav!

      Delete