May 17, 2017

Belogradčik i Magura


Na prostorima večitih previranja poput Balkana potreba za utvrđivanjem postojala je od pamtiveka, pa zato ne čudi toliki broj fortifikacija od kojih mnoge datiraju još iz antičkih vremena. Njihovi graditelji su još od davnina znali da izaberu strateški najpovoljnija mesta, pa mnogi utvrđeni gradovi samim svojim položajem i danas izgledaju impresivno, ma u kakvom stanju inače bili. Međutim, retko gde su prirodne okolnosti iskorišćene na tako uspešan način kao kod tvrđave Belogradčik.

Stene Belogradčika su jedinstven prirodni fenomen na obodu Balkanskih planina, na krajnjem severozapadu Bugarske, petnaestak kilometara od granice sa Srbijom kod Zaječara. Mnogi ih porede sa našom Đavoljom Varoši, ali osim ugrubo sličnog procesa nastanka u suštini nemaju ništa slično. Stene Belogradčika su potpuno drugačijeg sastava, daleko su kompaktnije i mnogo, mnogo veće. Za svaki kameni spomenik vezana je neka narodna legenda i svaka ima svoje ime, a najpoznatiji su Bogorodica, Učenica, Derviš, Medved, Blizanci, Adam i Eva...





Kao odlično mesto za postavljanje straže stene Belogradčika su prepoznali još Rimljani, koji su prvi izgradili rudimentarno utvrđenje na ovom mestu. Tokom srednjeg veka grad je bio pod vlašću Bugara, u XIV veku ga zauzimaju Turci a 1809. godine preuzimaju ga Karađorđevi ustanici pod vođstvom Hajduk Veljka, po kojem danas i jedan od kamenih stubova nosi ime. Berlinskim kongresom grad je ipak dodeljen Bugarskoj, u čijem sastavu se nalazi od 1878. godine do danas. Nije tačno utvrđeno od kada datira naziv grada i da li ima direktne veze sa Beogradom, kao što neki naši izvori sugerišu a bugarski elegantno ignorišu.






Zbog svih svojih izuzetnosti, Bugari su predložili Belogradčik za upis na listu svetske baštine UNESCO-a, ali se tvrđava i stene još uvek nalaze samo na listi predloga. Moguće je da je razlog za to nedostatak turističke infrastrukture (klasični izgovor), jer iako se u tvrđavu naplaćuje ulaz ne postoje vođene ture i jedino što se može uraditi unutra je pentrati se po stenama, bar onim koje su za to uređene. Najviša od svih izdiže se više od 150 metara iznad podnožja grada, a do vrha vodi splet staza sa metalnim merdevinama i uklesanim stepeništima, koja su ipak dovoljno obezbeđena da ne postoji razlog za strah i penjanje do samog vrha nije preterano naporno.





Drugih sadržaja u okviru zidina tvrđave nema, ali se u neposrednoj blizini nalazi prirodnjački muzej u kojem su predstavljene biljne i životinjske vrste karakteristične za ovaj kraj. Ulaznica u muzej se plaća posebno, a cela postavka može se obići za desetak minuta i nije preterano upečatljiva osim nekoliko primeraka, naročito vuka, zečeva i divlje mačke koji deluju kao da su zgaženi traktorom i dobroćudnog medveda koji pre izgleda kao izvučen iz nekog bosanskog vica nego iz neke bugarske bajke...








Na svega dvadesetak kilometara od Belogradčika nalazi se još jedna interesantna lokacija za ljubitelje prirodnih lepota - pećina Magura, jedna od najpoznatijih i najposećenijih pećina u Bugarskoj. Staza kroz pećinu je sve vreme uređena, osvetljena i dobro obezbeđena, ali je na mestima vrlo klizava pa je preporučljivo držanje za metalni rukohvat. Ukupna dužina pećinskih kanala je oko dva i po kilometra, a vođena tura traje oko 45 minuta.






Najpoznatija atrakcija su pećinski crteži od kojih neki navodno datiraju još od paleolita; kažem "navodno" jer budući da je pećina bila potpuno otvorena i dostupna svima sve do kraja sedamdesetih godina prošlog veka mnogi crteži su vandalizovani a dodato je i mnogo žvrljotina u novija vremena, pa čak ni stručnjaci nisu u stanju da za neke crteže tačno utvrde da li su originalni ili su dodati naknadno. Bilo kako bilo, osnovni materijal kojim su rađeni više je nego egzotičan - izmet slepog miša.








Lično, crteži su mi bili mnogo manje zanimljivi od naizgled beskrajnih hodnika i ogromnih dvorana, koje su me neverovatno podsetile na jednu od omiljenih knjiga iz detinjstva i na trenutak sam mogao da se osetim kao Tom Sojer i skoro da mi se učinilo da sa jedne od kamenih polica vreba Indijanac Džo... Nažalost, jedan deo pećinskog nakita uništili su bugarski partizani koji su tokom rata na njima vežbali gađanje! Doduše, vodič nije pričao da li su kasnije i izašli iz pećine da primene stečene veštine i ako jesu kojoj su se strani priklonili...






Iako su i Belogradčik i Magura prilično interesantni lokaliteti, pitanje je da li je vredno zaputiti se u Bugarsku samo zbog njih uprkos tome što se nalaze praktično na samoj granici sa Srbijom. Budući da je par sati sasvim dovoljno za obilazak oba mesta, moguće je posetiti ih u sklopu jednodnevnog izleta, ali je možda bolja ideja napraviti skretanje sa puta u okviru neke višednevne akcije. U svakom slučaju vredi ih videti, a da li su must-see to već zavisi od ličnih afiniteta. Kad su već toliko blizu, zašto da ne?



Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

2 comments:

  1. Poštovanje! Hvala Vam na još jednom odličnom tekstu sa Vaših putešestvija i planinarskih poduhvata. Zahvaljući Vašim tekstovima i slikama čitalac na neki način putuje na neobična mjesta i na ona koja odista vrijedi vidjeti. Pozdrav!

    ReplyDelete
    Replies
    1. Hvala, Milena! Neko piše o mestima koja postoje a neko o mestima iz mašte, a koja su zanimljivija ostavićemo čitaocima. ;) Pozdrav!

      Delete