Bili vernici ili ne, moramo priznati da su manastiri neretko stecišta specifične energije, ali i među sakralnim spomenicima postoje mesta jedinstvenog senzibiliteta i neponovljive atmosfere.
Neki manastiri u nama evociraju mir i spokoj, neki strahopoštovanje, neki čak nelagodu. Ali, postoje i mesta koja izazivaju toliko pomešana osećanja i tako oprečne utiske koje je prosto nemoguće definisati.
Jedno od takvih mesta je i manastir Čerepiš u zapadnoj Bugarskoj, mesto slavne i mračne istorije i živih drevnih tradicija - manastir lobanjâ.
Manastir Čerepiš nalazi se pedesetak kilometara severno od Sofije i dvadesetak južno od Vrace, šćućuren duboko u kanjonu reke Iskar, najduže reke koja celim svojim tokom protiče samo kroz Bugarsku.
Sa svih strana ga kao stražari okružuju stene, na nekim mestima visoke i nekoliko stotina metara. Tu negde su i stene zvane Ritlite, specifične vertikalno lisnate strukture, jedan od najstarijih spomenika prirode u Bugarskoj.
Pisani izvori datiraju osnivanje manastira na kraj XIV veka, a današnja crkva podignuta je početkom XVII veka.
Izgradnja crkve pripisuje se značajnom bugarskog svecu Pimenu Zografskom, a među istaknutim ličnostima značajnim za istoriju manastira pominju se i Sofronije Vračanski i pisac Ivan Vazov, koji je u dva navrata boravio u manastiru, pa je danas jedan deo kompleksa uređen u njegov spomen.
Manastir je posvećen uspenju Bogorodice, ali već na kapiji porte stoji drugo ime: Čerepiš. Ovo ime potiče od bugarske reči "čerep" (череп) - lobanja.
Prema legendi, na ovom mestu se u XIV veku vojska bugarskog cara Ivana Šišmana sukobila s Turcima, a posečene glave palih ratnika dugo su ležale razastrte po bojnom polju, toliko da su na kraju ostale samo lobanje po kojima je ceo kraj dobio ime...
Manastirski kompleks nije bitnije menjao izgled od XVIII veka, pa se tako na ovom mestu namernik može upoznati sa tradicionalnom bugarskom sakralnom arhitekturom.
Crkva je građena u vidu skromne jednobrodne bazilike, sa prizidanim pronaosom sa tremom koji joj daje tipično balkanske crte. Nad oltarom se diže jednostavno osmostrano kube, a malo dalje se nalazi i dvospratni drveni zvonik.
Konaci prave dva kruga oko manastirske crkve, od kojih su unutrašnji namenjeni isključivo monahinjama, a drugi se koristi kao svojevrsni etno pansion, sa prenoćištem i restoranom...
 |
| Deo spomen-kuće Ivana Vazova |
 |
| Vazovljeva ćirilična pisaća mašina |
Ipak, legendarne lobanje srednjovekovnih junaka nisu jedine koje manastiru daju ime.
Visoko u litici iznad manastira uklesana je spomen-kosturnica borcima čete Hrista Boteva, palim u borbi protiv Turaka u blizini od manastira početkom juna 1876. godine, kada je poginuo i sam Botev.
Do kosturnice vodi niz strmih kamenih stepenika uz koje se vredi popeti makar samo zbog sjajnog pogleda na celu portu. Da li je vredno ulaziti unutra, to već zavisi od ličnih afiniteta, ali i od stomaka.
Kosturnica je bukvalno to što joj ime kaže.
Kapelica sa kostima.
Nije to ništa neobično u pravoslavnom svetu, čak i u hrišćanstvu uopšte.
Ono što ovde bode oči je nered u kom se nalaze ostaci ratnika. Nikakav savršeni red kao u svetogorskim manastirima, nikakve jezivo fascinantne arabeske kao u češkom Sedlecu... Glave, ruke, noge, rebra, nabacano jedno preko drugog na gomilu koja izaziva samo nelagodu.
Čovek prosto ne može a da ne razmišlja o sopstvenoj smrtnosti i onome što ostavljamo za sobom.
Ovo su glave koje su nekad govorile, mislile, psovale, pljuvale, ljubile, ruke koje su držale oružje, alat, pisaljke, noge koje su trčale, skakale, a sada samo beskorisna, rasparena hrpa.
Bez poretka, bez respekta.
Tako valjda i izgleda smrt. Svi se na kraju svedemo na isto...
Sujeverne sredine uvek imaju specifičan odnos prema mrtvima, pa tako ni zapad Bugarske nije izuzetak. A o sujeverju svedoče i vrpce i lutkice od belog i crvenog konca uvezane oko grana stabala u porti, takozvane martenice.
Ovaj izvorno paganski običaj opstao je kod Bugara na isti način kao i srpske slave, pa se danas vezuje za crkvu iako je potpuno posvećen silama prirode: martenice se nose kao ukras na odeći od kraja zime do početka proleća, tačnije sve dok onaj ko ih nosi ne vidi prvu lastu, rodu ili procvetalo drvo, a onda se vezuju za stablo neke voćke za koje se veruje da će tako biti rodnije, a osoba koja ih veže zdravija tokom godine.
Nedaleko od ulaza u manastirsku portu mlada šuma krije stazicu kroz gusto rastinje, do napuštene crkve obrasle puzavicama i šibljem.
Iz kog vremena datira i zašto je ostavljena na milost i nemilost zubu vremena, nažalost nisam uspeo da otkrijem jer se čak ni na sveznajućem internetu gotovo ni ne pominje.
S obzirom na način gradnje (posebno na vidljive delove konstrukcije zida ispod oguljenog sloja maltera) i dekoracije, moglo bi se zaključiti da je podignuta krajem XIX ili početkom XX veka kao imitacija znatno starijeg stila, a stubovi trema izvaljeni iz ose svedoče o nekakvom zemljotresu ili možda aktivaciji klizišta koja je narušila statičku ravnotežu građevine.
Koliko je ova crkva bezbedna za razgledanje, ne bih smeo tek tako da kažem...
A koliko je manastir Čerepiš interesantan prosečnom turisti, planinaru ili samo putniku u prolazu, na svakome je da zaključi sam.
Ljubitelji verskog turizma svakako neće propustiti priliku za posetu, ostali će verovatno moći i bez toga.
Što ne znači da ne bi trebalo makar da razmisle kad vide putokaz za skretanje s puta.
Нема коментара:
Постави коментар