Jun 6, 2017

Ni na nebu ni na zemlji: Hajla, Ahmica, Rusulija, Žljeb


Neke planinske ture, ma koliko atraktivne, vremenom postanu samo turističke atrakcije ili, u najboljem slučaju, poligon za dokazivanje sposobnosti ili sujete pojedinaca. Nekim drugima, ma koliko laganim, ime stoji kao sinonim za avanturu. Divlje lepotice zapadne Metohije - Hajla, Ahmica, Rusulija, Žljeb - pre spadaju u ovu drugu grupu. Iako ih je fizički relativno lako savladati, ove planine nisu za svakoga, iz razloga koji su možda ponajmanje planinarski. Da li ih to čini manje ili više privlačnim? Teško je reći.

Živeti dvostrukim životom ne mora nužno da znači neku mračnu rabotu, moralnu devijaciju, psihički poremećaj. Mada, kad bolje razmislim, možda i ima malo ovog poslednjeg u svemu tome. Petak popodne, u jednom trenutku završavaš nedeljni posao, snimaš radne fajlove, zatvaraš prozorčiće, isključuješ računar, u sledećem pakuješ ranac potrepštinama i par sati kasnije si u kombiju, granica ostaje iza leđa, još jedno prepakivanje i avantura može da počne.






Do planinarskog doma Grope nadomak Rožaja stižemo u ranim jutarnjim časovima. Hladno jutro, topla dobrodošlica. U zaleđu doma izdiže se petsto metara visok kameni zid i nestaje u pokrivaču od magle - moćna Hajla. Sa druge strane grebena već je Srbija, neki bi rekli Kosovo. Čija god bila, linija postoji samo na papiru.




Ahmica u oblacima

Put do vrha od doma vodi prvo blago, zatim sve oštrijom padinom. Zemlja je vlažna i klizava od kiše koja je prethodnu noć natapala tlo. U džepovima stene još uvek se bele jastuci snega iako je kalendarski skoro leto. Đonovi proklizavaju na kombinaciji vlažnog kamena i lepljivog blata. Ipak, brzo se izlazi na greben i dalje je sve lakše.






Po izlasku na prevoj staza lomi oštro na suprotnu stranu i završni deo uspona počinje i pre nego što smo se pošteno zagrejali. Staza vodi gore-dole po kamenoj ivici grebena, na nekim mestima uskoj kao oštrica noža, ali ipak bez tehničkih detalja. Skoro da se može preći sa rukama u džepovima, ali ko bi potcenio ovu planinu napravio bi kobnu grešku. Spomen ploča sa imenom Safeta Mavrića Ćake obeležava mesto na kojem je ovaj legendarni novopazarski alpinista tragično okončao svoj život. Njemu u čast ovde se svake godine održavaju čak dve memorijalne akcije: zimski uspon na Hajlu i letnja transverzala od Mokre gore do doma Grope.





Vrh Hajle obeležavaju limena tabla i kamen sa namolovanom brojkom - 2403 metra iznad nivoa mora. U kutiji mokra i raskupusana knjiga uspona, pečat je dole u domu. Oko metalnog stuba je skučeno, jedva da se okupi desetak ljudi. Sledi razvijanje zastava i fotografisanje, pa brz povratak dok led počinje da dobuje po kapuljačama, valja preduhitriti oblak... Popodne donosi lenčarenje u domu; dok ležim na spratu kreveta sa glavom desetak centimetara ispod tavanice po kojoj pljušti kiša pitam se nosim li ja ružno vreme sa sobom kad ove godine skoro da nisam imao akciju sa čestitom vedrinom...

Vrh Hajle (2403)




Jutro je ipak rasteralo oblake, pa se čini da će plan ipak biti ispunjen lakše nego što se računalo. U zoru napuštamo dom i krećemo put naizgled nesavladive kupe Ahmice. Kraći i lakši put izbegavamo u širokom luku, ne zato što nam se može već zato što je to sada zabranjena zona. Ovi predeli spadaju u pojas koji kosovska kvazidržava pokušava da odgrize od Crne Gore, pa kažu da se u ovim planinama može nabasati na naoružane patrole, te da su neki Slovenci i Italijani nedavno imali problema; šta li bi tek bilo sa Srbima, ne želimo ni da otkrivamo.







Duži i teži put prvo vodi dugo nizbrdo, šumskim putevima koje presecaju planinski potoci. Dugo se spušta, mnogo gubi visinu, uspon će zato biti teži. Ne pomaže ni šuma krivulja, kroz koju samo lokalni vodiči znaju pravi put; ovde ne pomaže ni GPS ni karta, vegetacija pravi neke svoje staze koje ne poznaju ljudska pravila. Onda se odjednom otvara prolaz i ukazuje davno zaboravljena markacija za uspon na Ahmicu sa crnogorske strane. Nije da je i neophodna, odavde se lako sagledava kuda treba ići - samo uzbrdo, sumanutim nagibom, dok se mišići nogu zatežu do pucanja a pluća nadimaju kao helijumski baloni...







Pogled sa Ahmice vredan je svake muke. Koristim priliku i izlazim prvi na vrh, nekoliko minuta imam ceo horizont samo za sebe. Na vrhu je samo skroman kamen sa upisanom visinom: 2272. Na jugu se ocrtava moćni zid Hajle, dalje iza nje već počinju Prokletije... Ka istoku prostrla se visoravan Štedim, po njoj razbacani šiptarski katuni a iza njih visoki greben Žljeba i Rusulije, naša sledeća stanica, na samo nekoliko kilometara vazdušne linije a naizgled tako daleko...

Vrh Ahmice (2272 m.n.v.)

Pogled na Hajlu sa vrha Ahmice

Sa vrha staza vodi ka istoku, oštrim grebenom. Tu je i par tehničkih detalja, čisto da se malo začini spust, da iole spretnom planinaru samo malkice razbije monotoniju tabananja. Još jedan lavirint krivulja i Štedim se otvara pred nama. Najkraći put na suprotnu stranu vodi direktno preko katuna, ali radi predostrožnosti hvatamo široki luk i obilazimo ih sa severne strane.

Zamišljena linija granice seče visoravan tačno po sredini tako da njena zapadna polovina pripada Crnoj Gori, a istočnu koja pripada Srbiji zaposeda samozvana država Kosovo, iz čijeg naziva se odavno izgubio toponim Metohija, kojoj ova oblast geografski zapravo pripada. Prelazimo čistinu bez problema, izdaleka praćeni pogledima čobana od kojih nam neki čak mašu u znak pozdrava. Svejedno ne želimo da isprobavamo njihovu gostoljubivost.


Visoravan Štedim


Ako je verovati lokalcima, Žljeb i Rusulija su dve planine, jedna u Crnoj Gori a druga na Kosovu. Neki više knjiški izvor kažu da su to dva vrha jedne planine koja se takođe zove Žljeb. I jedan i drugi jednako vredni za videti. Međutim, grupa je već umorna i pada odluka da većina ispenje samo Žljeb, a jača manjina upućuje se ka Rusuliji. Ako je sad politička situacija u ovim krajevima ovoliko zategnuta, ko zna šta će biti sutra i da li će nam se ikad više ukazati prilika da uopšte posetimo ove krajeve a kamoli da popnemo neki od ovih vrhova...





Iskreno govoreći, sećanje na uspon na Rusuliju mnogo je prijatnije nego sam trenutak uspona. Nagib je jak, prvo zemljanom padinom bez prave staze a onda krševitom stenom i siparom. Lice planine nadvija se tačno iznad katuna, a odole počinju da odjekuju pucnji. Tešimo se da nisu namenjeni nama, činjenica da smo na izloženoj padini poslagani kao glineni golubovi u isto vreme uliva strah u kosti, ali i na čudan način umiruje - odavde bi nas mogli skinuti praćkom da su baš hteli, da je neko baš nas gađao teško da bi promašio. Trkamo se i sa oblakom koji sa Ahmice juri u našem pravcu... Ipak, gore na grebenu se već lakše diše.





Ovde se i jači deo ekipe razdvaja, pa većina odlazi direktno ka najvišoj tački Rusulije čiji jarbol je već na vidiku, a ja odlazim da "overim" obližnju Malu Rusuliju, vršak na samoj ivici provalije prema katunima Štedima. Samo naslagana gomila kamenja i u nju pobodena grana svedoči o nekakvom vrhu. Nimalo naivnu visinu od 2359 metara nad morem saznajem kasnije sa karte. Presecam ka glavnom vrhu suprotnim grebenom od ostatka ekipe. Čudan je to osećaj, hodati usamljen po zemlji koja je istovremeno i kolevka srpstva i neprijateljska teritorija, biti ni tamo ni ovde, ni na nebu ni na zemlji...


Vrh Mala Rusulija (2359 m.n.v.)

Ni na samom vrhu Rusulije nije ništa lagodnije. Na 2382 metra nadomorske visine vijori se zastava Albanije; ako je iko od nas do sada imao iluzije oko suvereniteta takozvane države Kosovo, valjda su sada svima razvejane. Opor ukus donekle popravlja očajno stanje te krpe u fronclama. Zajedničku fotografiju na vrhu kadriramo tako da se vidi samo donji deo stuba. Zastave naših klubova su nam ionako bitnije.

Vrh Rusulija (2382 m.n.v.)

Sledi dug i oštar spust u dolinu koja razdvaja Rusuliju i Žljeb. Po severnoj padini još uvek se drži podebeo snežni pokrivač, kao da nije skoro leto. Oblak nas mimoilazi i dok krećemo u dug i iscrpljujući uspon ka vrhu Žljeba sunce počinje nemilosrdno da prži. Kamen po kamen, nekoliko pauza za hvatanje daha, i stižemo na vrh brže nego što smo se nadali, pa čak zatičemo i nekoliko članova ostatka ekipe.


Severna strana Rusulije


Vrh označava jedna gomilica kamenja i komad stene sa izbledelim natpisom sa kojeg se ipak razaznaje ponešto, između ostalog i pogrešno ispisana nadmorska visina: 2382 umesto 2365. Očigledno je onaj ko je ovo pisao permutovao visine Rusulije i Žljeba. Kažu da se odavde pruža fantastičan pogled na celu Metohiju, ali mi vidimo samo zavesu od oblaka. Sledi još jedno razvijanje zastava, škljocanje fotoaparatima, a pauza nas ostavlja na vrhu taman dovoljno dugo da vidimo i kako se oblaci na trenutak razilaze i otvaraju zamagljen vidik ka raštrkanim selima između Istoka i Peći...

Vrh Žljeb (2365 m.n.v.)



O povratku do mesta gde nas je čekao prevoz ne bih previše. Ne vraća mi se u tu frustraciju. Samo ću pomenuti višesatno lutanje u krug oko zarasle i neprohodne markirane staze, ostajanje bez vode, uporne bezuspešne pokušaje probijanja kroz gusto šipražje i onda povratak na greben i dužu obilaznu stazu obodom štedimske visoravni.

Žrtva cele situacije ispao je lokalni vodič Mamko, koji je do kraja istrpeo gomilu kritika grupe, i opravdanih i neopravdanih: mora se priznati da jeste povukao grupu u pravcu koji će se ispostaviti kao pogrešan, ali i da nas je na kraju izvukao gde je i trebalo, a sve to bez ijednog zalogaja ili kapi vode za ceo dan, sve u skladu sa strogim ramazanskim postom. 

Mora se priznati i da bismo bez tog dodatnog lutanja ostali uskraćeni za još jedan pogled na predivnu zelenu dolinu između krševitih litica okupanu suncem na zalasku, pogled kakav briše sve muke. Žao mi je samo što mi je davno pre toga baterija fotoaparata otkazala poslušnost, mada ne verujem ni da bi i on uspeo da dočara veličanstveni prizor ali bi svakako bio bolji u tome od priručne kamere telefona...

Žljeb i Rusulija
Ahmica i Hajla



U ovakvim situacijama druženje bi obično potrajalo do dugo u noć, ali mi smo morali da se zadovoljimo ćevapima "za poneti" u Rožaju, jer su zbog ramazana svi stolovi u restoranima posle zalaska sunca bili popunjeni. Ionako je trebalo požuriti, neki od nas ipak nisu bili u prilici da uzmu slobodan ponedeljak...

U Rumu stižem već u svitanje, imam tek dovoljno vremena za tuširanje i sat i po dremke pred jutarnju kafu i polazak na posao... Onda ponovo računar, prozori, fajlovi; osećam se pomalo kao narator Palahnjukovog "Borilačkog kluba", negde oko šestog poglavlja... Ako bih sebi uopšte i postavio pitanje da li je vredelo, ništa od toga ne bi imalo smisla.

Planine će biti tu zauvek, svakako duže od nas, i imamo jako malo vremena da vidimo i osetimo sve što bismo možda želeli. A uz previranja oko opsesija bedne ljudske rase poput izmišljenih bogova, nepostojećih linija i polaganja univerzalnog prava na bilo koji komad planete, vremena je sve manje. Pitanje je da li ćemo ikad više uspeti da posetimo neka mesta koja danas još i možemo, i ako sada ne iskoristimo priliku, kada ćemo? Ja bolje opravdanje nemam.

Uostalom, zar je i potrebno?


Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

No comments:

Post a Comment