Jun 8, 2017

Da li je ovo život koji zaista želimo? - Povratak Rodžera Votersa


Punih 25 godina nakon poslednjeg dugometražnog studijskog izdanja, nekadašnji frontmen benda Pink Flojd prekinuo je diskografsku pauzu. Novi album Rodžera Votersa "Is This The Life We Really Want?" konačno je pred slušaocima. Da li je vredelo čekati četvrt veka? Reklo bi se da jeste.

Za jedan bend koji je krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih izdavao i dva albuma godišnje, članovi Pink Flojd su nakon raspada "klasične postave" (Voters-Gilmor-Mejson-Rajt) imali začuđujuće neplodne solo karijere: od 1985. godine naovamo svi zajedno su snimili manje od deset albuma - ukupno. Ovo je posebno neobično za Votersa, samozvanog "kreativnog genija Pink Flojda", koji je samo tokom pauze benda 1978. godine napisao dovoljno materijala za kompletna tri studijska albuma. Međutim, ispostaviće se da je "genije" ipak imao dosta kreativnih problema sa uobličavanjem svojih ideja u finalni proizvod, pa je tako od (istini za volju, odličnog) albuma "Amused To Death" iz 1992. godine usledilo zatišje.

Nije da je Voters sve ove godine sedeo skrštenih ruku: za to vreme napisao je i snimio jednu klasičnu operu, održao tri velike svetske turneje (od kojih je jedna oborila nekoliko rekorda po posećenosti i zaradi u kategoriji solo umetnika), objavio dva živa albuma, snimio jedan poludokumentarni film i nekoliko singlova. Međutim, od tih ukupno desetak novih pesama koje je objavio u tom periodu usudiću se da kažem da jedva dve ili tri nisu bile potpuno očajne. Iako je još od sedamdesetih i muzički i van scene bio aktivan borac protiv globalizacije i političke nepravde, poslednjih godina delovalo je kao da je vreme pomalo otupelo oštricu muzičara koga neki nazivaju i "najbešnjim čovekom rokenrola".



Iako "Is This The Life We Really Want?" nije konceptualni album u pravom smislu (slično kao i njegov prethodnik), većina pesama ipak odiše vrlo sličnim tonom; preovlađuju slike beznađa, nemoći pred zlom globalnih razmera, besa malog čoveka koji stoji nasuprot mašinerije pogrešno postavljenog sistema. Tematski, album ne luta daleko od dobro poznatih turobnih preokupacija njegovog autora, od kritike konzumerizma i otuđenosti u savremenom društvu, preko politike, rata, migrantske krize, do vršnjačkog nasilja, rijaliti televizije (sa kojom se gotovo proročanski obračunao još na prošlom albumu, kada ovaj fenomen još uvek nije ni postojao pod tim imenom), smrti, ali i nekarakterističnih izliva čiste ljubavi koji daju tračak svetlosti inače vrlo mračnom konceptu. Sve to začinjeno količinom psovki koje bi se i Eksl Rouz postideo, što Votersu kao nadrndanom starkelji (ali i jednom od prvih rokenrol autora koji je redovno koristio reči na "f" i "s" kao dodatni naglasak u pesmama), a naročito prirodi novog materijala, u suštini i pristaje...

Iako je u pesmama vrlo osetan cajtgajst druge decenije dvadesetprvog veka, Voters je izgleda konačno naučio lekciju da ne proziva nikoga poimence, pa zato tekstovi zvuče univerzalnije nego ikad. Tako za razliku od nekih klasičnih pesama u kojima se pominju neka tada aktuelna imena za koja se danas možemo zapitati ko su, dođavola, ti ljudi, kad Voters danas kaže da se dešava da totalna budala postane predsednik zna se na koga misli... a može se odnositi i na nekog drugog, po volji slušaoca. Da li je to život koji zaista želimo? Votersove sumorne vizije svakako možemo poželeti samo najgorem neprijatelju.



Sa muzičke strane, "Is This The Life We Really Want?" ne donosi ništa novo - skoro sve melodije na albumu nose prepoznatljiv pečat Pink Flojd zvuka, do tog nivoa da se iole posvećeni fanovi mogu igrati pogađanja gde su već ranije čuli koji detalj. Na prvo slušanje to može malo da zasmeta, ali od Votersa se nije ni očekivalo da pod stare dane izmišlja toplu vodu, a na kraju krajeva bilo bi i malo čudno da posle toliko godina stvara muziku koja ne liči na radove njegovog matičnog benda. Ipak, sve to je upakovano na način da zvuči sveže, savremeno i pre svega vrlo zanimljivo.

Ako meni lično nešto smeta na albumu, to je antiklimaktičan završetak koji ne donosi neki veliki zaključak ili katarzu, pa tako cela priča deluje kao knjiga sa iščupanom poslednjom stranicom, nedorečeno ali za vrlo malo. Međutim, i kao takav album prosto zove na ponovno i ponovno preslušavanje, a to nikako ne može biti loša stvar.



Realno gledano, Voters nikad više neće snimiti neki novi "Wish You Were Here" ili "Dark Side Of The Moon", pa čak ni novi "Amused To Death". Međutim, ni sa novim albumom nema čega da se stidi, naprotiv. Možda "Is This The Life We Really Want?" nije album za široke narodne mase - to je jedna mračna, teška, gadna ploča - ali će među onima kojima je namenjen svakako ostaviti traga, i to ne samo zato što smo ga čekali toliko dugo.

Da li je ovo album koji smo zaista želeli, diskutabilno je, ali da li je ovo album koji nam je bio potreban? Posle svih ovih godina, itekako jeste. Svakako je onakav kakav smo zaslužili.



Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

1 comment:

  1. Po ovom opisu, dakle b e z odslušavanja, R. W. album "Is This The Life We Really Want?" je delić utehe za one koji sebe smatraju NEkomiranima u opštoj globalnoj komiranosti običnih ljudi. Ti obični znaju da su u većini i da imaju izuzetan motiv za p r o m e n e svih aktuelnih paradigmi NA BOLJE. Komiranost je izazvana činjenicom da manjina - vladajuće ''elite'' u svojim rukma drže poluge moći koje se tužno ogledaju u kontroli uma, zdravlja, prehranjivanja, migracijskih, novčanih i ratnih tokova ... Dakle, manjina sumnjivih kvaliteta vlada s t r a h o m nad većinom u kojoj ne može biti da nema kvaliteta. Opšte mesto koje većina još uvek ne ume da pretvori u p o s e b n o mesto. A to zaista NISMO želeli.

    ReplyDelete