Aug 16, 2017

Boško Buha je umro uzalud


Da u Beogradu i danas ne postoji poznato pozorište koje nosi njegovo ime, da li biste se sećali Boška Buhe? Narodni heroj, partizanski bombaš, poginuo je na brdu Jabuka kod Prijepolja u novembru 1943. godine. Bilo mu je svega sedamnaest leta. I daleko od toga da je bio jedini koji je u tim nežnim godinama dao svoj život za slobodu dolazećih pokolenja. Na mestu njegove pogibije podignut je memorijalni kompleks, posvećen stradanju dece u ratu. Sve dece, u svim ratovima. Muzej opomene, moglo bi se reći. Ali, šta vredi opomena narodima koji svoju istoriju večito prekrajaju da bi se dodvorili drugima?

Sa vrha brda spomenik malom bombašu osmatra okolinu, zarastao u travu i korov. Niko se ovde već godinama ne penje. S leđa zamandaljenog memorijalnog doma je park, u njemu biste - Aleja neustrašive mladosti, dece-narodnih heroja, svih pobijenih pre osamnaestog rođendana. Imena danas uglavnom zaboravljena: Lepa Radić, Zlate Malakovski, Savo Jovanović Sirogojno, Dragan Kovačević, Ganimete Terbeši, Vera Miščević, Mate Blažina, Milan Mravlje, Slavoljub Slava Ković. Neki zaista jezivih sudbina. Proguglajte ih sami ako imate stomak.



Pedesetak godina ponosili smo se antifašističkim nasleđem. Onda je ravnoteža vage svetskih sila opet počela da se menja, pa smo počeli da se stidimo. Generacija rođena u vreme kad je memorijalni kompleks stavljen pod ključ sada ima sedamnaest godina. Današnji vršnjaci Boška Buhe i dalje pohode ovaj park, ali su im pobude drugačije. Aleja neustrašive mladosti pretvorena je u poligon za roštiljanje i pijančenje, a oko likova heroja gomila se smeće. Prosto je neverovatno kako biste još uvek odolevaju preprodavcima bakra.




Budućnost za koju su se partizanski pioniri borili uveliko je prošlost. Slobodni svet je vic koji je odavno prestao da bude zanimljiv. Evropa je ujedinjena ili na putu ujedinjenja i svi su jednaki, samo su neki više jednaki od drugih. Jedni vuku konce, drugi su ubeđeni da vole da igraju. Ako neko misli da je bečki moler sa brčićima imao drugačiju ideju, grdno se vara. Svi koji osvajaju smatraju sebe donosiocima reda, a svoje zločine nužnim teškim merama... Kako će ih pamtiti istorija zavisi samo od uspešnosti njihovih pohoda i senilnosti druge strane.



Boško Buha je umro uzalud. Danas se stidimo predaka kojima smo se do pre dvadesetak godina ponosili, osuđujemo dojučerašnje heroje, rehabilitujemo kolaboracioniste, a nekadašnji okupatori danas važe za vekovne prijatelje. Ko smo mi, na čijoj smo strani bili i ko je tu koga pobedio, sve je manje jasno. A posle ćemo opet pričati kako nam je neka mračna sila izbrisala i prekrojila istoriju...




Napuštena i zapuštena, Jabuka ostaje muzej opomene, ali više ne opominje na užase rata već pre na tupost zaborava. Nisu naši očevi i dedovi bili bezgrešni. Ko uopšte jeste? Samo od naše tačke gledišta zavisi koliko su svetle ili tamne nijanse sive. Ali ako odlučimo da zatvorimo oči i ne vidimo prošlost, imamo li onda pravo da gledamo u budućnost? I imamo li obraza da zatrpavamo smećem one koji su umrli da bismo mi danas bili ovde? Koliko god to bilo strašno, odgovori očigledno nisu ono što bi razuman čovek mogao da pomisli.



U vremenu kad se na demokratskom zapadu povampiruju svastike i antisemitske parole, svetli primeri heroja su nam i više nego potrebni. Današnji sedamnaestogodišnjaci, međutim, teško da će uspeti da podignu nos od mobilnih telefona i društvenih mreža dovoljno dugo da bi se bilo kome suprotstavili. Ipak, nisu oni krivi za to. Krivi su oni koji su pomislili da zlo može biti pobeđeno zauvek, pa da samim tim nema potrebe ni gajiti spomen na dobro. A ako je to svet za koji su se Boško, Lepa, Sirogojno i ostali borili, onda neka nam tako i bude. Valjda i nismo zaslužili bolje.



Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

No comments:

Post a Comment