Aug 4, 2017

Durmitor: Na plećima uspavanog diva


Planina svih planina. Simbol krševitog crnogorskog severa, jedan od najmoćnijih masiva Dinarskog sistema, najstariji nacionalni park Crne Gore, važna stavka UNESCO-ve liste Svetske prirodne baštine, odredište avanturista sa svih meridijana, opisan u tri reči koje govore sve. Durmitor, nedosanjan san i neostvarena želja mnogih ljubitelja prirode - konačno u planinarskoj biografiji autora ovih redova.

O planinarenju u Crnoj Gori pisalo se naširoko i nadugačko i malo je toga što bi se tu moglo dodati. Omalena država krcata je vrhunskim planinarskim atrakcijama, koje je sve teško pobrojati, ali udarnu trojku tako izvanredne ponude čine samo tri imena: Prokletije, Komovi i Durmitor. Svaka od ovih odrednica priča je za sebe: dok su Prokletije jedan silovit masiv koji potpuno opravdava svoje ime (ali i nadimak "balkanski Alpi"), najznačajnije vrhove Komova bi spretan planinar mogao da ispentra u jednom danu, pa ipak ih mnogi smatraju najmoćnijom planinom Crne Gore. Po prostranstvu i silini, Durmitor je taman negde između: dovoljno velik da ga je nemoguće istražiti do kraja u jednom cugu i dovoljno kompaktan da bi se njegovih 48 vrhova iznad 2000 metara nadmorske visine moglo sagledati iz mnogo različitih uglova za nekoliko dana.

Kamp kod Boće na Razvršju



O poreklu imena Durmitora postoje dve popularne teorije. Prva kaže da ono potiče od keltskog "dru mi tore", što bi značilo "planina puna vode"; druga ga povezuje sa vlaškim "dormitor", u značenju "spavaonica". Pri susretu sa Durmitorom, i jedno i drugo itekako imaju smisla: dovoljno je samo pomenuti osamnaest ledničkih jezera, reke Taru, Pivu i Komarnicu i nebrojene izvore širom planine, a opet sva ta moć deluje izbliza kao neki uspavani div - tako mirno i usnulo, divlje a krotko, poslušno ali i nemilosrdno prema onima koji se ogluše o nepisana pravila planine...




Istog dana kad je ekipa rumskog "Borkovca" stigla u kamp kod Boće na Razvršju, nastradala je jedna češka planinarka. Nesrećna žena okliznula se sa stene na stazi koja je nama bila u planu za subotu. Nekima nije bilo svejedno kad su čuli vesti, ali nažalost i takve stvari su deo planinarenja i kada bi tragična statistika bila dovoljan razlog za odustajanje od uspona niko se na vrhove ne bi ni peo...

Moja nesanica te noći došla je sa druge strane: temperatura se u toku noći spustila do jedva četiri stepena iznad nule, a od četrdeset i kusur planinara iz Rume, Sremske Mitrovice i drugih mesta samo je sedmoro pametnjakovića izabralo šatore ispred bungalova i apartmana. Potpuno obučen i urolan u vreću, sanjam da sam zaspao ispred televizora u nekoj prehladnoj sobi i da treba da pređem u drugi, ugrejan krevet. Budi me prvo vetar koji drmusa šator kao da će ga odneti u nebo, a malo kasnije i nekakav pas koji mi reži tik kod glave... Iskustvo za pamćenje, noć za zaborav...

Crno jezero



Svitanje je hladno, ali vedro nebo obećava topao dan. Staza za zagrevanje je sasvim solidan zalogaj: kružna tura grebenom Crvene grede, dvadesetak kilometara pešačenja sa najvišom tačkom na 2164 metra nadmorske visine. Grupa je šarolika, od onih kojima su ovo prvi planinarski koraci do prekaljenih veterana; uz standardne borkovačke pustolove za sve prilike tu je i valjevski trio - legendarni Beli, Zoran zvani 50% i sin mu Žarko (takoreći dva i po muškarca), kao i komšijsko pojačanje sa severnih padina Fruške gore, Fru-avanturisti Tina i Dragan. Pa neka neko kaže da dobra energija nije zarazna. Što po komandi, što dobrovoljno, ja sam se čvrsto prihvatio začelja. Biće vremena i za čelo kolone, ali o tom potom...


Bosača


Kako bi svačiji planinarski apetiti i afiniteti bili zadovoljeni, turu smo otpočeli laganom šetnjom do Crnog jezera, najvećeg i najpoznatijeg, a po mnogima i najlepšeg jezera Durmitora. U mračnoj, neprozirnoj vodi, ovlašno ocrtane krošnje crnih borova i vrhovi Malog i Velikog Međeda pričaju jednu priču istrgnutu iz ove svakodnevice, pa je sam pogled na ovo mesto dovoljan da se shvati čime je Durmitor zavredeo da ga UNESCO zaštiti kao jednu od najvećih prirodnih vrednosti čitave planete, ali i zašto je onim manje avanturistički nastrojenim izletnicima sama šetnja oko jezera dovoljna za kvalitetno punjenje baterija na duže staze.

Greben Crvene grede
Jablan jezero


Nas je put ipak vukao dalje, do nekoliko kilometara daljeg Jablan jezera, tik podno litica Crvene grede. Gledajući odavde, nekima vrh možda izgleda nedostižan, ali kad smo krenuli u uspon iznenadili smo se koliko brzo smo se našli na stazi s koje smo jezero mogli da vidimo iz ptičje perspektive. Pre toga je ipak trebalo napraviti selekciju unutar grupe, jer iako greben Crvene grede nije ni tehnički zahtevan ni opasan, celodnevna tura mogla je da bude previše težak zadatak za kondiciju nekih članova grupe. Od onih koji su se od Jablan jezera vratili direktno do kampa mrštio se jedino deda Panta, osamdesetšestogodišnji mladić koji nikako da nas ubedi da njegove najbolje godine tek dolaze...





Do najviše tačke grebena trebalo nam je mnogo više vremena nego što smo mislili, ali ne zbog teškog uspona ili spore grupe, već najviše zbog izvanrednih vidika koji su nam svaki čas odvlačili pažnju. Stručne opise pejzaža svežeg master geografa druga Radića svi su pomno slušali, eventualno uz izuzetak večitog bosanskog veseljaka Zeme kojem je na umu više bilo hladno pivo nego oštri vrhovi ispred horizonta.

Na golom vrhu usledilo je i ritualno fotografisanje sa zastavom kluba, ali i neizbežno poziranje uz samu ivicu ambisa. Spust je ipak trajao mnogo duže, reklo bi se da nam se nije išlo na spavanje tako rano, ili da smo jedva čekali da vidimo krevet. Ponekad je linija toliko tanka da se uopšte ne da videti golim okom.

Vrh Crvene grede (2164 m.n.v.)


Ipak, svakako je trebalo dobro se odmoriti, jer je drugog dana usledila udarna akcija: uspon na najviši vrh Durmitora - moćni Bobotov kuk! Mnogi planinari imaju razne snove, vrhove koje priželjkuju i koji im nedostaju u kurikulumu. Lično, nemam naročito mnogo specifičnih želja ovog tipa. Idem uglavnom kuda me put nanese, trudim se da uživam u toj vožnji. Ali Durmitor je svakom iole ozbiljnom planinaru iz ovih krajeva, što bi rekle modne blogerke - "must". A obilazak bilo koje planine bez uspona na njen najviši i najatraktivniji vrh ostaje nedorečen i antiklimaktičan.

Prevoj Sedlo (1908 m.n.v.)





Vuk Karadžić je svojevremeno za Bobotov kuk zapisao da je "soa nebeska", što bi značilo podupirač koji drži nebo. Kada se ovaj vrh visine 2523 metra nad morem prvi put ugleda u svoj silini sa staze od prevoja Sedlo, deluje zapravo kao da se nebo drži podalje jer se i samo plaši ove nestvarne gromadine kamena i tišine. Pokolebao me je na sekund, priznajem. "Ovo ne bi smelo da bude moguće popeti", mislim u sebi dok ga gledam sa suprotne čuke, "kako? kuda?" Onda polako razaznajem raznobojne pokretne tačkice raštrkane po zidu od krša i počinjem da shvatam logiku staze. I dalje deluje nemoguće, ali i nemoguće izazovno.



Ovuda.

Iako do prvog vizuelnog susreta sa Bobotovim kukom staza nije bila naročito zahtevna niti naporna, ipak je šačica tehničkih detalja bila dovoljna da se grupa već u prvim kilometrima okrnji. Istini za volju, na nekoliko najkritičnijih tačaka (što ne znači i zaista kritičnih) montirane su sajle, za koje međutim moram da primetim da više odmažu nego što pomažu pri usponu: dok s jedne strane pružaju lažni osećaj bezbednosti na inače ne preterano rizičnim mestima, sa druge same predstavljaju jedan vid opasnosti za penjače jer su obložene plastificiranom navlakom koja klizi pod znojavim dlanom i postavljene tako da pomalo ometaju prihvatanje za bitne izbočine u kamenu... No dobro, valjda su oni koji su stavljali tu znali šta rade bolje nego rumski čobani, budale...






Uspon na Bobotov kuk od Sedla mogao bi se podeliti na tri dela različite dužine i težine: prvi deo od Sedla preko Vjetrenih brda do jezera Zeleni vir (koje smo mi pregazili po dnu budući da nas je dočekalo presušeno) je, osim samog strmog početka, blaga i pitoma šetnja pašnjacima sa pogledom na okolne vrhove; drugi deo, od jezera do pod sam vrh je vrlo strm, kondiciono ubistven ali bez posebnih tehničkih detalja. Treći deo je već ono što razdvaja žito od kukolja, ili bar tako planinari vole da kažu.

Sa vidikovca Škrčki pogled



"Kad izađemo na vidikovac Škrčki pogled, ko se plaši visine neka ne ide dalje", upozorava vodič Đuka, kome je ovo četvrti uspon na najviši vrh Durmitora, i ja očekujem odsečenu liticu i stravičnu kozju stazicu uz kameni zid o kojoj sam se naslušao toliko planinarskih bajki... Međutim, umesto da uliva strah u kosti, pogled sa vidikovca na Škrčka jezera nekoliko stotina metara niže izaziva samo divljenje, a staza do vrha i nije tako uska i opasna kao u priči... To ipak ne znači i da je sasvim lagana, jer u tih dvestotinak metara do vrha ima sasvim dovoljno mesta na kojima je neophodno osloniti se na snagu ruku, naročito u samoj završnici.

Poslednji koraci su ujedno i najteži, možda baš i zato što se i ovde nalazi još jedna od onih nesrećnih sajli, koja je ovde posebno loše rešena i potpuno nepouzdana. Prevario sam se u jednom trenutku i prihvatio za istu, istog momenta je neko iznad mene (dva segmenta dalje) cimnuo i umalo me potpuno izbacio iz ravnoteže... Bio bi to sjajan let! Nadalje sam se ipak držao stene, što je sigurno, sigurno je...





A onda konačno - vrh! Gužva na stazi, čekanje na smenu grupa na malenoj zaravni uz označeni kamen, mimoilaženje na uskim policama, sve to postaje nevažno kad se jednom dođe tamo gde se nebo može dotaći rukom. Sa punim srcem, sa srcem u petama ili u stanju tahikardije, i to je nebitno. Ono što je bitno je da su svi koji su i pokušali uspeli da se domognu najvišeg kamena Durmitora, u teškoj borbi neki su junački pobedili sebe i svoje strahove. Nagrada je usledila u vidu izuzetnih pogleda na sve strane sveta, sasušenog pečata ušrafljenog u metalnu kutiju i raskupusane knjige uspona...





Kako to obično biva, vrh nije bio ni pola puta. Valjalo se uskoro spustiti, i drugi su čekali na svoj red za fotografisanje na vrhu koji mnogi smatraju najvišim u Crnoj Gori, ne priznajući nikakve tamo Kolate na albanskoj granici. Sretali smo usput planinare sa svih meridijana, Nemce, Holanđane, Belgijance, Francuze, Ruse, čak i jednog momka iz Čilea; bivše Jugoslovene i ne računamo u strance. I turiste i avanturiste, jedne čiste, opeglane, plitkih patika ravnih đonova, druge musave, nagorele od sunca, u bakandžama i sa teškim rančinama. Osećaj je zaista svetski. Čini se da eto i jedna mala Crna Gora postaje planinarska Meka poput nekih (možda ne i mnogo većih) država sa mnogo dužom i izraženijom planinarskom tradicijom, što ne može biti loša stvar.






Kako bismo za tako malo vremena koliko nam je dato uspeli da vidimo što više od veličanstvene planine, umesto direktno ka Žabljaku (ili još gore, nazad ka Sedlu), zapucasmo ka vrhu Obla glava i Ledenoj pećini u njegovom podnožju. To je značilo da je sa Bobotovog kuka trebalo da se spustimo duboko u dolinu ispunjenu kršem i siparom, pa da se opet penjemo, pa opet spuštamo, i tako još nekoliko puta. Jedan mlađi brka sa južnobačkim naglaskom kojem smo usput rekli odakle i kuda idemo, prokomentarisao je samo: "Pa taj vodič hoće da vas pobije". Ipak, pobijeni ili ne, plan je ispunjen, gubici svedeni na razuman minimum, a hladno pivo (Onogošt) u Žabljaku spralo je i poslednje ostatke umora.

Ledena pećina


Što se Žabljaka tiče, čini mi se da što manje kažem to bolje. Retko kada sam u tako fascinantnom prirodnom okruženju viđao toliko sterilna naselja, lišena bilo kakve osobenosti, jedva osetnog šarma planinskih katuna devastiranog šizofrenom kombinacijom socrealističke i kvazialpske arhitekture. Valjda pored toliko predivne prirode žitelji i čelnici Žabljaka nisu ni osetili potrebu da ulepšavaju svoj gradić... Koliko god Durmitor očaravao, Žabljak razočarava. Ipak, znam da postoje mnogi koji će reći suprotno, pa ko sam ja onda da protivrečim? Svaka luda ima svoje veselje, valjda...

Samo se oklizneš i u Žabljaku si




Rekoh da je hladno pivo spralo poslednje ostatke umora? Kako za koga, ispostaviće se. Nekima je četrdesetak kilometara po durmitorskom kršu bilo i previše za dva dana, a neki su u pokušaju ispiranja umora posegli i za još ponekim pivom, pa je postalo jasno da od prečenja Žute grede planiranog za treći dan akcije nema ništa. Na stranu što bi to bila najjača tura u ta tri dana, nekima bi bilo suviše i dva kilometra šetnje, i nimalo ih ne treba kriviti zbog toga.

U poslednji trenutak odlučeno je da se kao organizovana tura priredi vožnja do vidikovca Ćurevac iznad kanjona Tare; budući da se taj plan razmimoilazio od mog poimanja planinarenja, ja sam propustio priliku da kažem "kakav divan pogled na kanjon odavde" i sa prvim jutarnjim zracima se odmetnuo put obližnjeg Savinog kuka, koji sam danima posmatrao iz šatora. Bilo bi mi neizmerno žao da sam se vratio kući a da nisam ni pokušao da se popnem.




Što zbog atraktivnih vizura, što zbog tehnički nezahtevnog uspona, što zbog uspinjače koja izlazi na preko 2000 metara nadmorske visine, Savin kuk (2313 m.n.v.) važi za jedan od najposećenijih vrhova Durmitora. Ime naravno duguje Svetom Savi, prvom srpskom planinaru, koji je po legendi prolazio ovim krajevima. U Savino vreme sigurno nije bilo žičare do vrha, pa je ne koristim ni ja. Za mene "usponi" na planinske vrhove žičarama, terenskim vozilima i sličnim prevoznim sredstvima nisu pravi usponi; možda sam mazohista, ali ako nisam osetio put od podnožja do vrha meni je to kao da na vrhu nisam ni bio... Tabanam zato od Boćinog kampa na Razvršju do podnožja skijališta na Savinom kuku i odatle započinjem svoj put, direktno preko ski staze...




Iako je staza do vrha Savinog kuka tehnički izuzetno lagana, uspon na preko 2300 metara nadmorske visine nije mali korak ni za čiju kondiciju, posebno kad julsko sunce uprži kako samo ono ume. Na skoro četrdeset stepeni Celzijusa i više od četrdeset stepeni nagiba utabane putanje kroz sipar, zapitam se na sekund šta mi to treba, a onda ugledam divokoze koje spokojno skakuću na suprotnoj padini i osetim onu privilegiju koju neko ko se nikad nije našao oči u oči sa netaknutom prirodom nikad neće spoznati.

Do vrha stižem i brže i lakše nego što mi se u podnožju činilo, okrepljen vodom sa izvora Savina voda (koji je po legendi nastao na mestu gde je Sveti Sava kucnuo vrhom štapa u kamen), a visoki oblak pravi preko potrebnu senku taman dovoljno za nekoliko fotografija sa vrha, ka ostatku masiva, Crnom jezeru, Žabljaku i Drobnjačkoj visoravni, kao na dlanu.



Izvor Savina voda



Poslovica kaže da ko rano rani dve sreće grabi, a meni je bila dovoljna jedna - da sam do vrha stigao prvi tog dana i tako neverovatne poglede imao samo za sebe petnaestak minuta. Onda je proradila i uspinjača i narod nagrnuo uz planinu i mir i tišina nestali su kao obrisani gumicom. Do podnožja se i ja spuštam žičarom, pomalo neočekivano kontrolorima na stanicama. U glavi mi odzvanja glas Brusa Dikinsona: "...a man with a smile who took a pride in a job well done"... Jedan savršen trenutak pre neumitnog povratka u stvarnost, pakovanja, putovanja i još jednog ponedeljka...

Vrh Savin kuk (2313 m.n.v.)




Postoje mnoge planine. Postoje one koje čovek upozna u dušu za nekoliko dana, postoje one za koje mu nije dovoljan čitav život. Postoje one koje čovek nikad ne želi da napusti, postoje one kojima jedva čeka da okrene leđa, a postoje i one sa kojih želi što pre da ode da bi mogao što pre da im se vrati i otkriva iz iznova i iznova. Posle prvog susreta sa Durmitorom, potpuno mi je jasno zašto mu se toliko ljudi stalno vraća, mada on za njih više nema tajni. Kao što mi je sada potpuno jasno da ću se sigurno vratiti vrhovima ovog uspavanog diva. Kad tad.





Neka mesta jednostavno povezuju čoveka sa prirodom na načine koje nezgrapni ljudski jezik ne ume da opiše. Tek onda kad čovek vidi koliko je zapravo sićušan i nebitan može da shvati koliko je zaista velik i koliko snage nosi u sebi. Ne može to da razume neko ko nije pokušao. Onima koji su to iskusili reči nisu potrebne. Planina govori umesto nas.

Durmitore, do nekog sledećeg viđenja.



Ako nekoga interesuju trekovi sa staza koje smo prešli, mogu ih pogledati na sledećim linkovima:
1. dan: Razvršje - Crvena greda (kružna tura):

2. dan: Sedlo - Bobotov kuk - Ledena pećina - Razvršje:


Trekovi su snimani fotoaparatom, malo sređeni, ali i dalje ne smem da garantujem i da su stopostotno ispravni. Mada, kao ilustracija mogu da posluže sasvim solidno...

Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

3 comments:

  1. Poštovanje!Čestitam Vam, na poduhvatu!
    Divan tekst, zaista je bilo lijepo čitati. Prenijeli ste riječima i slikama osjećaj koji čovjek ima kad stigne do vrha planine.
    Durmitor je poseban.
    Zasigurno, samo oni koji odista uspiju očima vidjeti tu ljepotu prirode jedan dio ponesu sa sobom i uvijek se vrate tim čudima-. Pozdrav!

    ReplyDelete
    Replies
    1. Hvala, poštovana Milena. Jeste li Vi bili na Durmitoru?

      Delete
    2. Vjerujte da se nasmijah, jer zamislih kako bi to bilo lijepo?!
      Volim planine, ali nisam planinar. Doživjeh Durmitor kao poseban, kroz Vaš post. Zapravo, putujem do vrhova planina čitajući Vaše priče. Hvala Vam na tome.

      Delete